Био си стуб трпљења и ревновао си угледајући се на праоце, свети, јер си био сличан Јову у страдањима, Јосифу у искушењима, и Анђелима си био подобан у телу, Симеоне оче наш, моли Христа Бога да спасе душе наше.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ Симеона Столпника
У земљи Кападокији[2], у селу Сисану, живљаху хришћани супрузи Сусотион и Марта. Њима Бог дарова овај благословени плод сина, коме дадоше име Симеон, и кога по обичају хришћанском крстише. Васпитаваше се он не у књижном учењу него у простоти и незлобивости; али се мудрост Духа Божија усељује и у просте људе и зна неуке избирати, да би посрамила мудровање овога века. Када Симеону, будућем пастиру словесних оваца, бејаше тринаест година, он стаде пасти овце оца свога, чиме се уподоби Јакову, Мојсију и Давиду, који такође пасијаху овце и бише удостојени божанских откривења. Једном у току зиме, када се овце због великог снега не изгоњаху на пашу, блажени дечак Симеон беше слободан и са родитељима својим оде у недељу у цркву. Пажљиво слушајући шта се пева и чита, Симеон чу свето еванђеље у коме се називају блаженима сиромашни, они који плачу, кротки, чисти срцем, па упита једног чесног старца који стајаше поред њега, шта значе ове речи. Научен Духом Божјим, старац стаде објашњавати Симеону и дуго га поучаваше, показујући му пут ка сиромаштву духа, чистоти и љубави Божјој, и ка врлинском животу уопште, који води савршенству. И добро семе старчевих поука паде на добру земљу: у души Симеоновој тог часа изниче усрдна чежња ка Богу и израсте непоколебљива жеља да пође тесним путем који води к Богу, јер он одлучи у уму свом да без одлагања остави све и крене за чежњом срца свог. Поклонивши се чесноме старцу и благодарећи му за корисно поучење, Симеон му рече: Ти си ми отац и мати, учитељ добрих дела и вођ спасења мога.
Одмах после тога Симеон изађе из цркве, и не свраћајући кући отиде у једно усамљено место, згодно за молитву. Ту он паде на земљу ничице крстолико и с плачем се мољаше Богу да му покаже пут ка спасењу. Ауго лежећи тако и молећи се, он напослетку заспа и виде овакво виђење: копа он неки темељ, и чу глас који му говори: "копај дубље!" И он стаде копати дубље. И кад преста копати, сматрајући да је довољно дубоко, он опет чу глас који му наређује да копа још дубље. Он поново стаде копати; и кад престаде са копањем, њему и по трећи пут дође глас да продужи са копањем. Најзад чу ове речи: "Престани, доста је! А сада, ако хоћеш да зидаш зграду, зидај трудећи се усрдно, јер без труда ништа успети нећеш".
Ово виђење зби се на самом Симеону. Он на дубоком смирењу положи такав темељ за изграђивање себе и других, да његове врлине, изгледаше, превазилазе људску природу.[3]
После овог виђења Симеон устаде и оде у један од манастира у његовој постојбини. Игуман тога манастира бејаше блажени Тимотеј. Симеон паде на земљу пред манастирским вратима, и лежаше седам дана без хране и пића, а у осми дан изађе игуман и упита га, одакле је, куда иде, како ее зове, није ли учинио неко зло и бежи од руку господара својих. Симеон паде к ногама игуману и са плачем му говораше; Нисам, оче, ја од таквих; никоме нисам учинио зла, него жудим да свим срцем Богу служим. Смилуј се на мене грешног, и допусти ми да уђем у манастир и будем слуга свима. - Провидевши у Симеону Божји позив, игуман га узе за руку и уведе у манастир говорећи братији: Учите га монашком животу и манастирским правилима и уставу.
Примљен у манастир, Симеон се свима покораваше и служаше. За кратко време он научи напамет цео Псалтир. Када му бејаше осамнаест година он би пострижен за инока, и убрзо постаде искусан инок, јер строгошћу свога живота он превазиђе све иноке тога манастира. Братија у манастиру узимаху храну: неки једанпут дневно увече, неки сваки други дан, а Симеон не узимаше хране читаву седмицу.
Родитељи Симеонови две године тражаху Симеона свуда и не могаху га пронаћи, пошто га Бог скриваше. И плакаху много за њим, и толико туговаху, да му отац умре од туге. А Симеон, нашавши себи оца у Богу, свега себе предаде Њему од младости.
