Радуј се, купино несагорива,
царски корене, Пречиста,
порфиро боготкана,
миро Божанства,
багренице божанствена
која се светло помаза
и црвенилом пречистим обоји,
руно свечасно Цару твари
и Творцу, Богоневесто,
и царујеш сарадујући се Сину свом,
Богообрадована.
Стихира "Богоначалним мановением, поју ковиљски монаси:
Стихира "Богоначалним мановением, поје протођакон Радомир Перчевић
Стихира "Богоначалним мановением, поју ковиљски монаси:
Стихира "Богоначалним мановением, поје протођакон Радомир Перчевић
ИКОНОГРАФИЈА БОГОРОДИЧИНОГ УСПЕЊА
Иконграфија Успења темељи се на апокрифним текстовима. Тачно време њеног настанка није познато, али једна представа смрти Богородице из VII-XIII века очувана је у Сионској цркви у Јерусалиму. Стари примери ове теме, сачувани у сликарству Кападокије и на уметничким предметима малог формата цариградског порекла, потичу из IX и X века. Њено ширење у византијској уметности на тлу Балкана почиње у доба Комнина, а њено место, испрва у склопу различитих делова сликаног програма, устаљује се на западном зиду наоса.
У најстаријим обрасцима личности укључене у композицију чине само апостоли, понеки епископ и Христос психопомп окружен анђелима. У доба Палеолога, сходно наративном духу тог сликарства, уводе се друге споредне личности споменуте у апкрифима. Решеwа ограничена на главне протагонисте приповести, као что су она у охридској Светој Софији, Курбинову или Дафнију, обогаћују се у XIII а посебно у XIV веку многобројним новим елементима. Ширење композиције Успења преко читаве површине западног зида у складу је, наравно, с општим развојем византијског сликарства. Знаменити пример Сопоћана илуструје прву етапу обогаћиваwа теме. Језгро композиције допуњено је повећом скупином анђела иза Богородичиног одра и неколицином посматрача на балкону. Увођеwе отворених врата неба означава други корак у развоју иконографије. То решење подразумева и апостоле, на облацима, и анђеле, који стижу на Богородичину сахрану. Приказан други пут, Христос чека пред вратима неба да прими душу Богоматере. Ова фреска изузетне лепоте постаће током XIV века узор, који је, у зависности од развијања нарације у том столећу, допуњаван још неким елементима надахнутим песништвом. Тај развој се може пратити почев од примера у Милутиновим задужбинама или у остварењима његове радионице. У Богородици Пиривлети Охридској (1294/95), првом у низу, сцена Успења уоквирена је двема епизодама, једном која догађају претходи и другом која за њим следи: Опраштањем Богородице и Полагањем у гроб. Циклус ће се поновити и у другим споменицима XIV века. У сцени Успења испред отворених врата неба анђели образују почасни шпалир. У Светом Никити скупина анђела такође чека Богородицу пред отвореним вратима неба, на које ће се њена душа у виду повијеног детета успети на рукама других анђела; очувани фрагменти у Краљевој цркви одговарају истом иконографском обрасцу. Тај је догађај описан с истинским изобиљем појединости у Грачаници и, надасве, у Старом Нагоричину, где је Успење преображено у призор сахране, допуњено епизодом кад младом Јефонији, који је покушао да преврне одар и тако га оскрнави, арханђел Михаило одсеца светогрдне руке.
Драгиња Симић-Лазар
ХИМНОГРАФСКО – ИКОНОГРАФСКИ СМИСАО АКАТИСТА БОГОРОДИЦИ
Песника реч упућена Богомајци показује готово увек највећу догматску снагу и целовитост израза и слика у 24 строфе Акатиста које значе апотеозу Невсти Божијој Увек Дјеви и Непобедивој Војвоткињи Византијског царства.
Већ у првом икосу реч је о употреби Божанског оваплоћења која је Царев Престо јер носи онога који носи све. Кроз њу ће клетва ишчезнути над палим Адамом. У другом икосу она је Неизрецива Родитељка, Извор чуда и Небеска лествица. У другом кондаку, осећена силом Вишwњега, она је Уточиште душама нашим и Младица која не вене (икос 3), Мајка Јагњета и Пастира која отвара рајске двери, Тврђава вере с којом смо се обукли у славу благодати (икос 4). Она је та која показује Господа, наставница верних и мудрости (Одигитрија). Она је Камен који је напојио жедне живота (Изл 17, 6), Покров света шири од облака (Платитера - Знамење), виша од Светиње над Светињама, Скинија Божијег Слова, неизрецива ризница живота и Неразрушива тврђава Царства (икос 6).
