Заиста, ево Светитеља који, иако на земљи живи, сав је на Небу. Заиста, данас прослављамо Светитеља који је | анђео у телу, човека који је заповести Христове претворио у правила свога живота. Човека који је заповести Господа Христа и Његово Свето Еванђеље претворио у каноне. Светитељ Божји, сав огањ, сав пун Господа Христа, цело Његово Еванђеље претворио у монашка правила.
Да, данас ми славимо човека који својом збиљом подсећа на Небески свет. Није било човека после Господа Христа и после Јована Крститеља, …[1] који је толико озбиљно схватао свет и живот у свету, који је толико озбиљно схватао човека, биће људско, да његове усне нису имале храбрости да се смеју. Има толико људских бића која тону у зло, у грех, у страсти, у пакао… Тако Василијева мисао, сва је …[2] за тај свет; Василијево осећање сво је јаук за тај свет; Василијева душа сва је вапај за тај земаљски свет, који се хрви и бори се грехом. И он, наднесен сав над тајном човека и овога света, једнога дана говори своме најбољем пријатељу, који је …[3] Светом Григорију Богослову: „Човек, човек је биће коме је заповеђено да постане Бог“[4]. Огромна и велика мисао, цело Еванђеље Господа Христа, сав човек у свима издањима ту, у тој великој и огромној благовесној речи. „Човек је биће коме је наређено да постане Бог!“
И заиста, ево човека, самог Светог Василија, који је и дању и ноћу по томе правилу, по тој мисли, живео, трудио се да је оствари, да је оваплоти у себи. Осећао је он свим бићем својим да је заиста Бог створио човека ради тога, ради тога да му да Божанско величанство, да му да Божанске радости, да му да Божански Живот, Божанску Истину, Божанску Правду, све Божје да му да, да га начини наследником Неба, наследником Својим, наследником Господа Христа[5]. Сав живот његов није ништа друго него борба да то оствари, сав живот његов није ништа друго него да усели Господа Христа у своју душу, да Њега Бога усели у себе. И тако оствари постављени циљ од Бога њему као човеку, и свакоме човеку.
И синоћ сте чули једну дивну стихиру у којој се пева да је Свети Василије чистотом живота уселио у душу своју Господа Христа. Ето Бога у њему, ето човека који постаје Бог по благодати, ето човека који испуњује Еванђеље Господа Христа, испуњује ону завршну и последњу заповест Спаситељеву: „Будите савршени као што што је Отац ваш Небески савршен“[6]. Будите савршени као што је Бог савршен. То је прва заповест. Свети Василије као велики монах, као велики Архијереј, као велики човек, као велики Светитељ, изговорио своме најбољем пријатељу Светом Григорију Богослову, не мање од њега подвижнику, не мање од њега великом Светитељу. Заиста, Свети Василије Велики са својим Светим другом Григоријем Богословом, који испуњују Еванђеље Христово од почетка до краја, који осећају свим бићем и знају да је Господ дошао у овај свет не ради чега другог него да нам да нови живот и да ми живимо у том новом животу. Какав живот? Божански живот, ништа мање од тога.
Он Господ, Богочовек, живи у овоме свету, живи у телу човечијем, живи као човек да нам покаже како треба човек да живи. Ето, то је цело Еванђеље Господа Христа. Велики Апостол Свети Павле, који пише своје Еванђеље по диктирању Господа Христа, по откривењу Господа Христа, пише свима хришћанима: „Живите као што доликује Богу живите као што се пристоји Богу“[7]. А Господ Христос постао човек и ето Га међу нама да бисмо ми живели онако како Он живи. Ради тога је Господ дошао у овај свет. „Живите достојно Еванђеља Христовог, као што се пристоји Еванђељу Христовом“[8]. То је друга заповест. Опет, опет иста заповест, опет каже исто. Не реци: Ја то учинити не могу. Не, не! Ништа ти ниси друго по природи од Светог Василија Великог и Светог Апостола Павла. Иста природа људска и у њему, и у теби, и у мени. Само воља огромна, слободна, и у тебе и у њега. Он сву вољу уложио и приложио да себе испуни Господом Христом, да остварује Његово Еванђеље у овоме свету, а ми често по лењости својој, по разним радостима неоправданим, ето, бауљамо по овом свету, давимо се у муљу својих грехова, па тешко кад да испливамо на површину из тог муља, да вапимо: Покај ме, Господе; испуни ме силама Твојим Божанским да Теби служим. Ја сам ради тога створен, да будем Твој и овога и онога света.
