Питање историјског пута Русије, њеног места у свету, цивилизацијске и духовне мисије је увек актуелно. Ко смо ми и куда идемо, у чему је непоновљивост руске цивилизације и који је њен задатак у савременом свету? На ту тему разговарамо са директором Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), генерал-потпуковником Леонидом Решетњиковим.
– Господине Решетњиков, као друштвени и политички делатник, научник и историчар, често се бавите питањем цивилизацијског развитка Русије. Томе сте посветили и књигу «Вратите се Русији» и своје многобројне активности. Примера ради, веома сте посвећени руској емиграцији и њеном наслеђу, а то је тема која је у Русији скоро заборављена. Које цивилизацијске теме су, по Вашем мишљењу, најважније и шта конкретно предузимате по том питању?
– На почетку ћу истаћи да је РИСИ аналитички центар, повезан са Администрацијом председника Руске Федерације. Основни задатак нашег института је анализа свих процеса, који се одвијају ван граница Русије, а који притом представљају интерес руске државе. То обухвата разне области: од НАТО-а, ЕУ и САД-а, до екологије и спорних делова историје и међународних односа. Свиме тиме се бавимо непосредно и у великој мери. Несумњиво да се те теме дотичу и питања, која сте Ви споменули. Поред тога ја сам и председник фонда «Наслеђе. Руски Лемнос». Тај фонд се бави обновом историјског сећања нашег народа о периоду Првог светског рата и руској емиграцији, а то су трагични догађаји, који су за последњих 100 година бачени у запећак. Као научник и историчар, који се бави истраживањима у пољу међународне политике и Балканом, већ дуго времена тврдим да Русија није просто држава, она је цивилизација. Моје колеге и ја, делимо то уверење. Неколико пута сам наше медије подсетио на изјаву Жака Ширака, на самиту у Петербургу 2006. године. Он је тада нашем државном врху рекао: «Руси се све време расправљају на чијој страни треба да буде Русија, на страни Запада или Истока. Али зар ви не разумете да је Русија посебна цивилизација?! Русији је све дато: огромна територија, ресурси, она има све да буде засебна цивилизација».
Још средином 80-их година прошлог века схватио сам да погрешно посматрамо Русију. Грешимо када је називамо државом, она је права цивилизација, слична византијској и другим цивилизацијама. Наравно, ми смо претрпели страшан ударац, као и Византија, са циљем да се одрекнемо своје цивилизацијске улоге, да постанемо псеудо-цивилизација и то се десило. Тај период је трајао 70 година и поклапа се са дужином једног људског живота. Проживели смо тај живот и сада се налазимо у неком међустању. Последњих година, напокон, опет је покренута тема руске цивилизације. Почињемо да признајемо улогу, коју нам је Господ доделио: да будемо утемељивачи и заштитници цивилизације, која је алтернатива Западном свету.
У књизи «Вратити се Русији» изложени су путеви, којима је ишла наша држава. Први пут је државни пут, који датира још од пре Христа, када је држава имала већу вредност од човека и човек јој је беспоговорно служио. Тај модел је био примењен у разним деловима света, па и код нас, чак смо били и сведоци тога. Ми смо савременици тоталитарних држава: немачког, совјетског и многих других политичких система. То је пут свемоћног етатизма.
Други пут се појавио после доласка Господа нашег Исуса Христа, а то је држава као човек. То је одређени либерални модел, који се квари и опет преображава у етатизам.
И трећи пут, је Христов пут, а он је срж наше цивилизације. Често су ми смешне политичке платформе разних руских странака. Ми већ имамо главни програм, то је Јеванђеље. Русија је изграђена као Христова цивилизација. Друга је ствар, што је изградња такве цивилизације јако компликован процес. У оквиру тога се праве грешке, постоје падови, као и у животу сваког хришћанина, али морамо да се исправимо и да наставимо даље. Русију је задесила таква судбина: ђаво је хтео да је скрене с пута и то му је успело. Сада морамо да устанемо и кренемо својим природним путем развоја, тојест да се вратимо сами себи, да се вратимо Русији. То је мисао, која се налази иза свих делатности нашег института и фонда. Када ми, на пример, анализирамо политику САД-а, крећемо управо с позиције: ко се налази на каквом путу и шта жели тиме да постигне.
Али како да се вратимо на наш историјски пут? То ће бити немогуће, ако се већина нашег народа опет не окрене православљу. Постоји још један проблем, а то је да руска нација живи у историјским митовима. Ако је руска историографија пре бољшевичке револуције имала елементе тенденциозности, онда је комунистичка историографија пуна лажи и митова. Тиме је цела историја Русије извитоперена. Оптерећени смо огромном количином митова и они нам сметају да разумемо пут наше цивилизације, Христов пут, а такође нас спречавају да се вратимо Цркви. Наш институт има циљ да раскринка те митове. Један од главних митова је «Велика октобарска социјалистичка револуција» и догађаји, које је она изазвала. Тај труд обухвата рад са архивском грађом и читајући те изворне документе човек схвата колико је тај историјски догађај био трагичан. Многи и до дан данас не схватају ко се борио на којој страни, и са којим циљем. Многи људи који су живели у то време, схватили су револуцију као губитак Русије, разумели су да се прекида руски пројекат и замењује новим, страним. Њима је било јасно да сама Русија нестаје.
