Заслугом нашег црквеног историчара мр Игнатија Марковића добили смо изузеттно дело које нам говори о најстаријој школи у Србији, Богословији Светога Саве. Школу је основао Доситеј Обрадовић још 1810. године и довео образованог и ученог професора Викентија Ракића који је до тада боравио у Трсту. Школа је, нажалост, са пропашћу устанка престала да ради, али ју је 1836. године обновио Митрополит Петар Јовановић и од тада па надаље она ће имати изузетну улогу у просвећивању нашег народа и широк спектар духовно-културног зрачења.
На самом почетку ћемо наићи на предисторију Богословије Светога Саве која је била прва средња школа устаничке Србије. То је била Доситејева и Викентијева Богословија од 1810. до 1813. године. Србима су били потребни образовани свештеници, монаси, учитељи за предстојећи национални и духовни преображај. О томе сведочи прота Матија Ненадовић описијући школу у своје време.
Прота Матија Ненадовић, са својом искреном визијом стварности каже: ,,У Србији нигде ни гласа ни трага о школи није било, но сваки ђак који је желео што учити, морао је попу или у манастир поћи“. Пошто је Совјет прихватио предлог о отварању Богословије, Доситеј је из Трста позвао јеромонаха Викентија (Ракића) да прими место првог управитеља ове школе. Јеромонах Викентије (Ракић) је тада имао већ 60 година и био скроман, истински побожан и вредан, најпопуларнији и радо читани писац са краја осамнаестог и почетком деветнаестог века. Овај омиљени професор је био једини професор овог првог богословског пропламсаја на почетку српског националног ослобођења и стварања модерне српске државе. Богословија је дуго била у Београду, првобитно у Доситејевој кући коју му је вожд Карађорђе поклонио као министру просвете младе Српске државе и налазила се негде у Доситејевој улици. Касније је била смештена и дуго успешно радила у оквире Зграде Митрополије која се налазила тамо где се налази данашња Француска амбасада.
Митрополит Петар Јовановић је 1836. г. обновио Богословиу Св. Саве. Првог септембра 1836. године, на дан начала индикта и почетка црквене и богослужбене Нове године отпочела је са радом ова школа, тако да тај датум сматрамо њеним рођенданом.
Благајничке књиге Кнежевине Србије сведоче да је ,,Клерикална школа“ установљена у Београду септембра 1836. године са једним разредом у којем с уписало 45 ученика. Први професори Богословије били су протосинђел Гаврило Поповић, јеромонах Ликоген Михајловић из Далмације. Богословија ће већ 1871. године имати 7 професора и 4 помоћника. Школа је расла у складу са невероватним успесима Србије и њене младе аутентичне демократије о којој је певао Витмен и мили следбенице Младе Босне са својом браћом и сололебницима. Сигурно да је њен план био укључен у широку националну теохуманистичку визију Илије Гарашанина и његовог Начертанија, програм уједињења свих Срба у једну државу.
Аутор се лако креће кроз историјски пут, мене и промене којима је Богословија била изложена и рад се одликује синтетичком, креативном историјском мишљу где се кроз ову институцију посматра страдална историја Срба. Селила се ова школа баш као што се и национ српски селио. За време Првог светског рата била је у Енглеској у Кадздану, касније ће боравити једно време и у Сремским Карловцима, да би непосредо после Другог светског рата наставила у Београду и била смештена у Раковици, а касније премештена на Карабурму у прелепом здању византијске дворске архитектуре Александра Дерока. Она живи до дана данашњег у овој згради.
Богословија, поред богословске едукације, била је и средиште уметности и широког спектра људске радозналости и стваралаштва. Да само поменемо Милана Милићевића, који се бавио књижевним и публицистичким радом. Он је био и библиотекар Народне библиотеке Србије и државни саветник и оставио нам је велики број етнографских дела, затим Ђорђе Крстић, који је завршио ликовну академију у Минхену, где је и остао до 1883. године. Сликао је под утицајем немачког реализма. Затим Јосиф Маринковић, који је студирао музику у класи Франтисека Скухерског у Прагу између 1883. и 1881. године. Затим Стеван Мокрањац, који је живео и умро као професор Богословије Светога Саве. Ови значајни музички ствараоци ће заувек обележити нашу музичку културу и стваралаштво. У Богословији су предавали и књижевници Светолик Ранковић и Коста Манојловић.
