Једна од главних и јединствених особености Јеванђеља јесу управо те кратке јеванђелске приче којима се Христос користи у проповедању Свога учења и у Своме општењу са народом. Оно што нас највише запањује код тих прича јесте то што оне и порењд тога што су испричане пре готово две хиљаде година, у условима потпуно другачијим од данашњих, у једној другачијој цивилизацији, на једном сасвим другачијем језику и даље остају актуалне и дан-данас погађају свој циљ. А то значи - наше срце.
Јер, гле, застареле су, заборављене и нестале књиге и речи које су написане сасвим недавно, прекјуче и јуче. Већ данас те књиге и речи нам више ништа не говоре, већ данас оне су мртве. Са друге стране, те једноставне и непретенциозне јеванђелске приче живе у пуној снази већ две хиљаде година. И ми их данас слушамо и као да нешто почиње да се дешава у нама и са нама: осећамо као да се неко загледао у саму дубину нашег живота и говори оно што се односи управо и искључиво на нас, само на мене.
У причи о митру и фарисеју говори се о двојици људи. Митар је црквенословенска реч за скупљача пореза, цариника, што је у старом свету било занимање које је било окружено свеопштим презиром. Фарисеј је назив за припадника владајуће слоја, то јест владајуће врхушке тадашњег друштва и државе. Говорећи данашњим језиком, могли бисмо да кажемо да је прича о митару и фарисеју символичка прича о ништавном и малопоштоваиом "апаратичку", са једне, и важном представнику владајућег слоја, са друге стране.
Христос говори: "Два човека уђоше у храм да се моле Богу. један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: 'Боже, хвала ти што нисам као остали људи разбојници, неправедници, прељубочинци или као овај цариник. Постим двапут у седмици, дајем десетак од свега што стекнем'. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути ка небу него о се бијаше у прса своја говорећи: 'Боже, буди милостив мени грешноме!'". "Кажем вам" - закључује Христос ову Своју причу – ''овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који се узвишује понизиће се, а који себе понижује узвисиће се"(Лк. 1. 10-14). Ова причаје стала у свега пет стихова Јеванђеља, а у њој је речена вечна истина која се, заиста, односи на свако време и сваку ситуацију.
Но, узмимо само наше време и себе саме. Шта је то што лежи у основи нашег државног и друштвеног живота и, наравно, наших појединачних живота ако не управо то непрекидно самовеличање, таштина и - говорећи древним, но и поред тога бечноважећим језиком - гордост?
Ослушнимо пулс наше епохе. Зар је могуће да ниосмо згрожени пред тим чудовишним саморекламерством, уображношћу, бестидношћу, самохвалисањем који су у тој мери ушли у наш живот да их ми више готово да и не примећујемо.
Зар се, данас, свака критика, преиспитивање, промишљање и свака пројава смирења не проглашавају не само за недостатак и порок, већ - и горе од тога - за друштвени и државни преступ. Волети своју земљу данас значи - бестидно хвалити своју, а блатити туђу земљу. Бити "лојалан" грађанин данас значи – све време аплаудирати "безгрешности" владајућег режима. Бити човек данас значи - понижавати и газити преко других људи, пењати се, рушећи друге људе.
Преиспитајмо свој живот и живот свог друштва, преиспитајмо саме основе живота тог друштва и мораћемо да признамо да ствари управо тако стоје. Свет у коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и грубом самохвалисавошћу да више и не примећује да је та самохвалисава сујета постала његова пророда. Да, управо је то рекао и један од највећих и најпрефињенијих песника нашега времена Борис Пастернак својим знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
Најстрашније од свега је то што је фарисејство данас почело да се поштује као врлина. Људима се у наше доба толико већ дуго и упорно пуни глава "славом", "достигнућима", "напретком'' и "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне величине да су временом прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што је добро и вредно, тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова слика света којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то као општеважећа норма.
Време је да се згрозимо пред свим овим, да се сетимо јеванђелских речи: "Сваки који себе узвисује, понизиће се". Безбожне власти, у ове наше дане, све оне малобројне који тихо и шапатом говоре о овој јеванђелској истини и друге људе опомињу на ту истину хапсе и суде им или их, пак, бацају у душевне болнице. Безбожне власти на њих хушкају друге људе говорећи: ''Погледајте те издајнике и нечасне људе! Они су против величине и моћи наше земље! Они су против достигнућа наше земље! Они сумњају у то да је она најбоља, најсилнија, најслободнија и најсрећнија земља на свету... И будите срећни што ви нисте такви као ти нечасни отпадници!".
Морамо да схватимо да су та борба и тај спор - којих је данас свесна занемариво мала мањина људи - уствари борба и спор око самих духовних извора живота човековог. Јер фарисејска гордост није само пука фраза. Она се пре или касније обрушава својом мржњом на сваког ко није спреман да призна њену величину и њено савршенство. Она пре или касније мора да прибегне прогонима и терору. Фарисејска гордост увек води ка смрти. Христова прича сечивом своје истине просеца чир савременог света - чир фарисејске гордосши. Јер, докле год тај чир буде настављао да расте, у свету ће све више нарастати тиранска власт мржње, страха и крви. Такво је стање света данас. И једино што може очистити свет јесте повратак тој заборављеној, презреној и одбаченој хриишћанској врлини - смирењу. Јер смирење јесте признавање другога, уважавање другог и способност да се храбро призна сопствена несавршеност, да се покаје и самим тим да се крене путем исправљања сопственог живота. Човек мора да се окрене од гордости, лажи и таме фарисејства ка светлости и целовитости истинскога човештва: ка истини, смирењу и љубави. То је призив који нам упућује Христова прича о митру и фарисеју. то је зов, први зов великопосног пролећа...
Тајне празника
