У спомен на новопрестављеног Епископа јегарског Јеронима доносимо приступну беседу коју је изговорио приликом хиротоније у епископски чин, 28. септембра 2014. лета Господњег под сводовима новосадског саборног храма.
Приступна беседа Епископа јегарског г. Јеронима, на дан његове хиротоније у епископа 28/15. Септембра 2014. године у Саборној цркви светог великомученика Георгија у Новом Саду
У Име Оца, и Сина и Светога Духа,
Ваша Светости, Најсветији и најблаженији Архиепископе пећки, Митрополите београдско-карловачки и Патријарше српски Господине Иринеје, поштована и драга ми у Христу преосвећена и најбогољубивија браћо архијереји, часни оци презвитери и ђакони, најпреподобнији монаси и монахиње, поштовани представници Римокатоличке цркве Господине изасланиче папског нунција, Узорити надбискупе београдски Монсињоре Станиславе Хочевару, представници Владе Републике Србије, даме и господо, драга, у Христу, браћо и сестре, благословени народе Божји,
Страх и трепет ме обузима данас док стојим са поштовањем и славословљем пред свештеним и страшним жртвеником и оним што се чудесно нада мном збило у овој Светињи над светињама. Тешко је освестити се и поверовати да је благодат Светога Духа довела кораке моје до овога свештенога тренутка и да је, Ваша Светости, преко Ваших часних и светих руку, и часних руку осталих овде сабраних архијереја, мене недостојног и од свих последњег узвела на степен епископа. Иако су моје речи оскудне, а језик немоћан да опише оно што им срце заповеда усудићу се да у овом најсвештенијем и непоновивом тренутку мога живота произнесем реч благодарности и славословља.
Благодарим најпре Тросунчаном Божанству, Оцу и Сину и Светоме Духу што ме је саздао и увео у овај живот показавши пут ка спасењу и што ми је од најраније младости даровао радост уласка у клир и кроз свештено служење удостојио степена епископства.
Са синовском оданошћу и послушношћу осврћем се у овом свештеном тренутку, помињући Вашу Светост и благодарим из дубине срца што сте ме, ни по каквој заслузи, предложили за епископа јегарског по жељи мога духовнога оца, а часно тело Светог Архијерејског Сабора Цркве наше оваплотило Вашу вољу, те се тако и зби, те данас стадох међу Вас и усрдном молитвом вашом изли се на мене сила Владалачког Духа Божјега, дарованога у давнини светим апостолима, па тако и мени данас, најмањем од свих и недостојном назвати се наследником апостолским. Нека даде Бог да на многа и блага лета украшавате трон Светога Саве и водите брод Цркве наше ка тихом пристаништу славе Његове.
Благодарим Богу који ме је својим неисказаним и непојмивим промислом пре више од четврт века привео моме духовном оцу, архипастиру и учитељу, тада јеромонаху, сада Епископу бачком Г. Иринеју.
Благодарим, дакле Вама, Епископе новосадски и бачки Г. Иринеје, који сте ме у мојој најранијој младости примили на духовно старање и одушевили монашким етосом а потом га са огромном љубављу и трпљењем изграђивали и развијали у мојој личности! Одушевљење Вашим преподобничким ликом и животом није никада престало, напротив увећавало се до данашњег дана.
Благодарим Вама, моме учитељу и професору богословља, што сте ми били пример како се негује сопствени језик и уче страни језици, нарочито што сте ме упутили у тајне и развили љубав према старогрчком језику, језику древних философа, језику Свештеног Јеванђеља и великих Отаца Цркве наше без чијег познавања није могућно удубити се у најдубље тајне богословља.
Ви сте распламсали у мени жељу за усвајањем ромејског духа и културе и од Вас сам се учио исправној и здравој еклисиологији и црквеној дипломатији;
Са Вашим благословом повремено сам обитавао и живео на Светој Гори, где сам се учио, молитви, светогорском монашком богослужбеном поретку и подвигу. Печат монашког Светогорског духа и етоса који је, у мојој најранијој младости, утиснут у моју душу и у васцело моје биће, остаће неизбрисив до последњег мога даха.
Све што јесам данас, што имам и поседујем дугујем Вама, јер је Духом светим преко Вас, кроз Вас и од Вас!
Нека се помене љубав и доброта Ваша пред престолом Свете Тројице, сада и увек и у векове векова. Амин.
Примивши ме код себе на духовно старање, увели сте ме у своју духовну породицу! Са садашњим митрополитом- загребачким Господином Порфиријем, далматинским Господином Фотијем и аустријско швајцарским Господином Андрејем, Вашом духовном децом, а мојом браћом провео сам више година у заједничком подвигу. Сваком од њих благодарим понаособ за сву њихову братску љубав и пажњу коју су показивали мени најмлађем међу њима и последњем од свих.
Нарочито благодарим моме брату Митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, доскора игуману Светоархангелског општежића у Ковиљу, и манастирском братству, мојој милој и драгој братији, који се труде да својим монашким животом и анђелским живљењем, буду светлост овоме свету који у злу лежи. Хвала им за њихове свете молитве, љубав и подршку нарочито током мога странствовања.