Монах Игнатије Марковић представља значајну духовну историјску реминисценцију на најзначајније личности Богословије Светога Саве, која живи више од два века. Она је у том периоду поднела све ране нашег хришћанског народа, била и остала путоказ да ходимо стопама Светога Саве, чије и име носи. Историчар нам не само фактографски, него и са дубоким смислом за философију историје приказује ову институцију као благодатну ликоливницу оних који су кренули стазама Христовим. У даљем раду монах Игнатије приказује личности које су собом највише посведочили Христа. Наравно да аутор није поменуо све личности богослова-богоугодника који су својим прегалаштвом радили у винограду Господњем, али је настојао да синтетички изложи што више животописа или, барем, да спомене најзначајније професоре и ученике Богословије Светога Саве. Међу њима нису чланови само свештеничке јерархије, него и мученици-богоподобни угодници Божији који нису само пером, већ и својом крвљу и мучеништвом савести посведочили да је Христос ,,Пут, истина и живот“ (Јн 14,6).
У књизи ћемо видети и значајне личности које је Бог запечатио печатом светитељства. Свештеномученика Платона Бањалучког, свештеномученика Доситеја Загребачког, Светог Владику Николаја Велимировића и преподобног Јустина Ћелијског. У књизи ћемо се упознати и са патријарсима Богословије Светог Саве, Патријархом српским Димитријем Павловићем и са Патријархом српским Германом Ђорићем. Упознаћемо се и са бројним архијерејима. Ако можемо да говоримо о недостатку „евентуално“ ове књиге, она не обухвата многе трагичне и промашене судбине ове школе, јер реална историја много пута јесте пут по трњу и уска је стаза која води у живот вечни.
Не можемо а да се не сетимо успешних професора и споменемо прегаоце Богословије Светог Саве: професора Властимира Ђорића, Бранка Цисаржа, Павла Пудла, ректора Душана Кашића и Душана Дачића и честитих претходника блаженопочивших ректора на челу ове честите институције старе два века.
Вредно је поменути радикалан захтев за реформом ректора ове Богословије др Никодима Милаша за класичним образовањем школе. Он је сматрао неопходним да ђаци „изучавају свие оне науке које му се у његово доба могло пружити“. Наш писац је истакао: „велику традицију Јустинијановог законодавства и широко наслеђе Платона, Ферикида и снагу хришћанства“ и при том навео да је класицизам иманентан за хришћанску науку, наводивши Кирила Александријског и друге који су се одупрели Јулијановој квази реформи класицизма.
Архимандрит Фирмилијан је у светосавској беседи 1890 године истакао узвишене особине и дужности православног свештеника. Напоменуо је да су узор правог свештеника Господње речи: ''Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен у срцу“ (Мт 11,29). Затим ћемо наићи на говор ректора архимандрита С. Весића о главним погодбама за успех у сваком раду, у беседи коју је одржао на дан Св. Саве 1902. године, где истиче да је Растко на себи показивао јасне знаке Божијег Провиђења.
Проф. М. Поповић је говорио о савременом задатку Богословије Светог Саве где је посебно истакао у свом предавању да онај ''који обрати грешника са крива пута његова, спашће душу његову и своју“ (Јак 5, 20). Стеван М. Веселиновић је одржао говор 13.01.1904. год. на светосавској прослави о независности Београдске епархије у 4. веку, истичући континуитет Православља на овом тлу. Протосинђел Богословије Светог Саве Доментијан говорио је 1907. године о Цркви и уметности, заступајући тезу ''да је извор постања уметности у дубини природе људске''. Људској природи је урођена тежња за нечим вишим и бољим; уграђена му је способност стваралачка; урођено му је сазнање осећања, истине, добра и лепоте, коју тежи да изведе у животу.
Синђел Доситеј је на светосавској академији 1909. године говорио о раду као социјалном старању; наш професор се, пре свих, хвата у коштац са модерним схватањима социологије још пре отварања тих питања од стране државе и интелектуалне јавности. Ректор наше Богословије протопрезвитер Стеван М. Веселиновић је на светосавској академији 1909. године говорио о модернизму и његовој историји, дотичући се свих тема нових друштвених процеса, како религиозних тако политичких и уметничких. Јеромонах др Николај Велимировић је на слави Светога Саве 1912. године изговорио беседу ''Ниче и Достојевски''.
