Type Here to Get Search Results !

Протојереј-ставрофор др Дарко Ђого: О Светом Петру Дабробосанском морамо знати много више него што знамо, и прослављати његово име више него што то чинимо данас


Сјећам се његове канонизације. Морам да признам да у том моменту, осим детаља да је био један од Митрополита Дабробосанских и да су га усташе одвеле и убиле, нисам скоро ништа друго знао. А онда сам почео да читам. И да га волим, да га осјећам мојим и блиским, да у њему препознајем светачке и људске црте које су ми с временом постајале драге, срцу прирасле.

Рођен од оца Богдана Зимоњића, свештеника и устаника, човјека не "патријархалног", него самог по себи "патриајарха", попут Аврама, Мелхиседека, цара Лазара и Александра Невског - таквог, чврстог, са главом и срцем на небу и ногама на земљи, непоколебљивог, да му и мантија и сабља подједнако право и часно и неприкосновено стоји, без мржње и узмицања, оног Богдана чију је горштачку одлучност нацртао Иво Андрић у сцени у којој Богдан буди поштовање Миће Латаса испод свих слојева страшног Омер-паше.
Петар је без сумње наслиједио очеву храброст, у једном другом времену, али и љубав и ширину да воли без граница. Пут којим је ишао - то је мој микрокосмос у коме се осјећам свој. Херцеговина, Житомислић, у коме је постао монах и који је и данас комад неког другог свијета, наговјештај нечег преображеног, Мостар, који никада не може бити град докле се у њега заиста не врате Шантићи, Рељево и Сарајево, мјеста његовог школовања и мога дјетињства. Чак и када сам пролазио кроз Черновице - кроз главу ми је пролазила мисао да је Светитељ ходио туда.

Благ и ненаметљив, од оног природног, светачког ауторитета који није долазио од положаја него је давао смисао и достојанство Митрополитанству. Причао ми је један стари сарајевски Јеврејин да су му дјеца свих конфесија прилазила на благослов када би прошао сарајевским улицама. А и он је налазио благу ријеч и добру жељу за свакога.
1941, поноћ смисла. Остаје са паством. Вјероватно да ни њему није могло бити јасно шта тек има да се деси. Данас је тешко вратити се у та времена - ко зна, можда им је на памет падала Аустроугарска која је и сама 1914. ухапсила и ликвидирала виђеније Србе, али размјере НДХ-а нису била познате човјечанству. Одбија да прихвати акт о забрани ћирилице. Попут имењака, полази да се склони из Сарајева, али попут имењака, негдје на путу сусреће Господа, његово лично Quo vadis? Враћа се. Одводе га.
Даље је непознато. Тачније - сасвим познато - Царство Божије. На питање "гдје је био Бог у Јасеновцу" постоји само један одгвоор: "Био је у Петру, са Петром и хиљадама људи који су тамо страдали".
Данас је његов дан.
Данас ће га прославити наша Црква и то, на жалост, само у "његовим" епархијама - Митрополији Дабробосанској и Епархији Захумско-херцеговачкој и Приморској. Имамо ли ми право да као Црква у свим Српским и Приморским земљама не знамо за Св. Петра? Како ћемо то "стићи и утећи и на страшном мјесту постојати" ако наша жртва није нама позната? Како "одбранити ћирилицу" - ако не сјећајући се Петра? Како вољети друге, како је он волио, потпуно, мученички, преображено, љубављу не од овог свијета, ако сви саборно, гдје год да јесмо, данас не поменемо Петра?
Петар Свештеномученик - већи светитељ него ми који га прослављамо. Па бар да га више прослављамо.

Срећна слава братској Богословији у Фочи, срећна слава Војковићи, срећна слава Цркво свеколика, Православна!