А за оно што ми писасте: Добро је човеку да се не дотиче жене. Али због блуда сваки нека има своју жену и свака нека има својега мужа.(1,1-2)
У претходном поглављу Св. Павле исправља три најнепријатније неправилности у Коринтској цркви. Прво - раскол унутар цркве, друго - родоскрван живот, људи и треће - похлепу која је изазвала чланове цркве да туже једни друге државним судовима. Овде говори много блаже. Својим слушаоцима даје предах од таквих прљавштина и наставља да их саветује о браку и девствености. Примећујемо да у другој посланици Коринћанима чини супротно: Почиње са лакшим темама, а завршава много озбиљнијим. Но, у овој посланици, завршавајући поглавље о девствености, поново се враћа горућим питањима. Тако се не држи неког устаљеног редоследа, већ мења теме, понекад говори строго, понекад блаже, како већ околности захтевају.
Павле каже: „А за оно што ми писасте." То значи да су му они писали и питали га да ли је добро за човека да се уздржава од везе са женом. Он одговара на њихова питања и истовремено утемељује правила брачног живота, али свој одговор даје уз објашњења о девствености. „Боље је за човека да се не дотиче жене." То је исто као да је рекао: „Ако тражите најбоље, онда уопште не узимајте жену, али ако желите помоћ и заштиту у својој слабости - жените се." И некад и сад, једна од ове две ствари дешавају се у браку: Или муж хоће да има везу са женом, а она неће, или обрнуто. Он, међутим, говори о обема неприликама исто. Јавила се претпоставка од стране појединих тумача да се ово питање
упућено светом Павлу односи искључиво на свештенике. Ја се са тим не слажем. Његов савет се не односи на посебну групу људи, већ на било кога. Да се то односи само на свештенике онда би рекао: „Боље је учитељу да се не дотиче жене", али он говори уопштено: „Боље је човеку", а не само свештенику. Касније, он додаје: „Јесте ли слободни од жене? Не жените се." Ни ту не спомиње свештенике и учитеље, него говори неодређено све до краја. Говорећи: Али због блуда, сваки нека има своју жену, он човеку нуди могућност да се одупре искушењу.
Муж нека указује жени дужну љубав. (Стих 3) Шта значи дужна љубав? То значи да жена нема власт над својим телом. Она је мужу робиња, а истовремено и његов господар. Ако одбијеш да служиш мужу, опиреш се Богу. Зато, жено, ако се уздржаваш (на пример, од телесне везе), макар и за кратко, тражи прво одобрење од мужа.
Због тога апостол Павле говори о дужној љубави као о обавези. Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. А ако васд мужеви, блудница покуша да заведе, реците јој: „Моје тело није моје, но моје жене". И жена нека каже сваком мушкарцу који покуша да је учини прељубницом: „Моје тело није моје сопствено, него мужевљево". Пошто ни муж, ни жена немају власти ни над својим телима, још мање ће имати власти над новцем. Слушајте ме пажљиво сви ви венчани мужеви и жене: „Ако своје тело не можете назвати сопственим онда сигурно ни новац не можете назвати својим сопственим".
Ја сада потврђујем оно што је дато и у Старом, и у Новом Завету, да је мужу дата већа власт: Воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега и он ће ти бити господар,[37] и Мужеви, волите своје жене... а жена да се боји свога мужа. Обратите пажњу на избор речи апостола Павла. У овом поглављу нема ни спомена о већој или мањој власти. Зашто користи изразе који упућују на једнакост? Због тога што говори о дужној части. Он од мужа захтева већу одговорност скоро у свему, али кад је у питању част, ту чини изузетак „муж не влада својим телом, него жена". Муж и жена су подједнако одговорни за част њихове брачне постеље.
