У име Оца и Сина и Светога Духа. "Кусите и видите јако благ Господ". Драга браћо и сестре, како су дивне ове ријечи које пјевамо на Св. Литургији. Како су милосне ове ријечи, како су препуне дивног Божијег дара, Божије благодати, и Божијег садржаја. Како су препуне дивног,најчудеснијег свједочанства којим Бог посвједочује себе и којим потврђује да је са нама. Потврђује да Бог није далеко од оних који Њега љубе, да је Бог у нама, да су Царство Божије, сила Божија и Дух Божији у нама.
Нема ничега истинитијег, ничега дубљег, ничега милоснијег од ових ријечи које пјевамо на светој служби и које су потврђене искуством најсветијих Божијих људи кроз сву историју рода људскога. Ове ријечи је записао свети пророк Божији, пророк који се с правом назива Боговицем. Онај који је Бога видио и Бога и Божију љубав окусио,онај који је толико пун радости да те ријечи запише, и да их остави нама као свето знамење велике и свете истине Божијег присуства, и Божијег дејства у људској историји, у људском животу, у историји свијета и вијека.
Још је пророк Мојсије, чезнући за тим светим опитом, лутајући са изабраним Божијим народом по пустињи вапио: "Господе откриј ми себе самога". Сјећам се, кад сам био на постдипломским студијама у Берну и када сам читао књигу Изласка и те ријечи Пророка Мојсија, дрзнуо сам се, да се и ја молим тим ријечима.Послије сам схватио да се Пророк Мојсије може молити тим ријечима, јер је огледало Божије свјетлости и Божије благодати; али ко сам ја грешник, да тражим оно што је Мојсије тражио? Тражио је Мојсије, с једне стране, да му се Бог јави; а с друге стране ,како је вријеме пролазило,ја сам све дубље схватао како тражим нешто што сам добио. Тражим нешто што јесте, и некога који јесте у мени, са којим сам се срео,кога налазим и кога ми дарује Дух Свети. Требало је времена да то схватим, да то појмим и да то осјетим.Да осјетим да је Бог са нама, да је Бог у нама, да је Бог свјетлост ногама нашим, и путевима нашим. Да је Бог заиста пут, истина и живот, да је он онај који јесте, и који нама дарује живот и чини нас људима, словесним бићима. Он је онај који непрекидно брине о нама, као што мајка брине о својој дјеци у сваком тренутку нашега живота-и нашега здравља, и наше болести, и нашега живљења, и нашега умирања, и нашега страдања и нашег радовања. Увијек је Бог ту са нама и међу нама, само је неопходно да се ми духовно пробудимо. И онда схватиш што значе оне ријечи пророка- "Устани ти који спаваш, и посјетит ће те Господ". Кад људи заспу, кад заспемо, кад се духовно успавамо ,онда сигурно не видимо ни себе, ни свијет око себе, а још мање видимо онога који нам даје сваки вид и свако осјећање истинског живота.
У то вријеме, кад сам студирао у Швајцарској, читао сам књигу о једном чудном човјеку који се звао Сундар Синг и који је живио у првој половини 20. вијека.Наш владика Св. Николај негдје је написао у једној малој књижици, о малом мисионару, о томе Сундару Сингу. Не знам да ли га је познавао, али је чуо за њега и забиљежио његов живот, и његову судбину. Тај млади принц који је припадао највишој касти у Индији, од изузетно богатих и угледних родитеља, ишао је у школу у временима када је Индија била под Енглеску влашћу, и када су Енглези-англиканци насилно наметали Индусима Јеванђеље, покушавајући да их преведу у хришћанство. Тај млади и даровити човјек је добио Библију у школи у коју је ишао, и у неком бунту јутарњем је поцијепао у парампарчад , и то су знали његови родитељи. Међутим, прошло је неко одређено вријеме и нешто се коснуло његовог срца. Очевидно је тај млади човјек трагао за истином, за Богом, трагао је да види Бога, Бога живога и онда је једне ноћи(то је касније записао и непрекидно понављао, ходећи не само по Азији него и по Европи ) клекао на кољена и вапио: "Ако те има, ако јеси, ко си да си, јави ми се ове ноћи, иначе ,ако ми не даш неки знак, онда ћу отићи да се бацим ујутру под на шине, под точкове воза!" И толико је дубок био вапај тог младића, да је те ноћи,како је он описивао, незрецива свјетлост обасјала његову собу, испунила га и он је видио Господа, Христа у неописивој љепоти. Добио је одговор на свој вапај, јер му је вапај био очевидно чист и дубок, како само може бити чист и дубок вапај за Богом младог човјека. Идућег јутра , намјесто да се баци под воз, отишао је својим родитељима и рекао: "Ја сам хришћанин". Они су били запањени, знали су да је поцијепао Библију прије тога. Мислили су да се он то шали.Међутим, он је из основе промијенио свој живот и од тада до краја свога живота, ништа друго није радио ,него је ишао по свијету и свједочио како га је Бог посјетио, како је видио Христа и како је постао хришћанин.