Живећи у тој лаври[4], блажени Симеон пође једном ка студенцу да захвати воду. Узевши конопац од кофе, врло јак и оштар, исплетен од палмових врвца, он га тако чврсто омота око нагог тела свог, од врата до бедара, да му се конопац уреза у тело. Након десет дана тело му се загноји од рана, јер се коноп беше зарио до костију, и стаде страховито смрдети, па још и црвима узавре. И братија рекоше игуману: Откуда си нам довео овога човека? Не можемо да га подносимо због смрада што излази од њега; нити ко може стајати близу њега. Када ходи, црви падају од њега; и постеља му је пуна црва. Чувши то игуман се зачуди; и уверивши се да је тачно све што му је речено, упита блаженог Симеона: Реци ми, чедо, откуда долази овакав смрад? - А Симеон стајаше ћутећи, оборена погледа. Игуман се разгневи и нареди да силом свуку са Симеона горњу хаљину. Тада угледаше да му је власеница сва крвава и да му се коноп урезао дубоко у тело до самих костију. То запрепасти игумана и све присутне. И они са великом муком једва узмогоше скинути тај коноп са Симеона, пошто заједно са њим отпадаше и иструлело месо. А Симеон, јуначки трпећи те болове, говораше: Пустите ме као смрдљивог пса, јер сам ово заслужио грехова мојих ради. - На то му игуман рече: Тек ти је осамнаест година, и какви су то греси твоји? - Симеон одговори: Оче, речено је пророком: у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50, 7). - Чувши овакав одговор игуман се зачуди Симеоновом расуђивању, и дивљаше се што је тако прост младић прожет толиким страхом Божјим. Ипак га стаде саветовати да не мучи себе толико, и говораше му: Није корисно почињати нешто што је сврх силе; доста је ученику да буде као учитељ његов (ср. Мт. 1 0 , 24).
Много је времена требало да Симеону зарасту ране. А када Симеон оздрави, игуман и братија поново приметише да Симеон опет мучи тело своје; па бојећи се да се не стану угледати на њега нека слабија братија, и тиме сами проузрокују смрт себи, наредише му да иде из манастира. Симеон оде из манастира и дуго хоћаше по пустињи и по горама док најзад не пронађе један безводни бунар у коме живљаху разни гмизавци. Спустивши се у тај бунар, Симеон се стаде молити Богу.
После неког времена игуман једне ноћи виде у виђењу много народа са оружјем и свећама који опколише манастир и питаху: "Где је слуга Божји Симеон? Покажите нам њега, који је тако мио Богу и анђелима. Ако нам га не покажете, ми ћемо с манастиром спалити и вас. Симеон је већи од вас, и Бог ће преко њега учинити многа чудеса на земљи".
Пренувши се из сна, игуман обавести братију о свом страшном виђењу и исприча им какав страх претрпе због Симеона. И посла игуман свуда да траже Симеона, па чак и сам крену у тражење. Узевши неколицину од братије, игуман прохођаше пустињу и пештере тражећи подвижника. Наишавши на чобане који пасијаху овце игуман се распита код њих, и сазнаде од њих да се Симеон налази у оном празном бунару. Журно отишавши к томе бунару, игуман викну Симеона: Јеси ли ту, слуго Божји? - Симеон одговори: Оставите ме, свети оци, још мало времена, док не предам дух свој, јер изпеможе душа моја пошто гневљах Бога.
Но монаси га и против његове воље извукоше из бунара и доведоше у манастир. Проживевши у манастиру неко време, блажени Симеон опет тајно оде из манастира и скиташе се по горама и по пустињи. Затим, вођен Духом Божјим он дође на гору у близини села Таланиса, нађе тамо малу келију усечену у стени, и затвори се у њој. У тој келији он проведе три године. Ту се он опомену Мојсија и Илије који су се постили четрдесет дана, па намисли да и он опроба себе таквим постом. У то време допутова у Таланису епископ те покрајине, по имену Васон, који обилажаше цркве по градовима и селима. Дознавши за блаженог Симеона епископ дође и к њему. Симеон га стаде молити да зазида врата његове келије на четрдесет дана, не оставивши му у келији ништа за јело. Али епископ не хте учинити то, говорећи му: Не треба човек да убија себе безмерним постом, јер је то пре грех него врлина. - На то му преподобни рече: Онда ми, оче, постави хлеб и воду, да их се прихватим ако буде нужде, и тако храном поткрепим мало тело своје.
Епископ Васон пристаде на то: постави у келији хлеб и воду, зазида врата камењем, па оде на свој пут. А кад се наврши четрдесет дана, епископ дође опет к преподобноме, разида зазидана врата келије и обрете преподобнога где као мртав лежи на земљи, а хлеб и вода стоје нетакнути на месту где су били постављени, јер их се велики постник не беше ни дотакао. Узевши сунђер, епископ Васон оми и расхлади уста преподобноме, и чим преподобни мало дође к себи епископ га причести Божанским Тајнама. После тога Симеон узе мало лаке хране, те се поткрепи. О овако великом уздржању преподобнога епископ причаше многој братији на корист. Преподобни пак од тога времена стаде се сваке године тако постити у Свету Четрдесетницу: ништа није јео ни пио него се непрестано молио, двадесет дана стојећи а двадесет дана седећи од труда.