Не забрањујте се једно другом сем по договору (стих 5). Шта то, заправо значи? Павле каже да се жена не може уздржавати од мужа без његове воље и обрнуто. Зашто? Зато што велике прељубе и браколомства у већини случајева происходе од овакве врсте уздржавања. Ако мушкарци чине прељубе чак и кад имају утеху од својих жена, шта ће се десити онда ако им је и она ускраћена? Свети Павле овакав начин уздржавања назива преваром управо зато што говори о дужној љубави супружника као о обавези. Истовремено он показује подједнаку власт у браку. Ако се једно уздржава без сагласности другога - то је превара. Ако је одобрење дато, то није превара, јер не може се узети нешто што је већ добијено. То није отимање. Отимање је тек ако се нешто узима на силу, без дозволе. Управо то је оно што многе жене чине када одбијају мужа. Тиме чине грех који односи превагу над исправношћу њиховог уздржања.
На жену онда пада одговорност због мужевљеве развратности и разореног дома. Уместо тога, оне треба да цене мир и склад у породици изнад свега, јер ништа од тога није важније. Посматрајмо то овако: замислимо дом где се жена уздржава од односа са мужем без његовог пристанка. Претпоставимо да он учини прељубу, или пак да то не учини али да се стално жали, гневи и свађа са женом. Каква је ту онда корист од жениног поста и уздржања? Никаква! Ту се љубав растурила у комадиће. Колико увреда, нереда и свађе настаје због овога!
Кад су муж и жена раздвојени једно од другог, њихов дом није у бољем стању од брода на којем усред буре капетан и кормилар не могу да се сложе. Зато Павле каже: Не забрањујте се једно другом, сем по договору, привремено, да бисте се предали посту и молитви. На тај начин он истиче необичну" снагу молитве. С друге стране, ако би забранио молитву онима који имају везу са женом, онда би биле бесмислене његове речи о непрекидној молитви. Сасвим је, значи, могуће бити у браку и молити се, али молитва може да буде појачана за време док се човек уздржава. Примећујемо да он не каже „Да се можете молити", него „Да се можете предати молитви". Он, дакле не сматра да би полни односи учинили молитвеника нечистим, једноставно мисли да они заокупљају њихову пажњу. Зато каже: „Па опет да се састанете, да вас сатана не искуша вашим неуздржањем". Да не би изгледало како произвољно даје правила, он објашњава: „Да вас сатана не искушава". Да би показао да ђаво није једини одговоран за искушења, каже; Не дајте да вас сатана искушава вашим неуздржањем. Али ово говорим као мишљење, а не као заповест, јер хоћу да сви људи буду као и ја. Свети Павле често узима себе за пример када говори о тешким питањима; Молим вас, дакле, угледајте се на мене.[38]
Али, свако има сопствени дар од Бога. Овај овако, онај онако (стих 7). Свети Павле ово каже да би мало охрабрио Коринћане, с обзиром на то да их је оптужио за неуздржљивост. „Сваки има сопствени дар од Бога". То, по светом Павлу, не значи да ми не треба да настојимо да се што више уздржавамо. Он то говори из попустљивости, да би их утешио. Да је уздржање дар и да човек не може да га стекне својим напором, како би онда могао да каже: А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају. Јер је боље жениши се и удавати него ли упаљивати се (стих 8-9).
Видимо сада потпун смисао речи апостола Павла. Он каже да је девственост боља, али човека не присиљава на то, прибојавајући се поражавајућег исхода. Боље је женити се и удавати неголи упаљивати се (стих 9). Тиме свети Павле жели да истакне како је разорна моћ страсти над нама. Он под тим подразумева „Ако сте искушавани великом страшћу, онда умањите своју патњу и угушите је кроз брак пре него што пропаднете".
А ожењенима и удатима заповедам, не ја него Господ... (стих 10). Свети Павле каже „Не ја", зато што он само има удео у објашњењу закона који је сам Господ Исус Христос успоставио да човек не може отпустити жену осим у случају браколомства. Речи светог Павла, које иначе Христос никада није јасно изрекао, у сваком случају су надахнуте његовим речима. О томе међутим Христос говори на посебан начин. У томе је разлика између „Ја" и „не Ја". Никада Павлове речи не бисмо схватили људским да не каже Мислим да ија имам Духа Божијега. (стих 40).