– Господине Решетњиков, желео бих да се дотакнем једне друге важне теме, која се налази на периферији наше колективне свести, иако је у одређеној мери присутна у друштву. Ми се налазимо на прагу стогодишњице једног од најтрагичнијих догађаја у руској историји. У марту следеће године биће сто година од тренутка када је Русија изгубила своју монархију. Након тога Русија је лишена своје хиљадугодишње традиције и постала је сасвим другачија. Барем што се политичког и државног система тиче. А 17. јула 2018. године, очекује нас стогодишњица од убиства последњег руског цара, Мученика Николаја II, и целе његове породице. Пошто говоримо о обнављању историјског сећања, да не знамо много тога из своје историје, као и да смо заборавили наше хероје и великане, онда је јасно да је најважнији међу њима цар Николај II и његова породица.
– Слажем се с тврдњама, које сте изложили у Вашем питању. Зашто, широм света, Николај II није прихваћен? Зато што он није просто убијен као Николај II Романов. Њега су зверски уморили, јер су желели да сатру смисао наше цивилизације. Јер монархија је наш смисаони ослонац. Цар је убијен као носилац тог смисла, а не због његових успеха или неуспеха, не зато што је био јак или слаб, као што то обично људи тврде. Догађаји из 1917. и убиство из 1918. су постали венац слома руске православне цивилизације. Они су уништили њен смисао и то је био тријумф ђаволских сила. Они нису просто убили «деспота» и «злобног цара», «Николаја Крвавог», како су га бољшевици клеветали у својој пропаганди. Не! Они су уништили смисао наше цивилизације.
Нашег мученичког цара је Господ одавно признао као свог, а ми овде говоримо о томе да треба да га бранимо од клевета! Нема никакве љаге на Николају, он је чист и светао, он је светац. Не треба ми да скидамо љагу са његовог имена, већ народ треба да схвати зашто је он мученички страдао пре 100 година. Тренутно, чим нешто добро кажеш о Николају II, одмах следе жестоке критике либерала, комуниста, атеиста, ЛГБТ активиста и просто будала. Размислите зашто је то тако? Зашто их све толико раздражује име нашег цара? Само зато што је Николај извршио подвиг по угледу на Христа и успео се на своју Голготу. А други разлог је тај што је он био смисао наше цивилизације. Из истог разлога су и православну Цркву бесно уништавали, буквално су покушали да је сравне са земљом. Тако су поступили и са царем и са сећањем на њега, са његовим светлим ликом.
Многим научницима, који се баве овом темом, саветујем да престану да причају да се цар одрекао престола. Он је био свргнут са власти услед завере. То је била јако добро организована и подла завера! Преусмерили су његов воз на станицу Дно, окружили га и изоловали од спољног света... Често се у јавности користи фраза «абдикација цара» и обичан човек замишља следећи призор: цар седи на престолу и чита дворјанима проглас о абдикацији. А у ствари, цара су довели у безизлазну ситуацију, одвојили га од свих његових сарадника и оставили без икаквих вести. Генерал Сахаров, који је командовао армијом, касније је написао да су га обманули генерал Алексејев и Брусилов, када су му рекли да је сам цар затражио да ступи с престола. Тако су главном команданту фронта рекли завереници. И он није био једини кога су преварили на тај начин. Многи, који су подржавали цара су били обманути. Није случајно цар написао: «Свуда око мене крију се издаја, кукавичлук и лажи». А ми само понављамо «абдикација, абдикација» и тиме сву кривицу збацујемо на цара, заборављајући да су све то организовали одређени људи и центри моћи. Све што се касније десило, па и само свирепо убиство цара, исход је те завере...
Међутим, најважније је да непрестано говоримо о уништењу смисла наше царевине и цивилизације, а то је био наш монарх, цар, оличење хиљадугодишње Русије. Наши непријатељи су тачно знали да не убијају само Николаја II, већ и хиљадугодишњу историју, коју је он представљао. Али упркос свему, ђаволске силе не успевају да униште смисао наше цивилизације, само име нашег мученичког цара.
– Да, али испада да наши непријатељи боље разумеју сакрални смисао свега што се десило, од нас, који смо носиоци те цивилизације. То можемо видети из реакција и активности, које сте помињали. У томе је проблем.
– Да, у праву сте. Многи Руси не разумеју да ми чинимо посебну цивилизацију. А они који говоре да разумеју, свеједно често не могу до краја да проникну у дубинско значење појма «руска цивилизација». Неретко се можемо сусрести са људима, који одбацују православље, Бога, Христа, тојест можемо приметити неразвијеност верске свести, то је нека врста полуатеизма. Сви, који критикују наш цивилизацијски приступ, не прихватају Христа и православну веру. Из тога се рађају разне јереси попут «православног стаљинизма». Без дубоке религиозне свести нећемо стићи далеко.