Пошто проведе три године у својој тесној каменој келији, преподобни Симеон се попе на највиши врх горе. И да не би силазио отуда, он једним крајем железног ланца, дугачког десет метара, окова себи ногу, а други крај прикова за камен. Тако везаи он све време очи своје упираше на небо и умом се узношаше к Ономе који је изнад небеса. Чувши за пре1подобнога, сам архипастир Антиохијске цркве блажени Мелетије[5] дође да га посети. Видевши преподобнога Симеона тако прикована, блажени архипастир рече: Човек може и без окова владати собом, и гфиковати себе за једно место не ланцима него вољом и разумом. - Чувши ово, преподобни Симеон употреби ову поуку себи на корист: скиде са себе окове и добровољно окова себе вољом, обарајући помисли и сваку охолост која се подиже на познање Божије, и поробљујући сваки разум на послушност Христу, да постане добровољни сужањ Исуса Христа (ср. 2 Кор. 10, 4-5).
Слава светог подвижника разнесе се свуда. И стадоше се стицати к њему сви, не само оближњи житељи, него и људи из далеких земаља којима је ваљало превалити пут од много дана.
Неки од њих доношаху к њему своје болеснике, други прошаху исцељење својим болнима на дому, трећи сами беху под искушењима и невољама, четврте мучаху нечисти духови. И нико се од њих није враћао празан, него је сваки добијао оно што је тражио: неки исцељење, неки утеху, неки корисну поуку, неки неку другу помоћ. Сви су се с радошћу враћали својим кућама, славећи Бога. А преподобни, када би исцелио кога, увек је говорио таквоме: Прослављај Бога који те исцели, и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе.
Као река стицаху се к преподобном Симеону људи разних народа, племена и језика: Исмаиљћани, Персијанци, Јермени, Грузини, Хомерити, Шпанци, Британци и Талијани. Тако Бог прослављаше онога који Њега прослављаше. И сви ти многобројни људи који се сабираху к преподобноме, тражаху да га се дотакну узимајући благослов од њега. Такво поштовање и узнемиравање постаде теретно блаженоме, и он пронађе чудан начин избављења од људске вреве: одлучи да сазида стуб и стоји на њему, како га се долазиоци не би могли дотицати. И он подиже стуб, и устроји на њему обиталиште од два лакта; и ту живљаше у посту и молитвама. И би први столпник. Стуб беше висок шест лаката, и свети Симеон простоја на њему неколико година. Тада му људи подигоше други столп, висок дванаест лаката. Затим након не мало времена подигоше му стуб висок двадесет и два лакта, а потом - стуб од тридесет и шест лаката. Тако преподобни стубовима разне висине као лествицама пењаше се ка небеском свету, трпећи много на њима од к1ише, од врућине и од мраза. А храна му беше квашено сочиво[6], - вода. Око стуба људи му подигоше две камене ограде.
O таквом животу светог Симеона чуше свети оци који живљаху по пустињама, и дивљаху се његовом необичном подвигу:јер још нико не беше измислио такво живљење - стајање настолпу. И желећи да испитају каквога је духа, они му послаше овакву поруку: Зашто не идеш путем отаца наших него си измислио неки нови пут? Сиђи дакле са стуба и последуј житију древних пустињака. - Поред ове поруке они дадоше посланицима још и упутство: да Симеона силом скину са стуба ако се не покори њиховој поруци, а ако се покори њиховој поруци и хтедне сићи са стуба, онда да га оставе да стоји на стубу као што је почео, јер покаже ли се послушан, то ће бити доказ даје његов нови начин живота од Бога. Тако и би. Јер када посланици дођоше к преподобном Симеону и саопштише му поруку сабора светих отаца пустињака, он одмах крочи ногом на лествицу желећи да сиђе доле. Видећи то посланици повикаше: Не силази, свети оче, него остани и даље на стубу, јер сада знамо да је тобом започето дело од Бога, који нека ти буде помоћник до краја.
К преподобном Симеону дође и Дон[7], патријарх Антиохијски, прејемник светог Мелетија, и видевши његово живљење удиви се и дуго бесеђаше с њим о стварима корисним по душу. Затим патријарх одслужи свету литургију, и они се обојица причестише Божанским Тајнама. Потом се патријарх врати у Антиохију.