Кроз Европу, у Швајцарској, Француској, Њемачкој између два рата, свједочио је и проповиједао. На крају се повукао у Хималаје, постио је 40 дана и 40 ноћи, ништа није јео. Нашли су га негдје полумртвога неки ловци. Ишчезао је у Хималајима, сам са Господом који му се јавио. Могуће да и данас негдје на Хималајима живи као неки дубоки старац. Али од 30 и неке године, о њему се ништа не зна,толико је дубоко био потресен тим виђењем Христа. Родитељи,који су били изузетно богати, су запријетили да ће се њега одрећи и да му неће ништа дати. Он каже: "Мени ништа не треба, ја више нисам Индус, ја нисам више многобожац, ја сам хришаћнин, ја сам видио живога Христа, и мени ништа друго не преостаје, него да живим и да проповиједам сагласно ономе што сам видио и што сам чуо". Кажу да је ријетко који човјек личио на Христа, као што је личио тај Сундар Синг, тамнопути, са кратком брадицом . Имам негдје још увијек ту књигу, у којој је његов лик и потресно свједочанство о њему, о његовом виђењу и о његовом сусрету. Окусио је Господа, Сундар Синг, и зато је тако живот свој посветио њему.
Такав је и Св. старац Симеон Богопримац. Има ли ишта љепше и дивније него подсјетити се на старца Симеона Богопримца који је Христа Господа примио у своје наручје? По предању, он је један од оних седамдесет преводилаца Светог Писма са јеврејског масоретског текста на грчки. Кад је преводио пророка Исаију нашао је оно мјесто гдје пророк каже: "Дјевојка ће затрудњети и родити сина и надјенуће му име Емануил". Он је хтио то да поправи, чудио се како ће то дјевојка затрудњети, па је хтио да напише: "Жена ће затрудњети и родиће сина." Онда му је од анђела речено: "Нећеш умријети, остаћеш у животу то чудо да видиш. Врати се и напиши онако као што је пророк то записао, и ти сам ћеш чекати до оног тренутка када се догоди то чудо." И заиста је дочекао дубоку старост Симеон и оне његове чудесне ријечи које стално понављамо су свједочанство његове радости, и потврде да је дјевојка зачела и родила сина и да је тог Сина Његог он држао у своме наручју. "Сада отпушташ у миру слугу свога Владико по ријечи Твојој, јер видјеше очи моје спасење Твоје".
Као што је Мојсије видио Господа на Синају, као што су га гледали св. пророци и зрели његову свету и велику тајну, и кроз њу сагледали његово лице и његову истину, и живјели том истином, и свједочили ту истину. Као што су свети апостоли видјели Господа и ходили заједно са њим, и као што је онај Натанаило, кад су га позвали да дође ријечима :"Ево нађосмо Месију",а он каже: "Може ли што бити добро из Назарета?". "Дођи и види" каже њему Апостол Филип. И он је отишао и видио је. Наједанпут су му се отвориле очи ( као овом Сундару Сингу, као Мојсију, као Апостолу Павлу када је ишао да гони хришћане ) и видио је велику и свету тајну и онда је завапио сав радостан и пресрећан: "Господ мој и Бог мој, Ти си Син Божији, ти си Цар Израиљев", и каже њему Господ: "Зато што сам те видио тамо гдје те нашао Филип, повјеровао си, још ћеш видјети многа и већа чудеса од оних које си сад видио".
