Пре доласка Христовог сви смо имали оно што је постојало од Прародитеља - проклетство и општу и једнаку осуду коју су сви добили од једног Прародитеља, предавану као од корена роду и наслеђивану заједно са (људском) природом. Свако је за оно, што је лично учинио, добијао од Бога осуду или похвалу, али нико ништа није могао против оног општег проклетства и осуде, тог злог наслеђа које је му је од почетка било предато и које је он преносио својим потомцима.
2. Међутим, дошао је Христос, Ослободилац природе, Који је опште проклетство претворио у општи благослов, примивши од Пречисте Дјеве нашу праведно осуђену природу, да би је у Самоме Себи показао у новом лику и непричасну старом семену, тј. као невину и оправдану, како би они који су потом од Њега у Духу рођени остали изван тог прародитељског проклетства и осуде. Зар дакле постоји нешто, што не би сваком човеку допустило да учествује у Његовој благодати? Има ли некога ко од Њега не добија опроштај за своје преступе? Не, тако нешто не може бити, јер Он од нас није примио само нашу ипостас (наш лик, наше лице) него (васцелу) нашу природу коју је обновио, сјединивши се с њом у Својој Ипостаси. Желећи да се сви спасу, Он је заиста "савио" небеса, сишао (на земљу) ради свих, кроз дела и речи и Страдања показао читав пут спасења и узашао на небеса, позивајући тамо оне који су поверовали у Њега. Он није само природи, коју је по нераскидивом сједињењу прихватио од нас, него је и свакоме ко верује у Њега подарио потпуно искупљење, које је уистину сатворио и не престаје да га твори, мирећи са Оцем кроз Самог Себе, враћајући силом (сопствене) послушности свакога од нас и исцељујући нашу непослушност.
3. Он је ради тога завештао божанско крштење, оставио спасоносне законе, свима проповедао покајање и предао Своје Тело и Крв, јер ни крштење, ни живот према божанским заповестима, ни причасност обоготворујућем Хлебу и Чаши не прихвата природа као таква, него управо ипостас (личност) сваког верујућег. Посредством свега тога Христос нас оправдава као посебне личности (грч. шоатсткгос;) и враћа у послушност Небеском Оцу. Саму природу, коју је примио од нас, Он је обновио и показао као освештану, оправдану и у свему послушну Оцу, због чега се и Он Сам по ипостаси (ипостасно, грч. шоатсгакгос;) сјединио с њом и, у складу с њом је деловао и страдао, што се односи и на догађај који данас празнујемо, тј. на Његово усхођење у онај стари храм или на представљање ради очишћења, на Симеоново богонадахнуто Сретење и исповедање (пророчице) Ане, која целог живота није напуштала храм.
4. После Спаситељевог Рођења од Дјеве, и после Обрезања, које се по закону савршава осмога дана, када се, како каже еванђелиста Лука, навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву, донеше Га у Јерусалим да Га ставе пред Господа, као што је написано у закону Господњем (Лк. 2; 22). Он прима Обрезање по закону, приводи се по закону, бива представљен како је написано у закону и, сагласно ономе што је речено у закону Господњем, приноси се и жртва.
5. Видите ли како је Творац и Господар Закона у свему био послушан Закону? Шта је тиме савршио? Нашу природу је у свему учинио послушном Оцу и тако исцелио нашу непослушност, преобразивши проклетство у благослов. Као што је у Адаму била сва наша природа, тако је и у Христу; и као што смо се кроз Адама, који је настао из земље, сви ми који смо од њега постали, вратили у земљу и били послати у ад, тако смо кроз Адама Који је са Небеса, према речима апостола, сви изнова позвани на небо и удостојени тамошње славе и благодати, иако је то сада прекривено тајном, јер се каже: Ваш је живот сакривен са Христом у Богу. А кад се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви сви с Њиме јавити у слави (Кол. 3; 4). Који то "сви"? Реч је о онима који су усиновљени Христу у Духу, и који су на делу показали да су Његова чеда.
