Монах Георгије (Витковић), рођен је у Херцеговини у селу Мируши, срез билећки 24. септембра 1920. године. Крстио га је у манастиру Добрићеву, јеромонах Тимотеј. На крштењу добио је име Бранко. Рано је остао без родитеља, па је о њему бригу и старатељство узео на себе његов сродник из фамилије Митар Витковић.
Основну школу, Бранко је завршио у Билећи са одличним успехом 1932. године. После неколико година 1939. уписује се у инжињерску подофицирску школу, коју је завршио такође са одличним успехом 1941. године.
Почетком рата 1941. буде заробљен као војни обавезник и спроведен у Италију. После две године пребегне у Француску, а 1946. пређе у Немачку, где је у Баварској у Ландекуту завршио осми разред гимназије и матуру. Затим 21. јула 1947. добија и диплому зрелости. Ускоро потом, уписује се на машински и електротехнички факлутет.
Током свог боравка у Минхену, након једног вечерњег богослужења, Бранко Витковић упознао се поближе са Миланом (касније монахом Митрофаном Хиландарцом) и још неколицином који су ту око цркве живели. У разговору с њима почео им је објашњавати како он, као електротехничар доживљава Православну веру, и како гледа на Небески домострој. Његове црне очи прелетале су често преко ликова својих саговорника и плениле их. Сви су видели да тај млади човек доживљава велики духовни преокрет. Можда је баш тај сусрет Бранка и Милана био одсудан за њихов будући живот. Од тада, Милан њега посећује у његовом студентском скромном стану, где дуго разговарају о Светим Оцима монаштва. После завршених испита 23. новембра 1952. г. са врло добрим успехом, прекида ове студије и одлази у октобру исте године на Православни теолошки институт Светог Сергија у Париз. Међутим, његова душа се не задовољава ни на том месту студентским и градским животом. Монашки, већ опредељен, он хоће и тражи ближи и стални молитвени контакт с Богом. Град није за то погодан. Зато он тражи друго место, манастир, молитвену пустињу попут светог Саве.
Тако Бранко одлази из Париза месеца августа 1954. у Палестину да се прво поклони Гробу Господњем и осталим светим местима, а затим одлази у посету манастиру Светог Саве Освећеног, недалеко од Јерусалима. Тамо жели да остане као искушеник у манастиру. Игуман и братство те свете обитељи примају га, и дају му послушање да буде водич за странце. Пошто је познавао неколико европских језика, он је ту дужност добро обављао, премда је очекивао да ће у манастиру имати већи мир, без странаца. Као искушеник, добио је одмах благослов игумана да носи мантију то јест подрасник, па се брзо пронела вест да се Бранко тамо замонашио. Међутим, по промислу Божијем, што је било и на његову срећу, али и на мали подвиг, он је ускоро морао напустити тај, познати у Православљу, грчки манастир. Као странац постао је сумњив јорданским властима, и без икаквих оправданих разлога, они га избаце преко границе у Сирију. Како у Сирији има и Православних хришћана, он потражи Православну Цркву да се помоли Богу за помоћ шта даље да ради.
Био је без новца. Вече се приближавало. Стао је у угао цркве, коју је све више испуњавала вечерња тама и молио се. Неко му је пришао са неколико упућених речи, које он није могао добро да разуме. Пружио му је руку ради поздрава, и у стиснутој шаци нешто оставио. Када је изашао напоље видео је да има у руци 10 фунти стерлинга. То му је било све од новца што је тад имао захваљујући дародавцу којег му је Бог послао.
У размишљању после молитве у цркви куда ће, прва мисао у том тренутку била му је Света Гора. Тако је и учинио. Успут сврати у Цариград ради дозволе. Са тако мало новца није могао рачунати да ће му бити довољно до Свете Горе. Зато се он одлучи те пође у Цариград пешке. Путовао је више дана. Када је дошао у Цариград пред Васељенску Патријаршију, није се осећао толико уморним од пута, колико му је било тешко кад је чуо да не може брзо добити дозволу, за коју ће бити потребно вишедневна процедура. Овај светогорски путник и њен будући житељ и подвижник, прихватио је то мирно, као Божији испит његове вере и смирења. Зато он, исто тако мирно одговара да ће све то време, сачекавши, провести на степенншту Патријаршије. Такав његов став и упорност изазвали су код Патријаршијског службеног особља негодовање. Но, он је остао при своме. Стајао је и седео на степеништу Патријаршије, молио се Богу и чекао исход. Његово такво упорно држање изазвало је код пролазника љубопитљивост и радозналост, а због сталне молитве и поштовање. На тај начин, он је са многим питањима и примедбама провео и први и други и трећи дан. Потом, уместо дозволе он добија писмену препоруку за Атину, да би отуда „редовним путем“ прибавио хартије и документа за Свету Гору.