Међутим преподобни се све више и више подвизаваше, оружајући се против невидљивог непријатеља. Тада ђаво, ненавидник свакога добра, претвори се у анђела светла и показа се светоме у близини стуба на огњеним колима, са огњеним коњима, као да силази с неба, и говораше: Чуј, Симеоне, Бог неба и земље посла ме к теби, као што видиш, са колима и коњима, да те као Илију узмем на небо, јер си такву част заслужио због светости свога живота, и већ је дошао час да окусиш плодове трудова својих и примиш венац похвале из руке Господње. Стога похитај, слуго Господњи, да видиш Творца свога и да се поклониш Њему који те створи по лику Своме; а и тебе желе да виде анђели и арханђели са пророцима, апостолима и мученицима. - Светитељ не распознаде вражију прелест, и рекавши: "Господе, мене ли грешника хоћеш да узмеш на небо?" подиже десну ногу да стлш и на огњена кола, и у исто се време прекрсти десном руком; и тог часа ђаво са колима и коњима ишчезе као прах развејан ветром. Тада Симеон познаде ђаволску прелест и кајаше се, а десну ногу којом је хтео да ступи на ђаволова кола он казни тиме што стајаше на њој једној читаву годину дана. Ђаво пак, не подносећи такав подвиг његов, порази ногу преподобноме љутом раном, те сатрули на њој месо а намножише се и црви, и гној са црви3 ма течаше из ране по стубу на земљу. А неки младић Антоније[8] сабираше црве што падаху на земљу, и по наређењу преподобнога опет их ношаше к њему на стуб. А он, трпећи као други Јов, прилагаше црве на рану, говорећи: Једихе што вам даде Бог.
У то време кнез сараценски[9] Василник, чувши многе ствари о светом Симеону, дође к њему, и после дуге беседе с њим доби велику корист и поверова у Христа. Угледавши пак црва који беше пао на земљу из ране преподобнога, кнез га узе у руку и отиде. Преподобни га врати и упита: Зашто си у чесне руке своје узео смрдљивог црва који је пао из сатрулелог тела мог? - А Василик, отворивши руку, нађе у њој скупоцени бисер, и рече. То није црв већ бисер. - То теби би по вери твојој, примети преподобни. - И тако Сарацен, примивши благослов, оде дому свом.
После много година мати преподобнога Марта, дознавши за њега, дође да се види с њим, и много плакаше пред вратима. Али Симеон не хте да се види с њом и посла к њој говорећи: Не узнемиравај ме сада, мајко моја; ако заслужимо, видећемо се на оном свету. - А л и она још више узажеле да га види. И блажени поново посла к њој молећи је да почека још мало ћутећи. Она леже пред вратима ограде, и ту предаде дух свој Господу. Свети Симсон тог часа сазнаде за њену кончину и нареди да тело њено донесу пред стуб. Угледавши мајку своју он се са сузама стаде молити за њу. Док се он мољаше, свето тело њено се покреташе и лице јој се осмехиваше. И сви који то посматраху дивљаху се, хвалећи Бога. И сахранише је крај стуба светитељева. И светитељ помињаше мајку своју у молитвама својим два пута сваки дан. Ускоро затим људи опет променише стуб светоме и начинише му нови од четрдесет лаката висине. На том стубу преиодобни стајаше све до саме блажене кончине своје.
Место на коме преподобни провођаше чудесно живљење своје не имађаше воде у близини, те воду доношаху издалека, због чега се много паћаху људи који долажаху к преподобноме и њихова стока. Видећи те патње због недостатка воде, преподобни се усрдно помоли Богу да подари воду као некада жедноме Израиљу у пустињи. И гле, око четири сата поподне изнена да се затресе земља, и раседе се на источној страни од ограде, где се отвори као пећина, у којој се ван сваког очекивања појави вода у изобиљу. Светитељ нареди да се то место раскопа још више седам лаката унаоколо, и одатле стаде тећи вода изобилна.
Једна жена, ожедневши ноћу, попи са водом мајушну змију. Змијица стаде расти у женином стомаку и постаде велика. Од тога лице женино постаде зелено као трава, и многи је лекари лечаху, али је не могоше излечити. Ту жену доведоше к светом Симеону. Блажени рече: "Напојте је овдашњом водом". Кад се жена напи те воде, из ње изиђе велика змија, која допузи до стуба, и ту одмах препуче.
Неки људи који издалека путоваху к преподобноме, склањајући се од жеге, скренуше с пута под дрво да се мало одморе. Док тамо сеђаху они угледаше где пролази бременита кошута и повикаше к њој говорећи: "Молитвама светог Симеона заклињемо те, застани мало!" И гле чуда! кошута стаде, јер и звери именом светитељевим постајаху кротке и послушне. Ухвативши кошуту путници је заклаше, одераше јој кожу и спремише себи јело од њенога меса. А л и чим почеше јести, они бише кажњени гњевом Божјим, те изгубише људски глас и стадоше рикати као јелени. Онда они трчећи дојурише к светом Симеону, носећи са собом кожу кошутину, као изобличење греха свог. И проведоше они поред стуба две године, и једва се могоше исцелити и проговорити као људи; а кожу од кошуте обесише на стубу за сведочанство о догађају и чуду.
