Евхаристијско богословље Светог Николе Кавасиле
Гајо Гајић (Тузла, 1968.), свештеник Архиепископије београдско-карловачке и парох храма Светог aпостола Луке у Кошутњаку, одбранио је с успехом докторску тезу, започету у Гркој, Евхаристијско богословље Светог Николе Кавасиле на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на катедри за Литургику.
Раније је магистрирао у Солуну на катедри за Организацију, устројство и живот Цркве. Богословију Светог Саве и Богословски Факултет завршио је у Београду. Десет година је радио у Канцеларији Светог Архијерејског Синода за међуцрквене односе у Патријаршији (2006-2016), а у том периоду обављао је и дужност Главног уредника Информативне службе Српске Православне Цркве (2006-2008). Активно је учествовао са представницима Српске Цркве у припремама Светог и Великог Сабора Православне Цркве. Превео је и приредио за објављивање пред сам Сабор све текстове дневног реда Сабора, на којем је такође учествовао. Бави се превођењем савремног богословља са грчког, руског и енглеског.
Комисијом за одбрану дисертације је председавао редовни професор догматике Епископ браничевски др Игњатије Мидић, а сачињавали су је архимандрит др Николаос Јоанидис, дугогодишњи редовни професор патрологије Националног Каподистријиног Универзитета у Атини, редовни професор литургике др Ненад Милошевић, као ментор, ванредни професор др Раде Кисић и доцент др Србољуб Убипариповић.
Комисија је констатовала да је кандидат прегледно и подробно истражио и представио тему дисертације. Самосталним приступом и компаративном методом он је понудио оригиналну анализу најважнијих момената обрађиване теме. Такође, треба нагласити да је овако постављена тема изузетно комплексна, као и да на српском језику не постоје одговарајуће студије оваквог обима и домета. Докторски рад је садржински и методолошки посматрано на изузетном нивоу. У складу са тим, показани научни приступ је одмерен и пропраћен исцрпним позивањем на релевантне изворе и одговарајућу литературу, док је стил докторске дисертације јасан и недвосмислен.
Опредељење и полазишна оријентација у правцу истраживања мистириолошке и литургијске мисли великог оца Цркве, чији је епилог представљање конкретизованих и релевантних резултата на тему Евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле, говоре у прилог својеврсне оригиналности ове дисертације.
Коначно, оправдана је нада да ће свеобухватно презентовање и сагледавање и савременог богословског стваралаштва, а које се тиче теме дисертације и мисли Светог Николе Кавасиле уопште, дати макар и скроман допринос конкретном, црквеном и духовном животу наше помесне Цркве, али и њеним настојањима у правцу остварења веродостојног пастирског рада и мисије.
Сам ток одбране понудио је дискусију на најважније сегменте рада који обухватају најважније карактеристике веома захтевног 14. века у Византији, а који се односе на Богословље Светог Николе Кавасиле и Григорија Паламе, однос са западним богословљем и хуманизмом тог времена, као и питање освећења Часних Дарова у традицији Источне и Западне Цркве, онако како је то у светлу епиклезе, призива Светог Духа, изложио сам Никола Кавасила, византијски тумач свете Литургије.
Извор: Српска Православна Црква