Свети Василије знао је да само у чисто срце силази Бог[9], знао је да Господ само у чисту душу силази и испуњује је. И зато, зато је он и ступио у рат и борбу са свима легионима безбројних искушења овога света, са свима страстима овога света, са свима гресима овога света, са свима кушачима, демонима овога света, ступио у борбу, борио се и победио. И оставио пример нама свима, живи пример, не само живи пример, него и писани пример. Све што је написао, сва његова богословствовања, сва његова учења своде се на то како да осигурамо себи спасење победивши грехе и страсти. Тако је написао, и та Монашка правила важе за сваког монаха, али не само за сваког монаха него и за сваког хришћанина, јер исте заповести Господ упућује свима нама; сваки је позван да постигне божанско савршенство, и дужан да се труди. То се постиже тако што се ослобађамо од греха и ја и ти. Како? Божанском силом: силом вере божанске, силом љубави божанске, силом молитве еванђелске, силом поста еванђелског. Пост, молитва, кротост, смиреност, благост, трпљење ето Божанских сила и теби и мени, да сатремо у себи сваку страст, и гордост, и гњев, и пакост, и злобу, и завист, и похоту, и све што као грех вуче од Бога и сваљује у пакао људско биће. А примера безброј има.
Ето Светог Григорија Богослова. И они јунаци на том бојишту живота, на том попришту огњеног рата који воде за душу своју и спасење своје, а тиме за душу и спасење свих нас. Ето сјајних војсковођа, ето сјајних победника. Они који су прошли све путеве борбе са свима искушењима овога света, били наши учитељи, наше вође и руковође. Ако је ико, Свети Василије је испунио оно што је његов велики и свети друг Григорије Богослов писао: „Треба прво себе очистити, онда друге очишћавати; постати сам светлост, онда друге обасјавати и просвећивати светлошћу; треба прво сам себе осветити, па онда друге освећивати; треба прво себе сама приближити Богу и привести Богу, а онда друге приводити Богу“[10]. А Василије, као послушни монах и друг великог Светог пријатеља Григорија Богослова …[11]
Овај живот, шта је овај живот? Бојиште, бојиште вере, бојиште вере где се човек бори и мучи за Вечни Живот. Оно што Свети Апостол Павле поручује своме ученику и Апостолу и Епископу Тимотеју: „Бори се у доброј борби вере, мучи се за Живот Вечни на који си позван“[12]. Ето то је твој пут, мучити се за Живот Вечни у овоме свету. Није овај живот радост и песма, лакомислена радост и песма, него мучење и борба за Живот Вечни, човече! Ето, и ја и ти и сваки човек је на том бојишту, сваки је позван и ту (је) да се мучи за Живот Вечни. Не добија се лако Живот Вечни. Јер мучити се за Живот Вечни, то значи стећи све врлине новозаветне, стећи сва добра еванђелска, а то можеш када потискујеш из себе сваки грех који те одваја од Бога. Зато те Божанске силе и даје Господ, те Божанске силе потребне и мени и теби и свакоме човеку, да ми протерамо из себе све што је демонско и све што је ђаволско, да самог ђавола избацимо из себе и уселимо у себе Господа Христа кроз Његове свете врлине, Свето Причешће и Свето Крштење. Да, пут и сви путеви који човека воде томе да он себе испуни Господом Христом, као што је то Свети Василије учинио, ти путеви јесу путеви чистоте. Очисти душу своју, очисти срце своје од свакога греха, од сваке страсти. Ето, Господ је готов да се усели и у тебе и у мене, како се уселио у Светог Василија Великог и његовог Светог друга Григорија Богослова и трећег друга Јована Златоуста Многоблаженог.