На тој гори где се свети Симеон подвизаваше, не много далеко од стуба угњезди се страшна змија, због које ни трава не растијаше на том месту. Једном се забоде тој змији у десно око треска, дугачка један лакат, и задаваше змији силне болове. И једнога дана змија допузи к стубу преподобнога, и лежећи пред вратима ограде сва се превијаше приклањајући главу као смиравајући се и просећи милост од светог Симеона. И када светитељ погледа на змију, одмах јој треска испаде из ока, и змија остаде тамо три дана, лежећи пред вратима као овца. И сви без икаквог страха долажаху и излажаху, и змија никоме ништа не учини. А када се змијино око потпуно исцели, она оде у своје легло. И сви посматраху и дивљаху се том предивном чуду.
У тој земљи живљаше леопард, звер велик и веома опак, који уништаваше и људе и сгоку. И нико се не усуђиваше да пролази поред места где се тај звер беше настанио, јер много зла чињаше околним житељима. људи дођоше и известише о томе преподобнога. Он нареди да узму земље од његове ограде и воде, па да оно место где се налазио звер издалека обиђу посипајући земљом и кропећи водом. људи послушаше светитеља, и тако урадише. И после не много дана, видећи да се звер нигде не појављује, пођоше да га потраже, и нађоше га мртва где лежи на оној земљи коју узеше од ограде преподобнога и посипаше. И сви прославише Бога.
Но ускоро се у том крају појави други звер, окрутнији од првог, звер словесни - разбојник из Антиохије Јонатан. Он убијаше многе људе на путевима и по кућама, разбојнички их изненада нападајући по насељима и предграђима. И нико га не могаше уловити, иако му многе заседе постављаху крај путева; јер он беше веома снажан и храбар, да нико не беше у стању противстати му. А када се узбуди сва Антиохија и посла војнике да ухвате разбојника, он, не могући се сакрити од многобројне потере, добеже у ограду преподобног Симеона, и ухвативши се за стуб као блудница за Христове ноге, он плакаше горко. И викну к њему са врха стуба светитељ: Ко си, одакле си, и зашто си дошао овамо? - Он одговори: Ја сам Јонатан разбојник; начинио сам многа сваковрсна зла, и дошао сам овде да се кајем за грехе своје.
Док он то говораше, дојурише војници из Антиохије и стадоше викати к преподобноме: Дај нам, оче, непријатеља нашег, разбојника, јер су већ и зверови спремљени у граду да га растргну! - Одговори им блажени Симеон: Дечице моја! нисам њега ја довео овамо, већ Бог који жели покајање његово упути ка г мени. Ако можете ући унутра ви га узмите, а ја вам га не могу извести, јер се бојим Онога који га посла к мени.
Чувши то и не смејући не само ући у ограду него и ништа рећи против, војници се са страхом вратише и испричаше све у Антиохији. Разбојник пак проведе седам дана покрај стуба, припадајући у молитви к Богу, исповедајући грехе своје и плачући великим плачем. И сви који беху тамо, гледајући његово покајање и плач, бише и сами веома тронути. А кад се наврши седам дана разбојник викну к светоме: Оче, хоћеш ли ми наредити да идем? - А свети отац га упита: Опет ли се враћаш на зла дела своја? - Не, оче, одговори он, него време моје дође. - И тако разговарајући с преподобним предаде дух свој Богу. А кад ученици светога Симеона хтедоше да погребу разбојника покрај ограде, стигоше из Антиохије војне старешине и стадоше викати: Дај нам, оче, непријатеља нашег, због кога се сав град узнемири. - Преподобни одговори: Онај који га доведе к мени, Он исти дође са мноштвом небеских војника и узе га, очишћена покајањем, к себи. Стога ми не досађујте.
Чувши то и угледавши преминулог разбојника, војне старешине се запрепастише и одадоше хвалу Богу који не жели смрти грешника. Вративши се у град они објавише све што чуше од преподобнога и што видеше.