Занимљиве су и поздравне речи професорима и ученицима посебно Стевана М. Димитријевића, који је говорио о свештеницима и пољској пољипривреди, што је био његов професорски рад 3. маја 1899. године. Брижљиво је упозорио да, поред чисто пастирских побуда, свештеника упућује на привредни посао и тежња за самоодржање. Али истовремено свештеник као човек књиге имао могућност и прилику да прати пољопривредну литературу, и да уноси у народ новине и напретке у њој учињене. ''Али никако свештеник не сме дозволити да му привредни послови буду главно занимање и да њима занемарује духовну страну свога позива, нити паства нити надлежни смеју допустити, да се свештенство, остављено само себи, потпуно посељачи и зарађује своје насушне потребе искључиво земљорадњом.''
Такође занимљиво да архимандрит С. Весић, заступник ректора, искаже своју реч при распусту ђака 15. јуна 1902. године: „Ви сте сви овде само учили само оно то је лепо, узорито и добро, и те особине ви треба да чувате као највећу светињу и кад сте ван нашег надзора. На вас не сме утицати рђави примери који се могу видети на улици, у животу деце и људи који нису били срећни као ви да се чему лепшем науче. Ваше главе немају прозоре да други виде кроз њих шта сте ви научили, шта знате. Ваш живот, ваше понашање, ваши поступци треба да покажу другима и без говора шта сте учили и шта сте научили, а шта стварно знате.''
Такође наилазимао на занимљив извештај васпитача јеромонаха др Николаја Велимировића: ''У вишим разредима поникла је велика мисао, наиме, да стари ученици доћу у вишу другарску и братску везу са својим млађим друговима, с двоструким циљем, обавештавања и упућивања ових како у погледу знања, тако и у погледу владања, и с циљем свог личног вежбања на васпитању других и припрема за свој будући посао. Остане ли се пак по досадашњем, онда ће се васпитач и надаље губити на надгледничком и административном послу, старајући се да се испуне сви закони и сва правила, мада је делатност, вел он, душа васпитаника била далеко од њих.''
Јеромонаси Јустин Поповић и Иринеј Ђорђевић, наставници Богословије Светог Саве, дају један важан предлог професорском Савету Богословије Светог Саве. Наставничка активност, веле они, а нарочито васпитачка дужност, дала нам је „непобитне доказе да је душа наше школе у опасности. У опасности је јер је систем наставе схоластички, беживотан и протестантски механичан; у опасности је јер у нашој православној Богословији недостаје оно што Православље издваја од свега што није православно.“ Ову књигу нам нуди наш млади историчар обогаћен благодатним искуством теолога и узорног монаха научника.
Књига је обогаћена креативним радовима наших ученика, младе господе, Николе Вилотића, Николе Стојановића, Вука Арсеновића Марка Матића, Јована Павловића, Предрага Павловића, Стефана Поповића, Александра Симића. Василија Драговића, Симеона Јанчића, Митра Мирковића, Саве Николића, Јована Симића, Немање Спасојевића, Косте Меринковића, Немање Милића и других ученика који су доприносили добром научно-духовном хабитусу и позитивној духовној атмосфери.
Највећу захвалност дугујемо протојереју ставрофору др Драгану Протићу, ректору и домаћину школе, и протођакону Милану Ковачевићу, професору Историје Српске цркве, који нас је надахнуо за овај рад на истраживању сопствене прошлости, без које нема ни будућности. Такође професорима протођакону Сратену Мићића, ђакону Браниславу Кеџићу, професору Радомиру Врућинићу и професорском колегијуму Наставничког савета, који су допринели да ово едукативно дело угледа светлост дана. Посебно захваљујемо штампарији Интерклима графика из Врњачке Бање. И највише хвала Господу Богу Сведржитељу, Извору сваког надахнућа, и за 180 година непрекинутог рада ове просветне установе.
Надахнуте светосавске беседе су заиста инспиративне, што ово дело чини богатијим. Сигурно да дух времена можемо пронаћи и у матурским говорима, затим, цртице из живота светосавске Богословије и важније наредбе школске власти. И неизоставно, ђачке дружине и цртице о матурским екскурзијама.
Књига је живи духовни лавиринт једне институције кроз историју, која има за задатак да символима и знацима укаже на метаисторију као пуноћу и телос Осмог, незалазног, дана прожетог нествореном таворском светлошћу Бога Живог и Истинитог. Књига се чита као роман и штиво, носи једноставност изванредног историчара. Препоручујемо дело нашој читалачкој публици.
Горан Раденковић,
професор Богословије Светога Саве у Београду
Извор: Српска Православна Црква
.png)