Он, Василије Велики, како се вели у дивним данашњим молитвама и песмама посвећеним њему, постао је за све нас правилом врлине, правило врлина, правило добродетељи. Ако је у питању вера, вера еванђелска, божанска врлина, ето Светог Василија: он је правило вере и за мене и за тебе. Ако је у питању еванђелска љубав, он је правило те еванђелске љубави. Па како се он брине за сиротињу, он монах, за чијом је трпезом готово увек једнако био само хлебац и вода. Он је дао све што је имао сиромасима и као Епископ богате епархије. Не само то, његова Правила које је оставио за манастир, Правила која непрекидно важе у Православној Цркви до данашњих дана и на дан Страшнога Суда, у свим тим Правилима он објављује да су манастири хранитељи свих сиромаха, да су њихова врата, а најпре душе свих монаха, отворене за свако еванђелско христољубље
Монах уствари никад ништа нема своје, ако има нешто у манастиру, све што има његово то је Божје, то и онда све браће Правило поста: ко може бити правилом поста, вели Свети Василије, како да постиш да ти пост на чудесан начин не буде одгурнут од стране нечистих сила у погибао? Ето Светог Василија, иако испосник најстрашнији, он не даје приступа демону да га саблазни, тек са гордошћу: гле, ти постиш, пази, ти си велики! Све то бежи, та искушења беже од великог и светлог ученика Христовог Василија, који је сав огањ, огањ поста, огањ молитве.
Ми, данашњи хришћани, ми смо позвани од Светог Василија, позвани да испунимо тај циљ нашег човечанског живота, да будемо свесни хришћани у овоме свету, да се сећамо његових чудесних речи: Човек, човек је биће коме треба, коме је заповеђено да постане Бог! Значи, то правило ако применим данас на свој живот, и ако питам увече себе: да ли је у мојој души било све што је божанско, или се ту прокријумчарило и нешто демонско, неки грех, нека саблажњива мисао, нека луда жеља; ако је тога било, да се помолимо Светом Василију: Помози нам, Свети Оче Василије, да и ми испунимо задатак свога живота, божански задатак, божански циљ, као што си ти испунио; и помози нам увек, и дању и ноћу! Нема сумње, он који је готов на помоћ ближњем, увек велики пред Богом, притећи ће у помоћ и теби и мени и свакоме који га призива.
Светитељи, Светитељи су наше војсковође у том рату земаљском који ми водимо за Живот Вечни. Измешани са Анђелима и људима, ето, Светитељи су наши водиоци и руководиоци, али и непобедиви победници. Зато никада ниједан од нас малих војника на томе бојишту не треба да балдише (и посустане), него да гледа на њих. Они увек готови да те штите, да те спасу у окршају борбе коју ти водиш за Живот Вечни. Нека хиљаде демона јуриша на тебе, један Василије Велики кад се појави бежи од њега сва демонска сила, беже од њега легиони нечистих духова. Јер он, он је јак пред Богом! Он, он носи у души својој Господа Христа, Победника свих смрти, свих демона и свих паклова.
Зато ми хришћани не падамо духом и када падамо у искушења[13], кад поклекнемо и отшуњамо се у који грех, сетимо се да увек има Светитеља Божјих готових да на један вапај наш, на вапај наше слободне воље прилете, долете и изведу нас из наших понора, изведу на врхове и висине Тавора, Светог Тавора, да нас преобразе, и да нас припреме за Господа Христа, и да нас поклоне Њему, да кажу: Ево Господе, и он се борио, и он се мучио на бојишту земаљском за Вечни Живот свој, и ето победио је све грехе благодаћу Твојом, силом Твојом и молитвама Светитеља Твојих! Зато нико нека не малаксава у својој борби са искушењима. Изгледа ти немогуће: Ух, не могу ја да победим ово искушење, овај грех. Ух, пропао сам. Не! Реци: Господе, у руке Твоје предајем душу своју[14]. Ти ми помози! И Господ ће помоћи. Он зна како у свакој неприлици и муци, знај како ће помоћи. Ти се само ослони на Њега вером, на страну баци сва своја расуђивања која ти мало помажу, него реци: „Господе, верујем, помози моме неверју“[15].