Тако се наставља пешачење, а и фунте су се морале мењати ради пута и хране. Атина је постајала све ближе. Када је најзад ступио у тај велики престони град Грчке, упутио се у Министарство спољних послова, у оделење за црквена питања у које спада и Света Гора. Тамо му је речено, да се пријави у избеглички логор „Ловрион“, одакле ће моћи да прибави потребне папире за Свету Гору. Но, он се, као и у Цариграду није сложио са одлагањем. Зато је седео на степеништу поменутог министарства и, ћутећи у себи молио се Богу. На такав његов став и полиција је реаговала. Но, он је трпељиво остао при свом. Ту је имао срећу што се у Грчкој поштује раса коју је он носио на себи, па је сва његова процедура убрзана. Тако је овај нови Светогорац Србин из Херцеговине, без дугог чекања, примивши потребне исправе, из Атине кренуо преко Тесалије и Халкидике за Свету Гору Атонску, где је допутовао 1955. године.
У Хиландару је Бранко примљен од Стараца из управе братства са радошћу као добродошао нови искушеник, први међу тројицом четворицом младих искушеника, који су очекивани да дођу или су тек дошли, те да се новим снагама подмлади Хиландарско братство. Сви су у манастиру у искушенику Бранку приметили способног, образованог и веома побожног младог човека спремног за свако послушање у тој светој обитељи. Осим присуства на свакодневном богослужењу, он је строго обављао и своје келејно правило са много метанија. Његов пријатељ, поменути отац Митрофан у свом описивању живота тог ревносног искушеника вели: да је стогодишњи монах отац Сисоје, чија се келија налазила на спрату испод Бранкове, знао за његове подвиге и био забринут за његово здравље и даљи исход и духовни развој. Његова беспоштедна ревност, није трпела застој и границе. Хтео је, спремајући се за монашки ангелски образ, да попут светих светогорских монаха подвижника уздигне се целим својим бићем у ангелске висине. Зато и није хтео да брине да угађа свом телу и телесним потребама, већ се у крајње исцрпљујућим подвизима трудио како да угоди само Господу. У таквој духовној ревности провео је у Хиландару пуних осам месеци.
У то време, по казивању игумана оца Тадеја, дошао је у Хиландар са тројицом искушеника из Србије јеромонах Наум Миљковић, потоњи старац Стефан Каруљски. У Хиландару су тада монаси живели у идиоритмији. Такав начин живота био је установљен у Светој Гори од пре много година, и мањи је број манастира остао у општежићу. Подсећао је на пустињачки или скитски начин живота. Сви су монаси били обавезни да учествују на богослужењу у главном храму, са послушањем, које им управа манастира додели, али нису учествовали у заједничкој трпези. Свак се хранио према свом нахођењу и духовном узрасту од оног што му је дохијар у дохији давао.
Такав начин живота често се није свиђао новопридошлим монасима и искушеницима, па су изражавали жељу или за општежићем, или за пустиножитељним животом, како живе усамљени многи монаси по разасутим келијама Свете Горе. У Хиландару, у том правцу, у то доба најусмеренији су били Бранко и Наум. Не могући остварити такву своју жељу у манастиру, Бранко се једног јутра појави пред Старцима Хиландара. Учини пред иконом Пресвете Богородице и пред њима по један поклон, и смирено али одлучно изјави, да га пустиња неодољиво вуче, те замоли за опроштај и благослов за путиножитељни начин живота. Потребе су биле велике да Бранко остане у Хиландару, али знајући га из неколико протеклих месеци у каквим је подвизима водио свој живот и слушајући ове његове речи пуне одлучности и поуздања, хиландарски Старци тешка срца дају му благослов да пође из манастира тим путем, који је много опасан без опитног духовног вође.
Док је био у Хиландару, он би повремено, поготово о празницима одлазио изнад манастира уз један планински поток, стазом око два километра, до познате Хиландарске келије Света Тројица на Спасовим водама. Сав овај простор око келије, све до манастира, као и по другим местима Свете Горе, покривен је ситном шумом и познатим светогорским мирисним жбуњем и рузмарином. Ову келију подигао је свети Сава. Доментијан је у њој живео и писао, а такође и многи други хиландарски подвижници, монаси, све до оца Илариона, који је у тој келији подвизавао се негде до почетка 20-ог века, где му се сада тешко и гроб назире. Иако је ова келија са црквицом веома значајна као светиња, тада је она толико оронула од времена, да је без обнове готово неупотребљива. Ипак, Бранко се одлучио да му то свето место буде макар привремено, почетно подвижничко пребивалиште.
