Ових Дана се упокојио у Господу драга браћо и сестра поред нашег о.Јована Крстића коме Господ нека душу прости, грбаљског презвитера, свештеника, упокојио се још један презвитер Цркве Христове у деведесетпрвој години живота Милутин Ранисављевић у Белосавцима код Тополе. О.Милутин Ранисављевић је једна изузетна личност у нашој Цркви, у нашем времену. Ријетка личност у суровом времену у коме је живио и у коме је Богу служио у току читавог свог живота. Сјећам се о.Милутина као студент, зато га данас и помињем, који је да не кажем једини од београдских свештеника, обраћао посебну пажњу на нама младима, студентима у оним тешким временима. То су шездесете године када је милитантни атеизам код нас био на врхунцу своје безбожне моћи и када је вјера била тако у дубокој кризи у нашем народу, када је народ масово због насиља, али и због своје духовне слабости, напуштао Цркву, када се није ни смјело ићи толико у Цркву скоро у свим нашеим крајевима. У тим временима када смо ми, као млади ђаци, студенти, кренули путем Јеванђеља, путем Цркве. Није било лако носити тај крст, када је читави свијет око вас био против, и доводио под знак питања и вјеру, и ваше животно опредјељење, а ви још млади и незрели. Требало је времена да се утврди вјера, да се утврди Јеванђеље, да се сазрије, да би човјек могао да схвати велику и свету тајну Цркве и истине Божије, и да би могао да схвати сву лаж која је била тако моћна, односно, приказивала се да је тако моћна.
У тим тешким, кризним временима, отац Милутин, један од ријетких београдских светшеника који је осјећао крст нас, младих студената, и који је веома често долазио (нарочито када би био акатист Србима светититељима у Саборној цркви, свакога уторка) и окупљао нас. Долазио је на факултет и духовно нас кријепио, храбрио и утврђивао, наводећи нам примјере, свете примјере, светих Божијих људи. Својом пламеном вјером нас је утврђивао у вјери и Јеванђељу. Васпитавао је, иако није био задужен непосредно за нас.
Из тих времена, сјећам се двије ствари од оца Милутина. На првом мјесту, његове реченице коју често понављам, и које се сјећам читавог живота, а која гласи: "Дјецо, пост ћа вам промијенити философију живота". Нијесам онда био у стању да схватим сву снагу и сву дубину тих његових ријечи. Треба вријеме да прође, да човјек схвати ту велику и свету истину поста као начина живљења у цркви Божијој. Начина живљења у овом свијету, начина човјековог односа према себи и према Богу, према творевини Божијој и према ближњима. Пост духовни и тјелесни, као промјена човјековог ума и човјековог срца, као најбоље средство за човјеково духовно, тјелесно и морално сазријевање овдје на земљи. Нема већег васпитача и бољег васпитања, од васпитања постом. Кроз вјекове ми нијесмо имали школа, ни основних ни средњих, ни универтизтета, али смо имали ону најсветију школу, Божију школу, Цркву Божију. Имали смо методе Цркве Божије, којима је она васпитавала читава покољења. Једно од чудесних метода, јесте управо метод поста, метод покојања, метод призивања на непрекидно преумљење, промјену ума, промјену душе, на непрекидно духовно узрастање, напредовање, очишћење душе и тијела, да би онда, у чисту душу, срце, тијело, Бог могао да се усели. Онда сила Божија може да се усели у нас и човјек заиста може да постане храм Духа Светога.
Ради тога је, и васиону Бог створио као храм своје неописиве доброте, мудрости и љепоте. Ради тога је Бог створио и свако живо биће, да и оно буде свједочанство Божијег присуства у свеукупној Божијој творевини. Ради тога је Бог створио човјека по лику и подобију својем, по слици и прилици, да би човјек могао да постане, што каже апостол Павле, храм Духа Божијега. На то смо призвани и то је оно што је смисао Цркве Божије и што је смисао васпитања у Цркви. Смисао школе Христове. Отац Милутин је то схватио још као млад свештеник. Био је надахнут дивним и великим примјером Св. Јована Кронштатскога, једног од најчудеснијих презвитера цркве Христове, краја XIX и почетка XX вијека (упокојио се 1907. године ). Зато је отац Милутин непрекидно учио на примјеру Св. Јована, преводио је његове списе. Чувену његову књигу Мој живот у Христу је превео у старим годинама, штампали смо је и на факултету. Не само што је преводио ту књигу и читао Св. Јована Златоустог (и до својих последњих дана у Белосавцима, чувао краву и окрећући бројанице, молио се Господу), него је живио сагласно ономе што је читао, живио сагласно Јеванђељу читавог свог живота, имао дубоки опит, дубоко искуство, као ријетки човјек кога сам срео у животу.
