У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас Света Црква слави Три Велика Светитеља, највећа међу великима – то су данашња Три Света Јерарха. У дивним богослужбеним молитвама данашњим они се називају „верх учитељеј“, врхунац учитеља: највећи степен учитељства, највише мудрости, највећи међу великима. Како су то они постали, шта се (то) десило са њима?
Казује нам данашње Свето Еванђеље њихову душу: извршили су заповести Спаситељеве и зато постали велики у Царству Небескоме[1] – ето њихове тајне. Живећи светим врлинама; живели су вером Христовом, љубављу, милосрђем, постом, молитвом, бдењем и свим тим они су себе уздигли изнад овога света. Постали не само учитељи људима, него Учитељи васељење, како их назива Црква. Велики Учитељи васељење. То јест, пронели су Еванђеље и Истину Господа Христа, пронели кроз овај свет не само међу људе, него међу Анђеле и међу сву твар. Тако су они велики пред Богом.
И опет у једној дивној молитви данашњој они се називају „строитељи душа људских“, стројитељи, градитељи, зидари душа људских. Како им то стоји, како ће они да граде душе људске? Граде помоћу светих врлина. Прво помоћу вере, еванђелске вере. Еванђелска вера даје силе да ми испуњујемо еванђелске заповести, да живимо по њима. Ето, пример су они: Ко је боље од њих издржао пост, еванђелски пост? Ко је имао већу љубав и милосрђе од њих, еванђелско милосрђе? Ко је волео човека, волео људе, волео свет као они, еванђелском љубављу волели и тако себе прво изградили вером, љубављу и свим осталим светим врлинама новозаветним еванђелским. Изградили своју душу, протерали из ње сваки грех, исчупали сваку страст, свако зло избацили из себе, и засадили по души својој све што је евађелско: еванђелско добро, еванђелску љубав, еванђелско милосрђе, еванђелски пост, еванђелску кротост и смиреност, све су то врлине. Тако су они унели …[2] у своју душу кад су заиста, по речи Спаситеља, …[3] постали велики у Царству Небеском. У Царству Небеском, не само на малој сцени, него у Царству Небеском постали велики, тамо међу Анђелима и Арханђелима, међу Херувимима и Серафимима.
Градитељи душа! Шта они учинише од људских душа? Зашто је Бог створио душу? Бог је створио душу за Царство Небеско, Бог је створио душу за Вечни Живот. И они, учећи нас како да живимо по Еванђељу, они у ствари зидају бесмртне душе наше. Они ту грађевину Божију са свих страна граде, граде и уздижу ка Небу. И шта се десило? Десило се то да њихова паства и њихови ученици, и ондашњи и данашњи и сутрашњи, сви они раде то исто дело. Ево, изграђују бесмртне душе људске, изграђују за Вечни Живот, учећи их сваком еванђелском добру и дајећи им силе.
Они су не само велики Учитељи, него су велики Молитвеници пред Богом. Они нам измољују од Господа силе и снаге да и ми можемо живети по Светом Еванђељу, да и ми можемо чинити еванђелска дела, да и ми можемо веровати еванђелском вером, љубити еванђелском љубављу, и смирени бити еванђелском смиреношћу. Све су то они прво изградили у себи и онда изградили у свима својим духовним потомцима, у које спадамо, хвала Богу, и ми садашњи хришћани. Јер и данас ми њих сматрамо за највеће међу великима и за градитеље бесмртних душа. Људи обично граде земаљске грађевине, куће, виле, а они изграђују душу. Изграђују у мени и у теби оно што је вечно. Разбуђују то што је заспало у нама …[4] страстима, и зову нас у Вечни Живот.
То је њихов велики апостолски посао. У томе послу свих Светих Апостола они се и називају равни Апостолима, једнаки, равни са њима. То значи они су Благовест Господа Христа пронели и проносе кроз наше душе и дају нам Божанске силе да том Благовешћу и ми живимо у овоме свету и да припремамо себе за живот у ономе свету, за Бесмртни Живот.
Јер гле, ми нисмо саздани низашта мање него за Вечни Живот. А Вечни Живот, како се храни, како расте? Овако: Вечном Правдом, Вечном Љубављу, Вечном Истином. Свега тога има у Господу Исусу Христу и у Цркви Његовој, и све то нама даје, еда бисмо ми прехранили у овоме свету и у ономе свету душу своју вечном, Божанском храном. Јер ми тело хранимо земаљском храном, а душу, чиме хранимо? Душу хранимо небеском Истином – Христовом Истином; небеском Правдом Христовом Правдом; небеском Љубављу – Христовом Љубављу. Зато је наш посао на земљи врло одговоран и важан. Све што чиниш уствари чиниш за вечност своју. Ти ниси никакав пролазник, ти си људско биће, ти си непролазан, створен си за вечност. Не зато да би живот твој на земљи трајао педесет, сто година, а онда у црве, у смрт, у гроб. Не! Господ нас је створио ради Вечнога Живота у ономе свету, а тај Вечни Живот почиње одавде са земље, почиње од Цркве Христове, од Еванђеља Христовог;
Зато је Бог и постао човек. Зато је Бог и сишао с Неба на земљу да нас са земље узнесе на Небо. То је сав рад Господа Христа, то је сав Домострој спасења, то је сав програм Његов према нама људима: да нас оспособи да све што је пролазно одбацимо од себа а да живимо оним што је вечно још овде на земљи. Јер наш Живот Вечни почиње са земље ако живим вером у Господа Христа, молитвом, постом, бдењем и свима другим светим еванђелским врлинама.
Велики Светитељи Божији постали су велики тиме што су Господа Христа уселили у себе, у своје биће. Вели се у једној дивној стихири за Светог Василија Великог: да је чистотом своје душе уселио у себе Господа Христа, чистотом душе своје. Тако и ми …[5] Господом Христом. Да чистимо своју душу од свакога греха, од свакога зла, еда бисмо и ми уселили силе Господа Христа, вечне Божанске силе. Да би смо на првом месту уселили у себе Његову Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту. Ми смо саздани не за нешто мање, него само за то.
Нека би велики Светитељи Божји, Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, Господа молили и за нас грешне данашње хришћане, нарочито за нас грешне, многогрешне Србе, да идемо путем њиховим. Да нас они воде путем еванђелске вере, путем еванђелске Љубави, и Правде, и Истине, да не посрћемо и падамо у страшне и смртоносне грехе, него да и сами потстичемо себе и припремимо себе за Живот Бесмртни и Вечни у Небеском Царству. Њиховим светим и славним молитвама нека Господ Бог помилује и нас грешне. Амин/
