Свети Свештеномучениче Рувиме, Максиме, Василије, Михаило и Димитрије, заједно са осталим пострадалим монасима превлачким, Исповедници Православља, чудотворци и миомирисни кринови небески, пуне мира маслине, руком Божијом у Вечности засађене, украси и светионици вере наше, молите се Господу да спасе и помилује душе наше. (тропар)
Повезан садржај:
Чуда Светих превлачких мученика
Мироточење из моштију Св. Превлачких мученика (1997)
Експертиза моштију Светих мученика Превлачких
Предање о Светим мученицима Превлачким
Отац Момчило Кривокапић: Свети мученици Превлачки и наш идентитет
„Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то! Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“ Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига IV, гл. 15
Стварање није за Бога минуло у бездану времена, него је трајно од-догађање. Сам чин стварања се очигледно непрестано збива. Упркос томе, сва природна чудеса, неверника никада не доводе до вере, како сведочи Достојевски. Природна чудеса су, у ствари, природни закони по којима све појаве имају свој узрок, а узроци своје последице и да се све догађа на природан начин.
Отац Јустин Поповић, позивајући се на, чини ми се, св. Августина Ипонског, каже да чудесно умножење хлебова није било ништа зачудније од онога што се догађа у било ком пшеничном зрну. Све је изнова изведено из ничега. Не постоји ништа нормалније него да Бог чини чудеса. С друге стране, многе случајности које не знамо да објаснимо називамо чудом, међутим увек се испостави да је реч о оним случајностима које не можемо да сведемо на Аристотелову, односно Еуклидову раван размишљања, неуобичајену појаву.
Из тога проистиче да случајности нема, већ иза уобичајене и неуобичајене случајности увек је воља Божја – провиђење Божје. И ово обретење, налажење и мироточење моштију Светих мученика превлачких је провиђење и оно је на наше добро. Ми, који смо у философији заведени уз Аристотела и његова начела логике, физике и метафизике, у чудесним догађајима не препознајемо провиђење Божје, већ му се опиремо. Када бисмо се пак покорили вољи Божјој, сва и најситнија збивања у животу добила би свој чудесни смисао под окриљем провиђења.
У погледу физичких закона, па и у погледу сва три закона термодинамике, ништа не можемо променити, док се у духовним законима јавља и тај реметећи чинилац – грех, који нас удаљује од склада са целим космосом и Божјом вољом. Све следи Творца, осим човека. Пророк Варух рече: „Он пошаље светлост, и она, гле, пође; натраг је зовне, и дршћући она га послуша. Звезде му весело сјаје на својим постајама; зовне их, и оне му одговоре: Ево нас! – и радосно сјаје свом Творцу“ (Вар 3,33-35).
У Превлаци Светог Михаила, слично као код пророка Језекиља у Долини плача и смрти, од памтивека су многи прозирљивци у визијама видели полуострвце од сасушених људских костију. Поред бокељског песника Мирка Костића, многи су се Грбљани и Бокељи од памтивека питали као Псалмопевац:
„Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити? Еда ли ће се у гробу проповедати милост твоја, и истина твоја у труљењу? Еда ли ће у томе познати чудеса твоја, и правду твоју где се све заборавља“ (Пс 88,10-12).
У васкршњој посланици патријарха Павла за 1997. годину, налазимо одговор: „И данас би многи одговорили: мртве кости не могу никада оживети. Али није тако мислио наш Створитељ, Чија је реч приликом стварања света и човека стваралачка: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди и показа се“ (стих на Слава… 1. антифона Степена 4. гласа), и живот се враћа у сасушене кости. Свети Пророк је врло брзо био у прилици да у визији гледа како суве кости, у које се вратио дах живота, устају у пуној снази, а „бејаше пуно костију“ (Јез 37,1).
Обретење или откривање, односно проналажење светих ( Лученичких миомирисних моштију, увек буди највеће наде у ишчекивању општег васкрсења, јер ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење душе и тела. Опште васкрсење ће се догодити приликом другог доласка Господа Исуса Христа кога очекујемо.
0 поузданости тих нада инвентивно пише св. Кирило Јерусалимски, богато осветљен и духовном и интелектуалном светлошћу: „Нада у васкрсење јесте корен сваког доброг дела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд… Свака душа која не верује у васкрсење препушта се пропасти. Ко верује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одећу душе и не скрнавије блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкрсење мртвих велика поука и опомена Свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривоверци му изврћу смисао: Приговор има разна лица, дочим истина има само једно“ (Саtechesae mystagogicae 18,1; са латинског И. Ђ).
Без икаквог улепшавања и побожног претеривања, такорећи експериментално, од обичних костију раздвојиле су се мошти пре свега по литургијском, светотајинском епифеномену мироточења или осмогенезији. Поред миомириса који је росио из моштију, у духу предања узете су у обзир и оне кости које су делимично или потпуно превучене пергаментским ткивом. Поменута конзервирана кожа је нарочито добро очувана у стању осушења на једном челу.
Живимо у последњим временима, а то је, у ствари, време изливања Духа Светога, па „ово мироточење благодати Божје“, како је изливање мира из моштију мученика превлачких назвао епископ будимски Данило Крстић, вероватно се ослањајући на апостола Павла: „А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (II Кор 2,14-16)… Чуло мириса може бити повод и смрти (греху) и животу (врлини).
Овај мистични епифеномен мироточења, осмогенезије, нам је дат ради освештања душе и тела и да се прослави Бог у светима својим. Тај чудесни дар називамо харисмом, благодаћу (I Кор од 12. до 14. главе и Рим 12-14). На овом светилишту су се још од старине догађале харисме виђења, јављања, па и левитације, односно лебдења тела без физичке подршке и јављања светлосних појава као што су ореол или нимбус. Осмогенезија је, по Оцу Јустину Поповићу, знаковље светачких врлина светаца, а по св. Амвросију Миланском у питању је „отварање ноздрва“ да би се удисао мирис вечне побожности.
Чудо је икона и као такво, чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно даје Божја слобода апсолутна. Чудо је, по речима епископа будимског Данила, отвор кроз који Бог отвара вишу реалност. Зато је чудо благовести нешто што ће Бог учинити. Оно је отвор за оно што је пред нама, што је у нама и што је изнад нас. Оно је увек пророчко, а у томе пророчком је његова суштина. Реч је о продору у будућност.
Јеромонах Иларион (Ђурица)
(Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.)
* * *
Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки, на дан храмовне славе од Латина отровани, као расцветали пупољци душом к Небу узлетели. Целим бићем Христа Бога пригрлили, и од пуноће те љубави на нас миро изливате. Некада на земљи веру исповедавши, сада нам са Неба Рај сведочите надземаљским пуним љепоте миомиром. (кондак)
.png)