Сети се Хананејке увек, сети се те мајке, те мученице која осећа муку у својој кћери као своју најрођенију, и она вапије за Господом: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме“[16]. А Благи Господ зна зашто вапије. Помилуј мене, та ја сам мајка, борим се за ћерку своју, а Ти помози мени. Господ је показао колико је потребна јака и огромна вера, када изгледа беспомоћна свака молба и свака молитва. А њена кћер се врло мучи, како она вели Господу. Ђаволи је витлају како хоће, а ипак она верује да Ти, Једини Ти, Господе, можеш помоћи, нико други. И кад је Господ опробао, искушао њену веру ради нас, и показао колико треба да вапијемо и онда кад изгледа да је бесмислено вапити Господу, када мислимо да Господ неће да нам помогне због грехова, страшних грехова наших, Он онда, када је бацио њу у највеће понижење и назвао је псом: „не треба узети хлебац деци и бацити псима“, али она одговори: „Господе, и пси једу од мрвица што подају с трпезе Твоје“[17]. То је Господ чекао од ње, ту огромну веру, то да Господ може учинити оно што је немогуће, и рече јој Господ: „Жено, велика је вера твоја, нека буде како хоћеш. И оздрави кћи њезина онога часа“[18].
Ето, то је сила вера, то је вера василијевска, то је вера григоријевска, то је вера златоустовска, то је вера Светих Апостола, то је вера свих нас хришћана, мала и велика и највећа вера. Увек један циљ: да осигурамо себи Живот Вечни, да победимо све отимаче нашег Живота Вечног, све демоне који нам краду Живот Вечни кроз грехе наше, кроз саблазни наше, кроз страсти наше. А ето, безброј Светитеља дивних, великих човекољубаца, препуних милосрђа и милостивости да нас прихвате, да нас пригрле, да нас спасу од свакога греха.
Међу њима увек Велики Свети Василије, велики по милости, велики по молитви, велики пред Господом и превелики. Гле, удостојио се да напише Свету Литургију коју смо данас служили. Он удостојен да напише речи које Господа с Неба доносе на земљу. Оваплоћују га у Свету Крв која је од вина, у Свети Хлеб који је од брашна, и дешава се највеће чудо: да Господ оваплоћује Себе, и претвара и вино и хлеб у Тело Своје Духом Светим. Удостојен Свети Василије, он и Свети Јован Златоуст, да Господ буде увек међу нама. Господ Телом Својим сав присутан увек оваплоћује Себе, увек показује Себе очигледно свима нама, и даје Себе свакоме од нас, да ми испунимо себе Господом Христом. Оно што Свети Василије називао чистотом живота, јер се Господ уселио у душу његову, то и ми хришћани кроз Свето Причешће чинимо ако се трудимо да што више чистимо и очистимо себе од сваког греха. Црква Христова је Тело Христово, једна на Небу и на Земљи, Анђели и људи измешани, Светитељи и грешници измешани.[19]
Нека наше биће пламти чежњом ка њима, и за њима, да нас они проведу кроз овај живот, да нас они на овоме бојишту земаљском, где се ми боримо за Вечни Живот, сачувају до пораза, од пада, и од многих тешких рана. И изведу исцељене из овог света и победнички испуњене ради Вечнога Живота, Вечне Правде Христове, Вечне Љубави Његове, Вечне Истине Његове, увек вођени и предвођени славним Војсковођама Христове непобедиве и вечне и бесмртне војске, Цркве Његове Свете, међу којима блиста као небески земаљски Херувим Свети Василије Велики, који нека нас води и руководи, води из овога света и одведе у онај свет, да и ми заједно са њим паднемо пред лице Чудесног Господа, и да Га славимо кроз све божанске вечности. Амин.
Извор: Светосавље