Отац Тадеј Штрбуловић, који је у то време дошао из Србије у Свету Гору, у Хиландар каже, да су тада и Бранко и јеромонах Наум Миљковић повукли се из Хиландара у неку од Келија на исихастички, подвижнички живот. Наум оде у манастир Свети Пантелејмон, где га Руси замонаше у велику схиму и даду му ново монашко име Стефан. Отац Стефан не остаје дуго у Светом Пантелејмону, већ се повлачи у пустињу Свете Горе, Каруљу. Бранко се настанио изнад Хиландара у келији Свете Тројице. Замонашио га је отац Стефан у малу схиму и дао му монашко име Георгије. Доцније ће отац Георгије примити од Руса велику схиму у манастиру Пантелејмону.
Самоћа и пустиножитељни живот за младог монаха новопочетника, веома су опасни. Зато им је неопходан опитни старац, који има веће и дуже духовно искуство у подвижништву. То је одмах, још првих дана и месеци осетио отац Георгије у Келији свете Тројице. Зато се он одлучује да данима иде и прокрстари светом Гором тражећи себи духовног Старца и учитеља у том, молитвеном пустињачком ходу, с бројаницама у левој и штапом у десној руци, с нешто мало сувог хлеба (сухарки) и две три књиге у торби, посетио је он многе светогорске манастире, келије и познате искусне монахе и духовне Старце подвижничког живота. Кад би га савладао умор, задржао би се крај неког планинског извора, да се мало у хладу одмори, утоли жеђ планинском водом и глад сухаркама, а прочитаном којом светоотачком или јеванђелском поуком да се духовно освежи. Више би пута тако крстарио Светом Гором, док у „Новом Скиту“ (Неа скиту) није себи нашао духовног оца у Старцу Јосифу.
Овај старац светог живота, познат је целој Светој Гори по свом духовном искуству. Код њега отац Георгије остаје око шест месеци. Старац Јосиф дао му је једну келију, која је припадала његовом маленом духовном братству. У тој келији, удаљеној стотину метара, коју чини једно, доста запуштено оделење, подвизавао се тада отац Георгије. Под руководством старца Јосифа, он се ревносно учио исихастичким подвизима, који су неопходни за монаха, који се одлучио да живи пустиножитељним животом. Када је дугим и упорним вежбањем савладао „непрестану молитву“, која се зове још и духовна, срдачна или Исусова молитва, он је савладао суштинску молитву исихастичког живота Светогорске мистике. То је најкраћи пут небу и Богу, али и најтежи и најопаснији. Апостол Павле, испуњен Исусом и Исусовом молитвом уздигао се до трећег неба (II Кор. 12, 1-10), свети Антоније Велики, свети Макарије, Исак Сирин и још неки од светих отаца имали су дар такве духовне снаге и молитве, да су постали велика светила Цркве Христове, али их је веома мало. Таквим примерима хтео је да следи и отац Георгије Витковић.
После неколико месеци овај увежбани подвижник, с благословом свог духовног старца Јосифа, удаљавао се из њиховог скита, али не за стално. Једно време, боравио је у Кареји у Посници Светог Саве. Затим одлази у Русик, где је наш свети Сава замонашен. За дужи боравак у Русику добио је одобрење од управе руског манастира Светог Пантелејмона. Желио је да се настани у напуштеном конаку тог старог руског манастира крај пирга на коме је свети Сава примио монашки постриг, када је из Србије са руским калуђерима дошао у Свету Гору. Ту, у скромној својој келији, крај самог пирга, подвизавао се отац Георгије и у капели пирга палио кандило светом Сави. Сматрао је да је његова свакодневна света дужност а и част, да се ту подвизавајући, пали кандило нашем најомиљенијем светитељу и просветитељу, који је на том месту од руских духовника примио монашки постриг и отпочео прве монашке подвиге. Одатле је, са пирга, и своје пострижене власи послао своме оцу и мајци у Србију.
Угледајући се на светог Саву, отац Георгије прима такође од руских духовника, ту, у њиховом манастиру монашки постриг велике схиме, и многоструко повећава своје молитвене монашке подвиге. Његова храна за један дневни обед био је осушен и, мало водом наквашени хлеб. Суботом је кувао и за недељу неко дивље зеље и траву са зејтином за два оброка дневно, и то је рачунао бољом, празничном храном. Свету тајну причешћа примао је сваке друге или треће недеље.