Стојећи на стубу као свећа на светњаку, преподобни отац наш Симеон показа се светлост свету, просвећујући помрачене идолодемонијом народе и упућујући их к светлости познања истинитога Бога. Слава чудесној благодати Божијој која тако дејствоваше у њему! Стојећи на једном месту, свети подвижник приведе к вери многе, као да је проходио сву васељену учећи и проповедајући. Јер као сунце сипаше он зраке врлинског живота свог и слаткоречивог учења, те просвећиваше околне земље. Јер крај стуба његовог могли су се видети Грузини, Персијанци и Јермени где примају свето крштење; Исмаиљћани[10] долажаху у групама, по двеста, по триста, а каткад и по хиљаду људи; они се с криком одрицаху заблуда својих отаца, и доносећи к стубу идоле које су из давнина почитовали и клањали им се, они их крај стуба разбијаху и ногама гажаху; и примивши закон истините вере са медоточивог језика преподобнога оца, и удостојивши се причешћа Божанским Тајнама, они се враћаху с великом радошћу, просвећени светлошћу светог Еванђеља. Неки сараценски војеначалник Филарх, чији сродник беше раслабљен, моли светитеља да му подари исцељење. Светитељ нареди да раслабљенога донесу пред стуб, и упита га: Одричеш ли се зловерја својих отаца? - Он рече: Одричем се. - И опет га упита светитељ: Верујеш ли у Оца и Сина и Светога Духа? - Раслабљени изјави да верује без икакве сумње. - Тада му светитељ рече: "Устани!" И тог тренутка устаде младић здрав, као да никада није боловао. А да би убедљиво показао да је младић оздравио, блажени нареди младићу да узме на своје раме војеначалника Филиарха, који беше дебео, и да га однесе у логор, што младић и учини забацивши војеначалника на своја плећа као сноп. Видећи то, сви одадоше хвалу Богу који кроз светитеља Свог твори дивна чудеса.
Преподобни имађаше и дар пророштва: јер за две године унапред он прорече сушу, глад и помор; и још прорече да ће кроз тридесет дана наићи скакавци, - што се све и зби. Једном он у виђењу виде два жезла где се спуштају с неба, и један паде на исток а други на запад. То виђење преподобни исприча присутнима, проричући да ће Персијанци и Скити устати на грчку и римску државу. И многим сузама и непрестаном молитвом преподобни умилостивљаше Бога да одврати Свој праведни гњев и не допусти да та казна снађе хришћане. И умоли Бога о томе: јер сва персијска војска, већ готова за рат, по Божјем промислу одложи свој поход, и за то време настадоше код Персијанаца међусобне распре, те они одусташе од своје намере.
Једном преподобни дознаде да је цар Теодосије Млађи[11] вратио Јеврејима храм који је био предат хришћанима, и одмах упути писмо цару карајући га и претећи му гњевом Божјим, не обазирући се на то што је он цар. Прочитавши писмо цар се уплаши, и нареди да се храм поново преда хришћанима, а градоначелника који му беше саветовао да храм врати Јеврејима смени с положаја, и преподобноме посла молбено писмо у коме га мољаше да му опрости и узнесе за њега молитву Богу. А супругу истога цара, царицу Евдокију, која после смрти свога мужа беше пала у евтихијанску јерес[12], преподобни усаветова својим писмима и у току четири месеца обрати к побожности. По обраћењу свом царица поживе још четири године у покајању, па се удостоји блажене кончине у Јерусалиму, и би погр3ебена у својој зад4ужбини, цркви светог Првомученика Стефана.[13] А цар Маркијан[14], који после Теодосија Млађег ступи на грчки престо, често је тајно посећивао преподобног Симеона и добијао од њега многе корисне савете.
Персијска царица, слушајући о чудесима и светости преподобног Симеона, посла к њему просећи благослов, и доби од њега благословљени јелеј који сматраше за велики дар и чуваше га чесно.
Царица Исмаиљћана, будући нероткиња, посла к преподобноме молећи га да се моли за њу, да би његовим светим молитвама могла постати мајком. Тако и би, јер се она ускоро разреши нерађања и роди сина. Узевши дете, царица крену на пут к преподобноме. А л и чувши да женама није могуће долазити к преподобноме, - јер он чак ни мајци својој не допусти да дође к њему -, она посла сина свог по слугама својим да га преподобни благослови, говорећи: Ево, оче, плод светих молитава твојих; стога благослови овај плод!
Шта да речемо о неисказаним подвизима преподобнога? Њих је немогуће исказати, јер превазилазе силе људске. Ја се пре свега, вели блажени Теодорит, дивим његовом трпљењу: ноћу и дању он тако стоји, те га сви виде. Догоди се једном да се вратанца и горњи део зида срушише од дотрајалости, те док се то поново не направи и обнови сви су могли гледати светитеља не мало времена. Тада су они посматрали нов и необичан призор: преподобни је или непомичан стајао дуго, или је приносио молитве Богу правећи често поклоне. Неко од присутних прича како је хтео да изброји поклоне које је преподобни правио не престајући: избројао је хиљаду двеста четрдесет и четири, па се уморио гледајући увис на врх стуба и престао бројати. Међутим, светитељ не изнеможе од поклона. Јер узимајући једном у недељу дана храну, и то врло мало и лаку, он постаде лак и способан за честа метанија. Од дугог пак стајања њему се и на другој нози отвори незарастљива рана, и много крви истицаше и з ње. Али га ни то не узможе отргнути о д богомислија. Добровољни мученик трпљаше јуначки све. Но једном приликом преподобни би принуђен да покаже своју рану, а ево због чега. Неки свештеник из Арабије, човек добар и богонадахнут, дође к преподобноме и стаде говорити: Питам те у име саме Истине која привуче к себи сав род људски, реци ми, јеси ли човек или бестелесно биће? - Због чега ме то питаш? упита га преподобни. - Због тога, одговори свештеник, што сам слушао о теби да нити једеш, нити пијеш, нити спаваш; а то није својствено човеку, и не може човек живети без хране, пића и сна. - Преподобни онда нареди том свештенику да се попне к њему на стуб, и допусти му да види и опипа рану гнојаву и пуну црва. Видевши рану и чувши да преподобни једе једном у седмици, и то врло мало, свештеник се удиви трпљењу и подвигу светитељевом.
