Разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду, објављен у Православном мисионару (јануар-фебруар, 2011. године).
Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља?
- Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква.
Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу.
- „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову.
Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив.
Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин.
У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара?
- У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима.
Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви.
Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38).
Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано?
- Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању.
Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла.
Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове.
Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији.
Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика.
Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан!
Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена?
- Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава.
Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом.
Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу.
Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен.
Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем?
- Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста.
Разговор водио Немања Андријашевић
Извор: Српска Православна Црква