Но, шта Господ јасно заповеда венчаним паровима: ''А ожењеним и удатим заповедам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја. Ако ли се пак и раздвоји нека остане неудата, или нека се помири са мужем; и муж да не оставља жену''. (стих 10-11). Како видимо, раздвајања, било да су изазвана уздржавањем, несугласицама или било чим другим, свети Павле каже да је боље да се не десе. Ако и дође до њих боље је да жена остане са мужем. Чак и ако немају полне односе, она бар неће узети другог човека себи за мужа.
А осталима говорим ја, а не Господ: ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи живети са њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи са њом, нека га не оставља (стих 12-13). У истој посланици,[39] Павле нас упозорава да се не мешамо са блудницима, но одмах се исправља, ограничавајући своју забрану. То чини стога да би нам ствар олакшао, јер у другом случају ми бисмо морали да напустимо овај свет који је иначе пун блуда. Овде нам пак нуди најбољу могућност.[40] Ако жена има неверујућег мужа и обрнуто: „Нека га не оставља". Шта мислите о овоме? Да ли вас изненађује, с обзиром на то да је неверство горе од блуда, а свети апостол Павле саветује неверујућима да остану са супружником, док је пак прељуба довољан разлог за раздвајање. Свакако да је прељуба ма њи грех, али Господ својом милошћу показује да нас мањи греси могу спречити да учинимо веће. Сетимо се Христових речи из Јеванђеља: Остави онде дар свој пред олтаром, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.[41] Сетимо се и приче о човеку који је дуговао 10000 таланата. Господ га није казнио због тога што није могао да врати дуг, но зато што није опростио слузи који је њему дуговао 100 динара (тако би и блуд био мањи грех од неверја. Но брак са неверујућим може да буде заштита од прељубе и у таквом случају он је дозвољен). Свети Павле такође објашњава да Хришћанка не треба да страхује од односа са неверујућим мужем и да то сматра нечистим делом. Све страхове одгони овим речима: Јер се неверујући муж посвети женом, и жена неверујућа посвети се мужем (стих 14). Но раније он каже: Или не знате да ко се с блудницом свеже, Једно је тело с њом.[42] Могли бисмо из тога закључити да жена који ступи у заједницу са неверујућим мужем постаје једно тело са њим. Зар то није противуречно? Не, због тога што иако постају једно тело, жена не бива оскрнављена јер је чистота њене вере јача од нечистоте његовог неверја. Исто тако, чистота верујућег мужа јача је од нечистоте неверујуће жене. Како то да муж који отпусти жену због прељубе не бива осуђен, а тамо где је супружник неверујући нечистота је превладана и полни однос међу супружницима дозвољен. То је могуће због тога што у овом случају постоји нада да супружник, који пропада због неверја, може да се спасе кроз брак са верујућим. У првом случају, брак је већ распуштен: оба супружника су обесвећена, док овде одговорност пада само на једног супружника.
Ево, на шта мислим: „Неверујућа жена свој однос са мужем скрнави собом. Ако њен муж ступи у однос са њом, постаје исто толико нечист колико и она, јер су двоје постали једно тело. Чистота у таквој ситуацији је немогућа за мужа или жену, но овде то није случај. Како је то могуће? Неверујући муж је нечист због свог неверја; но његова жена остаје чиста уколико се са њим не сједињује у неверју. Он, међутим остаје нечист све дотле док је неверујући, али с обзиром на то да брак представља и физичко јединство, полни однос у који ступа са женом није оскрнављен његовим неверјем. Осим тога, за њега постоји нада да приђе вери под жениним утицајем, док би то у другом случају било теже. Како би жена, која је једном обешчастила мужа преваром и занемаривањем брачних дужности, поново мужа придобила, нарочито ако постану туђи једно другом? Муж више није муж после таквог браколомства, док у другом случају, чак и ако је жена неверујућа, она мужу не ускраћује брачну дужност. Имајмо, међутим, на уму да он (свети Павле) не препоручује мешање са неверујућима. Зато он каже: „... и он (неверујући) ако се приволи да живи са њом (верујућом)."