При таквим подвизима, творећи толика чудеса и проводећи тако врлински живот, преподобни беше кротак и смирен, као да је био мањи и непотребнији од свих људи. За све лице његово беше подједнако светло и реч љубавна, како за велможу тако и за роба, како за богатог тако и за убогог и за последњег изрода: јер он не гледаше ко је ко. И сви се не могаху наситити гледања светоликог лица његовог и слаткоречиве беседе његове, јер уста његова беху пуна благодати Светога Духа. Имајући дар мудрости, он сваки дан напајаше срца слушалаца реком учења, и многи, одушевљени његовим учењем, остављаху све земаљско и као птице узлетаху високо: једни одлазећи у манастире, други у пустиње, а трећи остајући да живе поред њега.
Свакидашњи устав живота преподобнога Симеона беше овакав: сву ноћ и дан до три сата поподне он је стајао на молитви; после три сата говорио је поуку сабраном народу код стуба; затим је саслушавао потребе и молбе свакога који је дошао к њему, и молитвом исцељивао болеснике; потом је стишавао свађе и спорове људске и заводио мир; а по заласку сунца он се опет предавао молитви. Носећи толике подвиге преподобни није престајао бринути се о миру црквеном: рушећи многобожачко безбожје, оповргавајући јеврејске хуле, искорењујући јеретичка учења; цареве пак и кнезове и све власти својим мудрим и корисним писмима упућивао је ка страху Божјем, ка хмилосрђу и љубави, и побуђивао их на штићење Цркве Божје, и све је поучавао много душекорисним стварима. Тако проводећи чудесан живот, који изгледаше неиздржљив за природу људску, преподобни се најзад приближи кончини својој када му беше преко сто година од рођења. На столпу је он стајао осамдесет година, како о томе пишу потпуно веродостојни људи, савршен у врлинама, земаљски анђео, небески човек.
О блаженој кончини преподобнога Симеона овако пише његов ученик Антоније: "Једнога дана, и то у петак, после три сата поподне, када ми очекивасмо од њега уобичајену поуку и благослов, он не погледа на нас са стуба; тако исто и у суботу и у недељу он нам не пружи по обичају своју родитељску реч. То ме уплаши и ја се попех на стуб, и гледам: преподобни стоји погнуте главе као на молитви, а руке му прекрштене на грудима. Сматрајући да он врши молитву ја стајах ћутећи. А затим ступивши пред њега рекох: "Оче, благослови нас, јер народ ево већ три дана и три ноћи стоји око стуба чекајући благослов од тебе". Али ми он не одговори. Ја му онда рекох: "Зашто, оче, не одговараш твоме чеду које је у тузи? Еда ли те чиме увредих? Пружи ми руку своју да је пољубим". Али одговора не беше. Стојећи пред њим. око пола сата, у мени се појави сумња и ја помислих: да није већ отишао ка Господу? Онда прислоних уво, али се дисање не осећаше, само диван миомир, као од разних дивних мириса, излажаше из тела његова. Тада схватих да се он упокојио у Господу, уплаших се и плаках горко. И приступивши к њему, положих и опремих мошти његове, и целивах му очи, браду, уста и руке, говорећи: Коме ме остављаш, оче? Где ћу чути слатке поуке твоје? Где ћу се наситити анђелске беседе твоје? Какав ћу одговор дати од тебе народу који чека твој благослов? Шта ћу рећи болесницима када дођу овде просећи исцељења? И ко неће заплакати када угледа твој столп празан, без тебе светилника на њему? И када многи дођу издалека тражећи тебс, и не нађу те, неће ли заридати? Тешко мени! сада те видим, а сутра пођем ли на десио или на лево, нећу те наћи!