Нека је благословен, и нека је хвала и моме брату Епископу далматинском Фотију што постоји са својом Црквом и светлост Његовог живота и подвига светли пред народом Божјим у древној и апостолској Далмацији!
Нека је благословен и мој брат Андреј, први Епископ аустријско-швајцарски, који првосвештенствује стаду православних Срба у реченој епархији ван њихове Отаџбине, но ипак, будући хришћани, знају да им је свака отаџбина туђина и туђина отаџбина, јер је њихова отаџбина небески Јерусалим.
Сви Ви сте мој тврди, град, стуб и тврђава истине, слава и похвала. Долгоденствујте, у здрављу и радости, правилно управљајући речју истине Божје многе године!
Благодарим данас и овде својој мојој браћи монасима и сестрама монахињама који су овде присутни и радују се заједно са свима нама у овај велики дан Педесетнице за њихову пламену молитву и љубав којом су ме обасипали током мога живота до сада.
Такође захваљујем свему часном клиру Епархије новосадске и бачке, свој браћи свештеницима и монасима из других епархија који су овде данас са нама.
Захваљујем римокатоличком Комитету за јединство хришћана у Ватикану, на коме су ми доделили стипендију за последипломске студије у Риму на Понтификалном Источном Институту, где сам провео две године на специјалистичким студијама из литургичког богословља и имао прилику да осетим хришћански дух Старога Рима и упознам дивни хришћански богобојажљиви народ Италије.
Сећам се данас с дужним поштовањем и љубављу свих мојих досадашњих професора богословља у земљи и иностранству и поздрављам данaс овде присутне, јер нам тако заповеда и апостол Павле да се сећамо наставника својих који нам казиваше реч Божју и да се угледамо на веру њихову (Јеврејима 13,7). Помињем са љубављу и блаодарношћусву моју у Христу браћу, сестре, кумове и пријатеље из отаџбине и расејања који су својом љубављу и подршком допринели да моје богословско образовање буде што квалитетније!
Вечну благодарност и љубав овога и онога века дугујем братском Јелинском народу, народу који је према Србима у свим временима и у свим приликама показивао своју великодушност, братску љубав и доброту, код којих сам духом већ више од четврт века, а телом и душом провео последњих осам година у Атини.
Стога посебно данас изражавам своју благодарност и оданост Преосвештеном Митрополиту илионском Г. Атинагори који је показао сву своју очинску и братску љубав према мени и његовом архијерејском заменику протојереју-ставрофору Емануилу Сервосу са његовом породицом, свему народу Митрополије илионске и свештенству и народу цркве свете Варваре у реченој Митрополији.
Потом благодарим Митрополиту камерунском Г. Григорију, из Александријске патријаршије, брату, пријатељу и саподвижнику из периода проведеног у Старом Риму, и оцима ставропигијалног манастира Свете Параскеве Ромејске у Мегари одакле је и сâм потекао и верном народу из Мегаре, од којих су неки данас овде, као и нашим заједничким пријатељима овде из Рима дошавшим Јелени и Франку Гвидоти.
Насрдачније благодарим брату и пријатељу из студентских дана Митрополиту катарском Г. Макаријум, из Јерусалимске патријаршије за љубав, оданост и пријатељство према мени.
Особиту благодарност дугујем оцу Кирилу Сикису, сада пароху у мученичкој апокалиптичкој Смирни који је овде дошао са својом бројном духовном децом из Митилине, са свештеног и благословеног острва Лезвоса.
Благодарим и Митрополитима сафитском Г. Димитрију, дошавшем из мученичке и већ више од хиљаду година крвљу заливене Сирије, лариском Г. Игнатију и китроском Г. Георгију, који су овде и данас положили своје часне и свете руке на моју главу.
Благодарим и свима вама, моја драга и вазљубљена браћо у епископству из часне јерархије Цркве наше који сте данас дошли на моју хиротонију и положили своје свете руке на мене недостојног.
И свима вама благочестивим хришћанима који сте из своје превелике љубави према мени и моме духовноме оцу и архипастиру Цркве бачке дошли из далека и из близа, да ме својим присуством и молитвом данас укрепите.
На крају благодарим мојим родитељима преко којих ме је Бог привео из небића у биће, племенитој и доброј мајци Даници, која ме је донела на овај свет пре тачно 45 година у граду Сарајеву, и које се срце данас радује овде са нама, јер је њено једино дете, њен једини син постао данас Епископ Цркве Христове. Хвала јој за сву љубав и бригу коју ми је поклонила до данашњег дана. Нека јој Господ да здравље и мирну старост!
Бог да прости мога по телу оца Неђа, честитог српског домаћина, који већ шеснаест година није овде са нама, али сам сигуран да се налази у небеским обитељима где саборује сабор побожних и у којима су они који гледају славу Христову. И он се радује данас с нама због ове велике тајне која се нада мном зби. Да имам његову молитву! Нека му је вечан спомен!
Хвала и мојој дивној патријархалној и честитој хришћанској и страха Божјег испуњеној фамилији која ме је одувек волела и љубављу обасипала и од којих су многи данас из далека овде стигли.