Реците ми онда шта има лоше у таквом браку? Чистота вере се одржава, а са њом живи и нада за неверујућег супружника. Овакве бракове треба допустити. Нема потребе да се ствара напетост, али запамтите: исход оваквог брака не треба да брине оне који о браку само размишљају, него оне који у браку већ живе. Он (Павле) не каже: „Ако неки брат хоће да се жени неверујућом", него „Ако неки има жену неверујућу". То значи да: ако је неко примио реч Истине, пошто је већ ушао у брак а жена је остала неверујућа а и даље жели тај брак, онда то не треба раскидати". „Јер се неверујући муж посвети женом". Чистота верујућег је јача.
Но, како неверујући може бити свети? То је немогуће, али запажамо да свети Павле и не каже да је он свет, но да се он посвети својом женом. То не значи да његово неверје постаје свето. Та снажна реч "посвети" треба да одагна женине страхове, а код мужа да изазове жудњу за истином. Нечистота се не рађа спајањем њихових тела, но њиховим помислима и жељама. Ево и доказа за то: „Ако један супружник остане нечист када се роди дете, онда је и дете нечисто или упола чисто. Свети Павле, међутим каже да је дете чисто: „Иначе деца ваша била би нечиста, а сад су света." Овде он поново користи реч „света" уместо речи „не нечиста" да би растерао страхове које рађа сумње овакве врсте.
Ако ли се неверујући раздваја, нека се раздвоји (стих 15). Како се он то раздваја? Овде није реч о брачном неверству, него шта учинити ако те муж остави због тога што одбијаш идолопоклонство или нећеш да починиш са њим нешто срамотно по „брачној дужности". Ништа. Пусти га нека иде. Боље је раскинути такав брак да би се очувала праведност. Свети Павле то и објашњава: Брат или сестра у таквом случају нијесу ропски везани. Ако ли те бије свакога дана, или стално започиње свађе због оваквих разлога, боље је да се раздвојите. „На мир нас је позвао Бог". Неверујући муж је у овом случају исто крив због раздвајања колико и муж прељубник.
Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа (стих 16). Тиме свети Павле образлаже савет жени да се од мужа „не раздвоји". То је исто као да је свети Павле рекао: „Ако ти муж није пркосан, може да му буде на велику корист ако останеш са њим. Зато, остани, саветуј га, и приводи истини". Ни један учитељ не може да буде тако убедљив као жена. Примећујемо, међутим, да свети Павле не намеће ову могућност свим супружницима. Разлог томе су околности у којима они живе, Јер некад је настојање верујућег да се неверујући обрати сувише тешко. С друге стране, он цео случај не сматра безнадежним.
Свети Павле схвата да је много тога неизвесно и зато то питање оставља отворено: Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? Само како Бог свакоме додјели, сваки како га је Господ призвао, онако нека живи. И тако заповедам по свим црквама. Јели ко призван као обрезан? Нека се не гради необрезан. Је ли ко призван као необрезан? Нека се не обрезује. Обрезање није ништа, и необрезање није ништа, него држање заповести Божијих. Сваки нека остане у ономе звању у комеје призван. Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш (стих 16-21).
Ни једна од ових ствари не утиче на веру, зато се о њима не расправљајте, и нека вас оне не збуњују. Вера све надвисује. „Сваки нека остане у ономе звању у којем је призван". Је ли ти жена била неверујућа кад си призван? Остани са њом. Не отпуштај је због тога што мислиш да ти вера забрањује. Јеси ли био роб кад си призван? Није битно, настави и даље да служиш. Јеси ли био необрезан кад си призван?Остани необрезан. Јеси ли већ био обрезан кад си постао верујући? Не труди се да уклониш трагове обрезања. Све то значе речи: „сваки како га је Господ призвао, онако нека живи". Ни једна од ових ствари не омета живот у побожности. било да си роб, или пак имаш жену неверујућу, или пак имаш знаке обрезања, ти си призван вери, и то је важно. Зар то није чудно?! Погледајте шта каже за робовање!