Молио се непрестано на бројанице са 300 чворова провлачећи их између палца и кажипрста. По 20 таквих бројаница, требало је да окрене у току дана уз изговарање Исусове молитве. Та молитва била је усклађена са ритмом дисања и откуцајима срца. Повезана са умом и дисањем, молитва се сводила у срце, где се ум сабирао и ослобађао подвижника од расејаних мисли и искушења, која му чине дух одсутним. Осим тога, будни стражар светосавског кандила да се не угаси, чинио би дневно и пет стотина метанија.
Таквом врстом подвижништва, отац Георгије постао је чувен међу монасима Свете Горе, а и ван граница светогорских. Код њега су често долазили млађи монаси да размене искуство и да се посаветују, па су са дивљењем и радошћу одлазили од њега обогаћени новим искуством, и о њему често причали као примеру монашког подвижништва.
Свог духовног оца, старца Јосифа кад год би могао посећивао би, исповедао му своје духовно стање и праксу, и богатио се новим старчевим искуством. Посећивао би Хиландар и братију, а тако и друге светогорске манастире, као и поједине познате духовнике по скитовима и келијама Свете Горе. Посећивао је обично манастире, скитове и келије за које је знао да се радују његовој посети. И то је све чинио некако изненада.
Отац Митрофан, говорећи о оцу Георгију и његовим подвизима каже: „Тако је наш пустињак живео више од две године пре нашег сусрета у Кареји. Зато је мени у првом тренутку било тешко да га препознам. Уместо некадашњег кршног Херцеговца, преда мном је стајала једна прилика средњовековних аскета какве се могу видети на фрескама“. Такође, отац Арсеније (Агатон), као и о. Митрофан и други хиландарски монаси било да су у Кареји или у манастиру, о оцу Георгију причају чудесне ствари. Тако, отац Митрофан, као његов познаник још из Немачке, позивао би га често, док је био у Кареји, на духовне разговоре и да му буде гост. Отац Георгије није одбијао такву братску љубав, али је долазио изненада, кад би га пут нанео, као случајно. За њега су гостопримство били духовни разговори, не јело и коначиште. На то, он није обраћао пажњу.
„Од свега што је оца Георгија карактерисало“, отац Митрофан каже, „на мене је највећи утисак чинила његова радост. И оне две прве моје године проведене у Кареји, као и свих година до пре пар месеци, кад сам га последњи пут видео, из њега је избијало оно радосно усхићење, само њему својствено. И то увек: и кад је бивао у благодатном стању, и у стању сухоте, то су стања која пустињачки живот нaизменично прате.“
Једном приликом, отац Георгије отказао је оцу Митрофану гостопримство са преноћиштем у конаку на Кареји, и то на њему својствен пустињачки начин, иако је било толико празних соба. Он је отишао у крај дворишта, у једну шупу, где је увек, кад би навраћао, остајао на коначишту.
Увече после дужег разговора отишли су у конак на отпочинак. Међутим, у освит зоре, када је о. Митрофан изашао из конака у двориште, које је као и конак на најлепшем месту у Кареји, одакле је и најлепши поглед на Атон и највећи део Свете Горе са манастирима и осталим монашким келиотским насељима, он је угледао пред собом оца Георгија, како га раширених и подигнутих руку, са светлим лицем и крепким гласом поздравља: „Христос воскресе, оче мој Митрофане!“ Пун унутрашње радости, прича отац Митрофан, која се изливала преко заосталог осмеха на његовом озареном лицу, приђе ми, док сам ја стајао беспомоћан. Како да му отпоздравим кад данас није ни Ускрс ни недеља? „Ми смо деца Васкрсења, узвикну он. Нама монасима без ускршње радости није могуће ни живети ни спасти се, зато кажи слободно: Ваистину воскресе!“ и ја стидљиво за њим понових те речи. Никад ми пуноћа људског живота није била тако очигледна, као у том тренутку, а наш велелепни троспратни конак није тог часа стизао ни до прага оне убоге зградице, у којој је отац Георгије пробдио часове протекле ноћи.
Архимандрит Јован Радосављевић
Монах Георгије Витковић је сахрањен у Старом Русику. Мошти оца Георгија су извађене 2005. године трудом хиландарског братства и оца Порфирија Симонопетритског, а благословом матичног Светопантелејмоновског манастира. Већи део моштију је пренешен у параклис Светих Апостола у манастир Хиландар.
.png)
