„Taдa приступише ученици његови и рекоше му: Знаш ли дa фарисеји, чувши ту реч; саблазнише се? А он одговарајући рече: Свако дрво које није усадио Отац мој небески, искорениће се. Оставите их, слепи су вођи слепима; а слепи слепога ако води, оба ће у јаму пасти. А Петар одговарајући рече му: Растумачи нам причу ову. А Исус рече: Е да ли сте и ви још неразумни? Зар још не знате да cвe што улази у уста иде у трбух, и избацује се напоље?А што излази из уста излази из срца, и оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле. И oвo је што погани човека, а неумивеним рукама јести не погани човека“.
(Јеванђеље по Матеју 15, 12-20; Зач. 61)
Овде је реч о пропису закона Мојсијевог који је Бог дао Јеврејима, али који су били по духовном још неузрасли, још као деца којој се морају давати одређене заповести: ово чини, ово не чини и редом.
А нама хришћанима који смо узрасли и зрели, нама су дати уопште принципи: љубав према Богу и према ближњима. Ако будемо љубили Бога, ми нећемо, дабоме, ни клањати се идолима, нећемо ни да не слушамо Његову реч. Ако будемо љубили своје ближње, ми ћемо чинити све оно што закон Мојсијев наређује и још несравњиво више. Зато је Господ преко Мојсија дао прописе да не смеју да једу јела и набројана су која су то јела, да би се они разликовали од осталих незнабожачких народа и по јелу. Принцип је ево у томе био. Тако, ако су они јели на пример свињско месо или од животиња које су нечисте, које немају папке, а онда је редом набрајано у Закону, кажем подробно, која су јела нечиста, они су учинили грех. Ми пак, уздржавајући се од јела уз пост, ми се не уздржавамо зато што су та јела нечиста сама по себи, онда та јела не би могли јести ни кад је мрс – него се уздржавамо зато што је, по речи Светог Василија Великог: „Установа поста уређена у Рају, да се не једе од тога, да би јачали своју вољу“, пошто је храна биљна посна, блажа је, и да би тако имали прилику и да би касније могли јасније разгледати своје духовно стање и исправљати се, избацивати навике рђаве, и радити оно што је врлина.
И онда и ову другу реч. Дакле, да разумете у чему је разлика између нашег поста и закона јеврејског. Каже Господ: „из срца излази оно што излази на уста, а то су: зле мисли, зле речи, дела и редом. И то је оно што човека чини нечистим“. И још вели да су Јевреји говорили, да би се фарисеји саблазнили, како је он рекао „тешко свету без саблазни“. „Саблазни“, вели, „морају доћи јер ђе увек бити рђавих људи. Али тешко човеку преко кога долазе саблазни“ (Мт. 18, 7). Међутим, Он на ово не обраћа пажњу, јер Он није рекао ништа што је саблажњиво. А они су због својих већ рђавих навика, стечених навика, због којих нису ни примали Господа Исуса као Светитеља, они – фарисеји, садукеји и остали што год је Он рекао то је њих већ саблажњавало. Тако да Он каже: „И слепе су вође слепима, и ако слепац слепог води, оба ђе у јаму пасти“.
Трудите се, дакле, да будемо они који имају очи чисте, да видимо не само овај свет и да га гледамо са осталим живим бићима, него да имамо и духовно око чисто, то је ум, да видимо онај свет и суштину свију ствари и свију заповести. Дакле, да будемо они који имају уши да чују што је добро и који имају очи да виде шта је добро. У зло не гледати. Ми се можемо и окренути кад видимо нешто зло и побећи, а разуме се можемо и затворити капке да нас оно што је зло, не повуче.
Христос је, кажем, највише осудио саблазан, тј. кад ми којима је више дато чинимо оно што је грех и саблажњавамо, повлачимо на зло оне слабије. Он је то највише осудио. Али нигде нема Његова реч да су блажени они који су саблажњени. Сви ми имамо ум и разум и снагу да се одупремо саблазни и да на тај начин избегнемо њену погубну силу која вуче у грех. Бог вас благословио!
(Пут у живот, Манастир Хиландар 1999)
Извор: Епархија жичка