Као што обрезање нема важности за спасење и као што му необрезање није препрека, тако и робовање и слободњаштво на спасење не утичу. Он то потврђује речима Ако и можеш постати слободан, радије се стрпи (стих 21). Из којег би разлога роб који може да се ослободи изабрао да и даље остане у ропству? Свети Павле тврди да робовање и није зло, него да је напротив то предност! Неки ове његове речи тумаче овако: „Али ако можеш добити слободу, искористи прилику". Ово се тумачење не подудара са стварном намером светог Павла. Он покушава да утеши робове, да их убеди да стање у којем се налазе није препрека њиховом спасењу. Зашто би их онда изненада наговарао да траже слободу? Напротив, он схвата да би неки питао: „Шта треба да урадим? Слободу не могу задобити, а као роб сам изложен вређању и понижавању." Он их сигурно не наговара да траже слободу, него их поучава да роб не добија ништа својим ослобађањем: „Ако и можеш постати слободан, радије се стрпи". И за то он даје објашњење: Јер који је као роб призван Господу, слободњак је Господњи. Тако и који је призван као слободњак, роб је Христпов (стих 22). У Христу су и роб и слободњак једнаки. Јеси ли роб Христов? Он ти је дакле господар! Како роб може бити слободњак? Тако што нас Христос ослободи не само од греха него и од робовања греху. Чак и ако си све време овог земаљског живота роб, у очима Христовим си слободан. То је велико чудо: бити у исто време и роб и слободњак. Ако је роб ослобођен од страсти, грешних помисли, гнева, ако презире богатство и друге пожуде, он је уистину слободан.
Купљени сте скупо; не будите робови људима (стих 23). Ове речи нису упућене само робовима него, пре свега, слободњацима. Неко може бити роб, а опет је слободан; као што неко може да буде слободан, а у ствари је роб. Како опет роб може бити истовремено и роб и слободњак? Ако роб све чини Бога ради, никоме се не опире и не избегава задате послове, онда он, у ствари, бива слободан. А како слободан човек бива роб? Када служи злим људима, среброљупцима, похлепним за богатством и политичком моћи, таква особа, чак и ако је слободна, већи је роб од било ког другог човека. Сетимо се само примера Јосифа и жене његовог господара: он је био роб, али не роб човеку, тако да је чак и у ропству био више слободан, више него сви слободни људи. Он се није потчинио жени и њеним нечистим жељама. С друге стране, она је била слободна, али се није понашала боље но роб који преклиње и улагује се своме слузи. Но, није успела. Јосиф је био слободан и није учинио ништа од онога што је она пожелела. То дакле није робовање, него слобода најбоље врсте. Да ли је положај у којем се нашао спречио Јосифа да покаже врлину? Слушајте ме пажљиво, и ви робови и ви слободњаци: ко је од вас уистину роб? Јосиф, који се одупро искушењу и презрео њене прохтеве, или жена његовог господара која је покушала да га наведе на прељубу? Господ је поставио границе покорности робова господарима. Он је заповедио када се треба покоравати, а када не. Ако ти господар не заповеда ништа што није Богу угодно, онда је право да му се покориш, али твоја обавеза не иде даље од тога. Ето, како је ро( уистину слободан. Но, ако повредиш Закон Божији, постајеш роб иако се показујеш слободан. То је оно на шта Павле мисли кад каже: „Не будите робови људима". Зар би могло да буде то друго? Ако он наговара робове да се супротставе својим господарима и крену у борбу за слободу, зашто би онда рекао: Сваки, браћо, у чему је призван, у ономе нека остане пред Богом (стих 24). И на другом месту он каже: Они који су робови подјармом нека своје господаре сматрају достојнима сваке части. А који имају вернике за господаре, нека не буду према њима немарни зато што су браћа, него нека им још боље служе, јер су тпи који примају њихово доброчинстпво, верни и мили.[43]
И у посланицама Ефесцима и Колошанима свети Павле заповеда исто. Очигледно је да намера светог Павла није укидање ропства као друштвеног поретка. Он напада ону најгору врсту робовања, робовање злу које не указује ни мало части човековој спољашњој слободи. Јосифова браћа беху на слободи док је он робовао, али какве користи имаху од тога? Зар не бејаху они у већем ропству од сваког роба? Слагаше оца. Брата продаше трговцима. Но, Јосиф је уистину био слободан свуда, у свакој прилици. Слобода је најблиставија кад сија кроз робовање.