Збуњени богатством поетског израза у Акатисту, уметници нису имали исту слику за символе које сугерише текст. Тако у Дечанима илустрација 2. кондака: „Сила Вишњег осени да зачне ову која није знала за брак“ показује Богородицу на престолу иза које девојке држе плашт теофаније док на њену главу силази Свети Дух, а у Матејичу она се приказује сама као Заступница са длановима испред груди. У рукопису из Ескоријала Богородица стоји уоквирена светлећим покровом богопознања која је повезана са небеском сфером и заступа људе у лику Агиосоритисе. У Паслтиру Томића (Москва, Историјски музеј) она седи у трострукој мандроли - символу Свете Тројице - али приказана у лику Богородице Знамења на престолу. Ова апотеоза Богомајке најјаче је подвучена у илустрацији 6. икоса („Озаривши у Египту светлост истине, прогнао си таму лажи, покрове света шири од облака“) који се свуда слика као Бекство у Египат, осим у Есекоријалу. Уместо приказа Бекства у Египат овде се представља сама у мандорли теофаније исто као на приказу Богородице Канакарије у Литракоми на Кипру где Мајци Логоса указују култ обожења.
Мирјана Татић-Ђурић
ХИМНОГРАФИЈА БОГОМАТЕРИ
„ОГРАДУ СВЕТА ХОЋУ ДА ПОХВАЛИМ“
Огради ум мој, Спасе мој,
јер Ограду света хоћу да похвалим –
Пречисту Матер Твоју.
Тврђавом речи оснажи ме,
и дубином појмова ојачај ме.
Јер си Ти рекао да ћеш испунити
молбе оних који с вером ишту.
Зато ми даруј језик, и говор,
и мисао непостиђену.
Јер сваки дар просветљења даје се од Тебе,
Светлодавче,
који се усели у утробу
Вечнодевствену.
Икос на Успеније Богородице
„ТЕБИ СЕ, БЛАГОДАТНА, РАДУЈЕ СВА ТВАР“
Теби се, Благодатна, радује сва твар:
Анђелски сабор и људски род.
Освећени Храме и Рају Словесни,
Девственичка Похвало!
Из Тебе се Бог оваплоти и постаде Дете,
Он који је пре векова Бог наш.
Јер материцу Твоју учини Престолом,
И утробу Твоју – Ширу од небеса!
Теби се, Благодатна, радује сва твар,
Слава Теби!
Октоих, Васкрсно јутрење, глас 8, Богородичан
„ЧВРСТ И ПОУЗДАН ТЕМЕЉ ИМАМО“
Утеши слуге своје, Свенепорочна,
устави љуте невоље наше,
спаси нас од жалости сваке,
јер те једину за чврст и поуздан темељ имамо
и твоје заступништво задобисмо,
да се, Владичице, тебе призивајући не постидимо,
похитај да услишиш мољење
оних што верно ти кличу:
Радуј се, Владичице, свима помоћнице,
душама нашим радости и заклоне.
Октоих, у суботу вече, на великој вечерњи, глас 4, Богородичан
„ОД СВИХ СВЕТИХ СВЕТИЈА“
Радуј се, Чиста, светија
од пречистих сила, Непорочна,
светима светог роди чисто,
од свих светих светија,
радује се, Дево богоблажена,
радовање анђелима,
красото бестелеснима,
похвало апостолима, украсе страдалницима.
Радуј се, купино несагорива,
царски корене, Пречиста,
порфиро боготкана,
миро Божанства,
багренице божанствена
која се светло помаза
и црвенилом пречистим обоји,
руно свечасно Цару твари
и Творцу, Богоневесто,
и царујеш сарадујући се Сину свом,
Богообрадована.
Радуј се, земљо плодовита,
радуј се, мосте земаљског рода
крепки и непоколебљиви, радуј се,
јер људе преводиш са земље
у висину божанственог жилишта небеског, Добра,
у наслеђе вечнога живота,
радује се, одећо нагима,
утврђење остарелима,
исправљење земнороднима,
орошење усахлима, Девојко.
Октоих, у недељу вече, стихире Пресветој Богородици, глас 4.
„ДА ПОЈЕМ ВЕЛИЧИНУ СИЛЕ ТВОЈЕ“
Умори се враг живоносним ти плодом, Богообрадована,
Ад се славно сруши
и оковани се ослободише;
зато ти вапијем:
срца мога страсти разреши.
Удаљеног од Бога природом зла, далеког,
присвој ме њему, Владичице,
дивним посредништвом својим, Богоневесто,
да појем величину силе твоје.
Вечни Син овремени се, из тебе рођен;
моли га, Чиста,
да време муке срца мога исцели
и ка спасењу живота ме упути.
Октоих, уторак, канон Пресветој Богородици, глас 1.
Извор: Епархија шумадијска