И тако свети апостоли и боговици и богозналци за њим су ишли. Зато је Апостол Јован и могао да запише у светој посланици својој: "Оно што видјесмо и што чусмо, ријечи живота које примисмо, то вам свједочимо. Не причамо ми вама приче неке које су бајке, ми вама причамо оно што смо видјели, што смо чули, што смо окусили и што смо доживјели". И та света и велика тајна живога и присутнога Христа, она се нама дарује, она је присутна у нама, она се нама открива, само што смо ми слијепи па не видимо. Веома је мало људи на земљи којима се отворе очи да виде ту свету и велику тајну живога присуства Христовога. Има двије врсте вјере. Има вјере оних који су видјели, који су чули, који су опипали,а има вјера оних, (а међу њима спадамо и ми) који вјерујемо онима који су видјели, који су чули, који су опипали, и молимо Бога да и нас Бог озари том својом свјетлошћу, и том својом силом и том својом милошћу и том својом снагом.
И кроз историју, свети Божији људи су видиоци Божији, и данас има оних који виде Господа. Чак смо и ми недостојни удостојени те части, јер оног тренутка кад примамо Тијело и Крв Господњу, ми пјевамо: "Окусите и видите јер је благ Господ". Ништа љепше, ништа чудесније, ништа умилније, ништа радосније нема него бити са Господом. Са њим живјети са њим се радовати, Његовом свјетолошћу бити обасјан, бити носилац Његове истине бити свједок Његовог присуства у нама, међу нама, у нашој историји.
То је оно за чим чезне сав људски род од искони,да Бога види. Све људске чежње су сабране у томе да човјек види најдубљи свој смисао , не само да види, него и да окуси. Ми смо људи такви, Бог нас је створио,и не можемо бити засићени ако не видимо, ако не окусимо ако не опипамо. Господ нам је зато и подарио себе, неизрецивог, неописивог, недодирљивог, неисказивог, недоступног, Он се толико понизио и постао као један од нас и оставио нам Тијело своје, и Крв своју, да додирујући, примајућу Тијело Његово и Крв Његову, да се додирнемо Њега и Његовог Божанства, огња Његовог вјечног и непролазног.
Хришћани су Боговици, хришћани су Богоносци, хришћани су Богопримци, као што је Симеон био Богопримац, и зато се и зове Богопримцем. Сваки хришћанин је био Богопримац као Симеон. И као што је Симеон на крају свога живота говорио: "Сада отпусти слугу својега, јер видјеше очи моје спасење Твоје", тако и ми који смо хришаћни, који смо се у Христа обукли, кога примамо у себе живећи по Његовом заповијестима, и примајући Тијело Његово и Крв Његову, зато и ми, кушамо Господа, са Њим смо, у Њега се надамо, Он је тврђа наша, Он је нада наша. Зато и говоримо на Литургији: "Вољет ћу те Господе, јер си ти тврђа моја, ти си нада моја, Ти си искупитељ мој".
Тако је и Јов у најдубљем страдању своме, када су га нападали његови пријатељи, говорио: "И ако се распадне ово моје тијело, знам да је жив Искупитељ мој, знам да је жив Искупитељ мој". Он се с Богом суочио, он је Бога видио, он је доживио ту велику и свету тајну. И како он тако и сви послије њега, сви дивни свједоци Христови, сви светитељи.Св. Петар Цетињски несумњиво је био један од таквих. Није он причао о томе колико је Бога видио, али се види по његовим дјелима да је он Господа непрекидно гледао. И зато су му тако дјела свијетла, и чудесна, и моћна и зато су његове ријечи тако снажене, јер нијесу његове, јер нијесу из његове главе, него управо из тог искуства које је доживио, из тог опита дубоког. Срео се са живим Богом и сав његов живот је испуњен том божанском силом.
Ми данас управо прослављамо празник Сретења Господњег,који се празновао од почетка историје цркве, али нарочито је почео да се празнује од времена великог благочестивог цара Јустинијана 520 и неке године, када је наступила велика пошаст и велика невоља. Умирали су људи масовно ,а у Антиохији је био страшни земљотрес. Онда су цар Јустинијан и ондашњи Патријарх наложили пост и молитву на читаво царство, да би се покајали за своје гријехе, и да би се Бог смиловао народу своме. И, догодило се чудо! Престала је пошаст, престао је земљотрес и од тада је нарочито почело да се празнује Сретење. И ту се Бог пројавио, и Његова моћ, и Његова сила, на пост, молитву и покајање, одговорио је Бог својом силом, и својом исцјелитељској моћи.