Таква је и природа Хришћанства: чак и у ропству оно поседује слободу. Ако неко жели да постане бесмртан, требало би да то докаже тако што ће бити погођен стрелом а остати неповређен. Исто тако, човек доказује да је уистину слободан ако му дух није заробљен иако се покорава господару. Из тога разлога свети Павле саветује робовима да и даље остану робови. Ако ли се роб не понаша као добар Хришћанин, многобошци ће закључити да је наша вера преслаба; но, ако их убедимо да робовање не представља никакву сметњу да би се живело свето, биће задивљени нашим учењем. Нас не могу уништити ни ланци, ни бич, ни смрт, па како нас онда може повредити робовање. Велики Хришћани су неповређени претрпели ватру, мач, безбројна мучења, дивље звери, сиромаштво и још много веће патње, и чак постали јачи. Како их, онда, може повредити ропство? Није робовање оно што нас вређа, мили моји; право робовање је робовање греху. Ако не робујете греху, радујте се и не бојте. Ништа вам не може нашкодити, јер од такве сте твари коју нико не може учинити робом. Но, ако сте роб греха, кажем вам, чак и ако сте хиљаду пута слободни, никакву корист од тога немате. Реците ми, какву благодат има човек који, мада није роб другоме, стално се покорава страстима. Човек бар понекад попусти, а страсти не престају све док овог потпуно не униште. Јесте ли нечији роб? Ваш господар је такође потчињен вама: он вас снабдева храном, одећом, обућом, води рачуна о вашем здрављу и о свим осталим вашим потребама. Ви не треба да се опирете господару, јер његова брига за ваш живот је већа. Нека ти није криво ако он заседне за сто а ти стојиш и служиш га, јер се дешава и ово: док ти слатко спаваш, твој господар не само да стоји него и бди на бучној тржници.
Реците ми, онда, ко више пати? Јосиф или жена његовог господара заробљена својом похотом? Он није учинио то што је она тражила, јер је она била опседнута страшћу која није престајала све док је није потпуно понизила. Ко може да да овакву заповест: добар господар или сурови тиранин? „Моли свога роба", звиждало је: „Ласкај ономе којег си купила за новце". Чак и ако те одгурне, настави да му досађујеш. Ако не пристане ни после карања, чекај да остане сам, а онда покушај да га силом добијеш. Понашај се што глупље." Постоји ли ишта бешчасније и бесрамније од овога? „И ако ништа од овога не помогае, оптужи га лажно и превари свог мужа". Видите како су бестидне ове заповести; како су окрутне, махните, грубе. Да ли је и један роб тако потчињен своме господару као ова владарка својој похоти. Она је изгубила чак и моћ да се одупре. Јосиф, пак, није био такав. Шта је год учинио, донело му је славу и част.
Поменућу још једног човека заробљеног од још горе блуднице, чијим се заповестима покоравао без поговора. Сетимо се Каина и његове господарице Љубоморе. Она му заповеди да брата свога убије, да Господа слаже, да оца ражалости. На своју срамоту, све је то урадио без противљења. Немојте се чудити што је Љубомора имала тако велику моћ над једним човеком; толико је пута уништила читаве народе! На пример, жене Мисирске користиле су се својом лепотом да наведу Јевреје на идолопоклонство. Због тога је Господ заповедио Израиљцима да униште цео њихов народ. На то ропство се односе речи светог Павла: „Не будите робови људима". То значи: „Не слушајте људе који вам наређују да радите гадне ствари и не потчињавајте се вашим злим жељама."