– Господине Решетњиков, како Ви видите будућност руске цивилизације? Које одлике она треба да поседује, како би могла да заживи? Када се расправља о цивилизацијском развитку Русије, једни причају да све треба прикључити на интернет и живот ће се одмах побољшати, други обећавају подизање пензија... Комунисти су својевремено, на сличан начин, обећавали да ће у Русији „сва деца свирати харфу“. У реалности су та деца убијала једна другу 90-их. Свима је јасно да је тај цивилизацијски приступ пропао. Нама је потребна социјална правда, али то није излаз из ситуације. Да би цивилизација постојала, неопходно нам је озбиљно решење. А истовремено су нам потребни базични оријентири: вера, идеологија и циљ...
– Када се бавите изучавањем историјских процеса, долазите до закључка да је историја циклична. Све се понавља на новом обртају. Али историја је још и истина. Ми смо сада у ситуацији када је могуће да се, при новом обртају, вратимо својој вери, духу и традицији. Сматрам да ће нам бити јако тешко да кренемо напред, док год људима не буде јасно шта су све учинили за последњих 100 година. Док сам био на одређеним државним функцијама увидео сам да је најефикаснија сарадња са оним људима који се исповедају и причешћују. Можда, строго професионално гледајући, они нису били најквалификованији, али пракса је показала да то није најбитније. Понекад се лакше можете ослонити на човека без много професионалног искуства, него на стручњака, који нема јасна уверења и није начисто сам са собом. Док се у Русији не буде формирао слој људи, који се руководи вером, као вишим смислом, као истинским смислом живота, тешко ћемо моћи да унесемо потребне промене.
Сада се код нас често говори о патриотизму, од људи се очекује да треба да служе својој отаџбини. Али ако ниси успео да зарадиш милионе, ти си губитник. Као што видимо основне вредности су нам помешане. Влада мишљење, да ако човек зарађује само просечну плату, он је такође губитник, без обзира да ли је реч о талентованој и доброј особи. Морамо постепено из друштва да истискујемо људе који тако мисле, а када директор Канцеларије за борбу против корупције прима мито, то је већ апсурд. Узгред буди речено, све је то последица распада совјетског друштва. Нису сви ти преваранти, банкари, проститутке и мафијаши пали с Марса, то су све бивши партијски кадрови, комунисти, скојевци. То је производ потпуног распада совјетског друштва. Још за време СССР-а је успостављен култ потрошње, а данас се то већ развило у потрошачки дух. Док духовно и морално не изађемо на пут вере, биће нам јако тешко да изградимо државу, каква нам је потребна. А код нас се многи могу купити. Која је једина гаранција да до тога неће доћи? Само причешће. Чак се и човек који се причешћује може продати, али су шансе за то знатно ниже.
Наше морално стање је још увек тешко. Наравно, ствари су се поправиле у том погледу за последњих неколико година, али није све тако једноставно, зато се изградња државе јако тешко одвија. Како да градимо, када људи стално мисле: где су паре, да ли ће их закинути и да ли они могу да отму од другог... С таквим мислима нема државотворности. Наравно, увек се можемо вратити етатизму: измислити позицију за још једног бирократу, који ће сваког надзирати, хватати за руку и бацати у тамницу, али и том процесу једном мора доћи крај, па ће на крају у затвору завршити онај, који је претходно затварао друге. Већ смо прошли тај пут. То је својеврсни зачарани круг, који не доприноси ничему, осим распаду система.
Спасење се крије у моралном развитку нашег народа и то је јако дуг пут. Али други не постоји. Ако успоставимо моралну атмосферу, лакше ћемо моћи да се посветимо државотворности. Тада ћемо оставити по страни циљеве, који тренутно доминирају. Пре неколико година имао сам нека посла у Паризу и док сам чекао у центру града почео сам да бројим «мерцедесе». Избројао сам три. А у Москви многи возе скупа кола. Како нас је то спопало? Руси су увек били скромни. Тежили су просперитету, али су се устручавали да се шепуре и хвалишу своји богатством. Сада је у току нека трка: ко ће својој жени или љубавници да купи скупља кола. Такав дух нас озбиљно спутава.
Мислим да је пред нашим председником врло тежак задатак. Он одлучује кога да постави на руководећа места и мора да процени ко је савестан, у ком човеку је жив глас савести. Добар руководилац није само професионалац, већ и човек кога краси савест. Ако он нема савести, кренуће да искоришћава људе и да проневерава новац. Знамо за многе такве примере. Водити кадровску политику је тежак задатак. Увек је то било тако, али сада је све многоструко сложеније.
Наш цивилизацијски пут је пре свега пут срца и пут духовности. Ако поправимо своје срце, наћи ћемо пут и почети да градимо државу. Историја је пуна таквих примера. Ми имамо огромно искуство, али смо почели превише приземно да копирамо Запад. Буквално до те мере, да је и наш Устав написан по узору на амерички. Многи су и за време комунизма маштали да ће код нас све бити као на Западу. Сада је куцнуо час да се вратимо својим коренима. Без духовне победе унутар себе, нећемо моћи да сачувамо Русију.
Извор: Православије.ру