Нека Господ Саваот, уснуле претке моје, господу хришћанску, чија крв тече кроз моје жиле и чији је благослов почива на мени, како оне са очеве стране из Сарајева, у старини поклонике гроба Господњег у Јерусалиму, који су у најтежа времена турске и аустријске власти поносно очували лик Христов у себи, и печат дара Духа Светога неповређеним, тако и оне по мајци из окрвављеног и страдалног Јадра из Западне Србије, и све моје сроднике по телу и духу који су своје животе положили за Крст Часни, упокоји у недрима Авраама, Исаака и Јакова, и нека се њихових праведних душа не дотакне мука, него нека их Господ упокоји са светима тамо где је живот бесконачни!
Ова слава и ово достојанство данас припада свима вама који сте се данас овде окупили који ме љубите.
И на концу Ваша Светости, примивши жезал из Ваших свештених руку, опет и много пута, благодарим Вама и Преосвештеним Архијерејима, што сте ме у овај дан Господњи, силом Духа Светога, поставили на ову службу и даровали ми Духа животоворнога, Духа управљања, Духа благодати и савета, Духа благодати и ревности, Духа утешитеља и Духа истине.
Рукополажући ме у епископа помолисте се Ваша Светости, са свештеним Сабором архијереја да Бог покаже моје архијерејство светим и украшеним сваком честитошћу, да бих био достојан да молим од Бога све што је за спасење народа који ми буде поверен, да будем путовођа слепима, светлост онима у тами, васпитач неразумнима, учитељ младима, да будем светионик свету и да у овоме животу усавршавам душе које ми буду поверене.
Истина Цркве неодвојиво је повезана са благодаћу свештенства, због тога је и сачувана од стране епископâ као што чусмо пред самом светом Литургијом у исцрпном исповедању вере и заветовању епископском, па се стога благодат свештенства дарује само унутар Евхаристије.
Благодат није нека ствар коју један преноси другоме, и епископ није власник ризнице благодати да би могао да је дели онима којима жели, јер, по речима светог Дионисија Ареопагита, епископ је, као богољубиви свештеносавршитељ само онај који обзнањује вољу Божју; он не узводи властитом благодаћу кандидате на степене свештенства, него га Бог покреће на сва јерархијска освећења. (Псеудо Дионисије Ареопагит 5,3,5).
Благодат је, дакле, живи дар Духа Светога који живи у Цркви. С једне стране Свети Дух превазилази све земаљске институције, али са друге стране ствара себи обиталиште, које у земаљским пределима има овакве или онакве црте, и које представља спољашњи израз Духа, сасуд у коме се чувају Његови дарови. Ово чудесно станиште Светога Духа јесте Црква која је кроз векове испуњена потресима пронела драгоцену ризницу богооткривене Истине. Црква је духовни центар нашега света, који обухвата целокупну историју, од стварања првог човека до последњег рођеног од жене. Епископ се обраћа читавој Цркви окупљеној на евхаристијском сабрању да се помоли за ниспослање благодати Духа Светога на онога кога је сам Дух рукопроизвео односно изабрао и упутио на црквено служење, а изабраност од стране локалне Цркве представља један од критеријума препознавања воље Божје, јер се не изабира неко ко је народу по вољи, него ко је већ унапред изабран од Бога за служење.
Тако изабран и рукоположен епископ је по учењу Свештеномученика Игнатија антиохијског слика Очева (Тралијанцима III, 1), у Цркви предстојатељ на месту Божјем (Магнежанима VI, 1) . У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божјиништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије (Магнежанима VII, 1). Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Христос, тамо је и саборна Црква. И то је сав програм епсикопског служења!
Ваистину се много тражи и много очекује од једног епископа. А ја, ништи и од свих последњи, знам да су снаге моје слабе и плећа моја нејака да понесем терет ове примљене благодати и одговорности , али знам и то да ће ме божанска благодат која болести исцељује и недостатке допуњује укрепити на овом путу епископског служења, управљања и поучавања и да ћу се по својим силама трудити да се приносим за све и сва и да служим свима.
И на концу молитвом пророка Давида завршавам ово моје слово:
Блажен је човек коме је Име Господње нада његова. Учинио си многа чудеса Твоја, Ти Господ Боже мој, и по замислима Твојим нема ко би се уподобио Теби; Жртву и принос ниси хтео, а тело си ми припремио; свеспаљенице и жртве за грехе ниси тражио. Тада рекох ево долазим, у почетку књиге написано је за мене, да учиним вољу Твоју, Боже мој. Благовестих правду у Цркви великој. Правду Твоју не сакрих у срцу моме, истину Твоју и спасење рекох; А Ти Господе не удаљи милосрђе Твоје од мене; милост Твоја и истина Твоја нека ме увек заштићују. Да се постиде и посраме који траже душу моју да ишчупају, да се врате натраг и да се посраме који ми хоће зала. Помоћник мој и избавитељ мој јеси Ти. Боже мој немој каснити! Нека је благословено име Господње од сада и до века. Амин!
Извор текста беседе: Српска Православна Црква