Пошто их је (Коринћане) навео на размишљање, он наставља проповед: А за девојке немам заповести Господње, него дајем савјет, као онај који је стекао милост од Господа, да је вјеродостојан. (стих 23). Девственост је наредна тема његовог излагања. Свети Павле је то оставио за крај, надајући се да су се већ научили уздржању о којем је већ говорио. Зато се сада посвећује сложенијој ствари. „Немам заповести", каже он, али зна да је девственост добра. Зашто? Из истог разлога што је и уздржање добро: Боље је човеку да остане такав какав је. Јеси ли се одрешио од жене. Не тражи жену (стих 27). Тиме не долази у супротност са раније реченим о уздржању. Његов савет је овде исти. „Не забрањујте се једно другом, осим уз договор... Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздријешиш." Дакле нема супротности. Уздржање без узајамне сагласности је забрањено, али ако се муж и жена договоре да живе у девствености, они не морају да се развенчају.
Овај савет није одређен законом. Зато Павле каже: Ако ли се и ожениш, ниси сагријешио (стих 28). Он даље говори о условима живота у браку: „садашње невоље", и како је „остало мало времена", и да ће они, који су венчани, имати „невољу телесну".
Брак подразумева многе напоре, а он их је све сабрао на једном месту, говорећи „Ви сте везани". Исто тако, расправљајући о уздржању, саветује: Жена није господар свога тела. Ако ли се ожениш ниси сагрешио. Ово се, наравно, не односи на оне који су дали завет девствености. Улазак у брак би у таквом случају био грех, зато што ако удовице прекрше због страсти први завет и опет се удају10) , за прекршену девственост осуда је још већа.[44]
Који су у браку имаће много невоља. Да, али и много задовољства, кажете ви. „Не задуго", Павле одговара јер је остало мало времена (стих 29). То значи: „Послати смо да оставимо земаљске бриге, али ви још дубље тонете у њих". Чак и кад у браку нема брига, опет би било боље за нас да више мислимо о ономе што долази. Но, пошто брак има своје невоље, зашто због њега још више грешити? Чему мука и толики терет? Чак и ако сте већ ушли у брачну заједницу, треба да се понашате као да нисте, јер Павле каже: „они који имају жене, да буду као да их немају".
И тако, пошто нас је упозорио на бриге могуће у браку, наново се враћа садашњем стању неодлучности. Неки од ових савета се односе на тегобе духовног живота у браку (удата жена се брине како ће угодити мужу, а неудата како ће угодити Господу), док нас други пут убеђује (желим да будете без бриге). Но, дакле, он им нуди избор. Да је покушао да их натера да следе онај пут који им он показује као бољи, изгледало би да ни сам не верује много у своје тврдње. Уместо тога, свети Павле благо поучава: А ово говорим за вашу сопствену корист, а не да вам наметнем замку, него за благообразно и истрајно служење Господу (стих 35).
Девојке, слушајте сада пажљиво: девственост не значи само уздржање од полних односа. Она која се брине за светске забаве није уистину девојка. Напротив, свети Павле сматра да је управо у томе разлика између жене и девојке. С тога и не помиње брак или уздржање, него везаност као супротност невезаности за земаљске ствари. Полна љубав није сама по себи зло, али је велика препрека ономе ко жели да се свим срцем преда молитви. Ако ли пак неко мисли да је ружно за његову девојку да буде неудата... (види стих 36-40). Све ово се односи на мушкарца и жену који живе у браку као брат и сестра. Павле то прихвата и сматра да такав брак није грех. Даље говори о другом браку (после смрти једног супружника). Чак и то дозвољава, али наглашава да то мора да буде у Господу. То значи, са много разборитости и пристојности. Морамо увек тежити овим врлинама, јер без њих никада нећемо видети Господа.
Нека ме нико не оптужује због слабих упуштања у тумачењу речи светог Павла о девствености. О томе сам већ написао књигу у којој сам брижљивије испитао то питање. Било би беспредметно да се на то поново враћам и овде. Зато вам препоручујем да је прочитате ако вас занима. Ово тумачење завршићу само једним саветом: Трудимо се да владамо самим собом. Свети Павле нас учи да стално будемо смирени и да се кајемо, јер без тога нећемо видети Господа. С тога, било да сада живимо у девствености, или смо првобрачни, или пак другобрачни, учимо се светости да бисмо се убројали у достојне виђења лица Божијег и уласка у Царство Небеско где је милост и љубав Господа нашег Исуса Христа коме приличи свака слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
