Свети Атанасије Велики (гр. Αθανάσιος ο Μέγας), један је међу највећим и најзначајнијим Оцима Цркве Христове и Архиепископ Александрије у више наврата. Рођен је у време када се под царем Константином из локалног хришћанства стала образовати јединствена Црква, сучелио се овај неустрашиви борац за Христа са хетеродоксијом Арија и ушао у љути окршај за формулисану догму у Никеји 325.г. ”о једносуштности Бога Оца и Сина”. Свети Атанасије Велики је стајао у средишту теолошких сукоба у 4. веку по Христу. Био је и остао један од највећих ауторитета светоотачког учења и предања.
Мишљења о месту и улози светог Атанасија Великог у историји Цркве су подељена, односно оно што би се звало opinio communis не постоји. Отуда је, сходно намери аутора, био циљ да се представе различита мишљења о личности у контексту историје Цркве у 4. веку.
Из двоструке перспективе - историчара старе историје и теолога - Манфред Клаус описује та сучељавања мисли која се не исцрпљују у теолошким домишљањима и цепидлачким ситничарењима које су карактеристичне, рекли бисмо биле централне за ту фазу формирања Источног римског царства.
Иако је досад из теолошке перспективе о Светом Атанасију Великом исцрпно писано, ипак биографска књижевност која би била саобразна историографској норми о овом полемичком александријском Архиепископу представља на немачком језичком подручју праву реткост. Клаусова биографија овог светитеља би требало да попуни ту празнину.
Полазећи од животних етапа Светог Атанасија (избор за Епископа, сукоб са Аријем и његовим поклоницима, саборска служба и фазе егзила), Клаус описује црквеног јерарха веома свесног моћи који је очување својих догматских ставова и свог епископског трона издигао у максиму свога деловања. Тој теми су посвећена поглавља од трећег до десетог. Једанаесто поглавље је прегнантна скица његовог богословља и уједно успели спектар догматских фронтова и вододелница оновремене Цркве. Они су се кретали од признавања никејског Символа вере до аријанске хетеродоксије. Свети Атанасије је био одлучни противник Арија и генијални полемичар. Неспреман на било какаве компромисе и неспреман да се пренесе у свет мишљења својих опонената, он се није либио борбе и скукоба са свима који су му протвречили, те и са царем. Због тога је морао у шест наврата у бекство.
У том смислу је очаравајућа његова неисцрпна енергија и његова импонирајућа мужевност. Интриге, клеветничке кампање (дифамације) су тада стајале на тапету дана ако је требало да се ово или оно пробије. Епископи су као ауторитети очекивали опште признавање, што је био случај са Епископом Атанасијем у посебној мери. У свести и уверењу да заступа учење истините вере, овај светитељ се није либио никаквих аргументативних рафинеса да би своје противнике поразио. То је био унеколико и његов животни еликсир, вели аутор.
'Athanasius contra mundum' (Атанасије против света): Несаломиви светитељ је формално пет пута као Епископ Александрије бивао позиван и опозиван и изнова од стране цара на ту архијерејску службу позиван и враћан на епископску катедру.
Чини нам се да црквена историја не може бити напетија: снажни удари и борбе учења и струјања. Свети Атанасије Велики је написао спиритуални бестселер, књигу столећа „Житије светог Антонија".
Манфреду Клаусу, умировљеном професору историје и теологу из Франкфурта на Мајни, пошло је за руком да напише изнијансирани портрет – Manfred Clauss: „Athanasius der Große: Der unbeugsame Heilige“, Philipp Zabern Verlag, 2016. - једне од највећих личности раног хришћанства. Клаусов стил одликују лакоћа и живописност приповедања спојена са даром за напетост, управо онако како је то жанру биографских портерта својствено. Посебност овог биографског портрета је компетентан наратив не само сложене нарави Светог Атанасија Великог, већ и фундирани портрет читавог столећа, можда и читаве епохе раног хришћанства.
Извор: Српска Православна Црква
.png)