6. А кад се навршише дани за очишћење њихово, донеше Га да Га ставе пред Господа. О коме је ту реч? Закон каже да су дужни да се очисте како новорођени, тако и они који су их родили у заједници брака. Због тога Псалмопојац каже: У безакоњима се зачех и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7). Пошто се ту не ради о родитељима, него о једној Која је родила, и пошто је Она Дјева, пошто је у питању рођење Детета Које је бесемено зачето, онда ту, наравно, није било ни потребе за очишћењем, него је и оно представљало дело послушности које враћа непослушну природу, дело исправљања кривице за непослушност. Када се, дакле, навршише дани за очишћење њихово, донеше Га да Га ставе пред Господа, да Га посвете, да Га представе као првенца, сагласно ономе што је написано у Закону Господњем:Свако мушко које отвори утробу мајке своје, светим ће се Богу назвати (Посвети Ми сваког првенца, што год отвори материцу у синова Израиљевих: јер је Моје - 2. Мојс. 13; 2).
7. И заиста, Он је био једини Који је Својим зачећем отворио утробу и без брачног сједињења био ношен у њој силом једне речи и знамења Божијег, као што је Ангео и саопштио Дјеви. Зашто Закон каже: свако мушко које отвори утробу мајке? Слично као што су се многи називали пророцима и христосима (помазаницима) - како и Бог говори кроз Псалмопојца: Не дотичите се помазаника Мојих, и пророцима Мојим не чините зла (Пс. 104; 15) - а само је један заиста био Христос (помазаник) и један Пророк, тако и овде, мада се каже "сваки првенац", свако мушко које отвори утробу мајке, утробу је уистину отворио само Он, једини Светац Израиљев. Донеше Га - каже - да принесу жртву као што је речено у Закону Господњем: две грлице или два голубића.
8. Приношење пара грлица представљало је целомудреност родитеља, оних који живе по закону брака; а два голубића, који не познају брак, јасно су наговештавала Дјеву и од ове Дјеве рођенога, Који је до краја Девственик. Обрати пажњу на строгу тачност Закона: говорио је о пару грлица, будући да грлице означавају оне који су сједињени браком; када је пак реч о птићима, на њих ово не може да се примени, јер ни Она Која је родила ни Онај Који је рођен нису знали за јарам (брака). Наговештавајући још у старини девствено рођење, Закон га предсказује овим прасликама (предизображењима). Након што се на чудесан начин родио, Он је сада био донесен у храм, док је Дух Свети припремио друге, достојније грлице и голубиће. Кога то? Симеона и Ану, јер би они због свог младенаштва (детињег узраста) када је у питању грех оправдано могли да буду названи голубићима или пак грлицама, с обзиром на њихову крајњу целомудреност.
9. Изложимо сажето еванђелске речи. Будући уистину праведан и богобојажљив, Симеон је представљао оруђе Духа Светог и сада је, Њиме покренут, дошао у храм, пожурио им у сусрет и примио у наручје овог Небеског и уједно Земаљског Младенца, приносећи Му, као Богу, химну и прозбу, молећи да се у миру разлучи од свог тела, објављујући свима и тврдећи да је Он (Младенац) Спасоносна Светлост, Која ће да обори невернике и да подигне оне који верују у Њега.
10. Затим је и Дјеви, Матери Младенца, предсказао бол који ће да осети крај Синовљевог Крста и који ће показати да је Она по природи Мајка овог Богочовека-Младенца, као и да ће се колебљиве помисли, које ће се открити, избрисати из срдаца. Симеон је, наиме, прекрасно доказао да ће туга коју ће Јој донети страдања Сина и дубока патња и састрадање са Њим показати да је Она истинска Мајка овог чудесног Сина.
11. Пророчица Ана, кћи Фануилова, удовица од осамдесет четири године, ревносна у постовима и молитвама, која никада није одлазила из храма, тада је посебно била обузета божанским Духом, заблагодарила је Богу и објавила да је наступило избављење за све који га чекају, а то је овај Младенац.
12. Такве словесне грлице послао је Дух Свети ради Сретења Христа Који је усходио у храм, и показао нам какви треба да буду они што у себе примају Христа. Осим тога, показао нам је и какве треба да буду жене које, изгубивши мужа, остају без средстава за живот, као и мужеви који изгубе своје супруге. Ова Ана, кћи фануилова, била је удовица, али и пророчица. Зашто? Зато што је оставила световне и житејске бриге и није одлазила из храма, зато што је живела непорочно, проводећи и дан и ноћ у постовима и бдењима, у молитвама и псалмопојању. Природно је стога што је препознала Господа, Којем је служила свим својим делима, онда када је Он дошао (у храм), као што Му и Псалмопојац-Пророк каже: Певаћу и разумећу на путу непорочном: када ћеш доћи к мени (Пс. 100; 2).
Извор: Епархија шумадијска