"Плачући тако над њим, ја од бола душевног задремах, и гле, јави се преподобни као сунце, говорећи: Нећу оставити столп, ни место, ни гору ову благословену. Сиђи и подај благослов народу, јер се ја већ, по вољи Господњој, упокојих; и не казуј им, да се народ не би узрујао, него брзо пошаљи вест о мени у Антиохију. Теби пак потребно је да послужиш на овом месту, и Господ ће ти узвратити по труду твом. - Ја се пробудпх из сна и дршћући рекох: "не заборављај ме, оче, у светом покоју твом", и падох на ноге његове, и целивах свете стопе његове, и узевши руку његову ставих је на очи своје говорећи: "благослови ме, оче!" и опет плаках горко. Затим уставши отрех сузе, да не би ко сазнао шта се догодило, па сиђох и тајно послах поверљивог брата у Антиохију к патријарху Мартирију[15] извештавајући га о престављењу преподобнога. И патријарх стижс брзо са три епископа, а такође и градоначелник Ардаборије са својим војницима, и мноштво народа не само из Антиохије него и из свих околних градова и села, и из манастира монаси са свећама и кадионицама, и од Сарацена врло многи, убрзо се стекоше као реке, јер вест о смрти преподобнога за један час се разнесе свуда као ветром ношена.
"Патријарх са епископима узиће на стуб, и узевши чесне мошти снесоше их доле и положише поред стуба, док сав народ плакаше. Чак и мноштво птица, на очиглед свију, с криком летијаху око стуба, као да оплакују кончину таквог светилника свота. Свенародно нарицање и кукњава чуло се на даљину око седам потркалишта; а и саме околне горе, поља и дрвеће изгледало је као да тугују и плачу заједно с људима, јер свуда ваздух бејаше сумрачан и ношаху се талши облаци. Ја пак видех јавившег се крај светих моштију анђела, лице му беше као муња, хаљине као снег, и с њим седам стараца који разговараху; чух и глас њихов, али не разумех шта су говорили, јер ме страх и ужас беху обузели".
У онај дан у који се престави преподобни Симеон, ученик њег2ов и подражатељ светог живота његовог преподобни Данило[16], који кратко време пре тога намераваше да узиђе такође на стуб крај мореуза Црнога Мора, близу Цариграда, виде на ону страну где се налажаше стуб преподобног Симеона мноштво небеских војски где узлазе са земље на небо, а усред њих узношаху душу светога Симеона сву радосну3 . - И не само преподобни Данило него и блажени Авксентије[17], који из пустиње беше позван на Халкидонски Сабор[18], виде то исто, налазећи се у то време у Витинији.
Када чесне мошти светога Симеона бише положене на припремљену носиљку, патријарх, мислећи да узме на благослов неколико длака из свете браде његове, пружи руку, и рука му се тог часа осуши. И само после усрдне молитве свију за патријарха Богу и угоднику Божјем, рука патријархова постаде здрава. Узевши чесне мошти светога Симеона носише их са псалмима и молитвама у Антиохију, и изиђе сав град у сусрет. А беше ту човек глув и нем четрдесет година. Он чим угледа свето тело преподобнога, одмах му се одреши слух и језик, и павши пред светим моштима узвикну: "Добро си дошао, слуго Божји, јер ево долазак твој исцели ме!" - Примивши светитељево тело, драгоценије од злата и сребра, Антиохијани га однесоше у велику цркву; и многа чудеса и исцељења биваху на гробу његовом. Кроз неколико пак година Антиохијани саградише цркву у име преподобног Симеона и пренеше у њу свете мошти његове.
Престави се преподобни у време цара Лава Великог[19], 460. године. Цар Лав посла к Антиохијанима, молећи их да му допусге пренеги мошти преподобнога у Цариград; али они, не желећи се лишити таквог заштитника, рекоше царевим посланицима: Пошто град наш нема камене бедеме, јер они падоше, делом разорени царским гњевом, делом разрушени великим земљотресом, ми због тога унесмо свето тело Симеоново, да нам оно буде бедем и заштита.*[20]
На оном пак месту где бејаше стуб преподобног Симеона, би подигнута у његово име прекрасна крстолика црква и образован велики манастир. И испуни преподобни обећање своје које изрече ученику Антонију у виђењу, да он неће оставити своје место: јер чудеса и исцељења болних тамо не оскудеваху. А у дан спомена његова сваке године се јављаше велика звезда над стубом и обасјаваше сав крај. О јављању ове звез1де сведоче многи историчари, нарочито Евагрије Схоластик[21], који је виде својим очима. Исти Евагрије пише да то свето место беше неприступно за жене, и строго се пазило да се женска нога не усуди дотаћи се прага, који ни мајци преподобнога не би дозвољено да прекорачи. Говори се да се нека жена обуче у мушко одело, како би неопажено ушла у цркву светог Симеона, и када се дотаче прага црквеног, тог часа паде мртва н2а леђа. Мада су тамо долазиле и жене, као што пише Никифор[22], но оне се нису усуђивале да се приближе огради него су стајале подаље и молиле се гледајући на стуб. И сви који с вером долажаху, не лишаваху се благодати преподобнога већ добијаху помоћ и разна исцељења, и враћаху се с радошћу, благодарећи Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