Сјећам се и његове потресне приче, коју је веома ријетко говорио, о његовом виђењу на почетку II Свјетског рата. Имао је крваву визију: крв се просула небом, са Истока према земљи, према његовој земљи, према мјесту гдје је он у то вријеме био свештеник. Видио је страшно виђење II Свјетскога рата и страшно виђење братоубилаштва. Видио је крв, која је кренула од Бољшевичке револуције, и која се онда просула, излила на читави свијет. Он је то видио својим очима. Кад год је то причао, био је потресен, као да је тог тренутка видио то што му се открило, и било му је јасно шта ће се све догодити у току II Свјетског рата и шта ће се догађати послије. Савршено му је јасно било, али са друге стране, то га је утврдило у дубокој вјери, у вјерности Христу, и у вјери у побједу Јеванђеља, у побједу цркве Божије, у побједу Христову, у побједу Онога који је побиједио свијет, а који је у нама и кога ми носимо. Тога Христа Господа је носио у себи отац Милутин Ранисављевић, све до последњега свога издиханија, и увјерен сам да га је Господ примио у Царство Своје, и открио му све оне велике тајне, које је још овдје у животу сам предосјетио, служећи Господу.
Сјећам се и оног трећег из разговора са оцем Милутином, који је имао четворо дјеце, које је отхранио у веома тешким временима, на малој парохији, и кад је био тамо негдје у Шумадији, и кад је послије дошао у Београд. Мала парохија у Вождовачкој цркви поред Саве, ту гдје је трећина била православних Цигана, којима је он служио и никад се није жалио. Отхранио је своје четири кћерке, честите кћерке своје. Једна је сад у Америци, друге су овдје, Богом обасјане и његовом љубављу, надахнута дјеца његова. И шта ми је говорио? Говорио је да, кад служи Свету Литургију, онда је нарочито пазио да се ниједна мисао, ни једна туђа жеља и помисао не дотакне његовог ума и његовог срца. То је била његова највећа духовна борба. Јер, ђаво не оставља човјека ни у најсветијим моментима, убацује грешне помисли, убацује туђе демонске помисли, које скрнаве човјеков ум и човјеково срце. И он сам каже: "Ту сам се непрекидно борио, кад почнем са Благословено царство Оца и Сина, да се никаква друга помисао не дотакне срца мога, сем оних светих Божијих ријечи које читамо, које појемо, које изговарамо, сем оних Христових ријечи. Да ни о чему другоме не мислим, да се ничега другога не сјећа срце моје, сем Господа и његова чудеснога Божанскога лика." Тако се он трудио. И то се видјело на његовом понашању, и многи га чак нијесу разумијевали. За многе је изгледао чудан отац Милутин, није био као други, као остали свештеници, али је Господ видио његово срце, и видио његову вјерност и његов труд, и видио је ту велику његову љубав према Христу, коме је вјерно послужио, ето, до деведесет прве године.
Наводим његов примјер на почетку овог Светог поста, јер те ријечи које је нама студентима говорио, остају на важности и за све нас, који смо ушли у овај Свети пост. Пост мијења философију живота. И зато онај који хоће да буде хришћанин, истински хришћанин ( не половични површни хришћанин ), који хоће да буде истински слуга Божији, не може то бити без поста. Наша Црква је посна Црква. Наша Црква је испоничка Црква, што значи подвижничка Црква. Наша Црква је Црква изворна, исконска. Ми стојимо на камену станцу, на коме је стајао пророк Мојсије. Пророк и боговидац Мојсије, који је имао потребу да пости 40 дана и 40 ноћи, и плод његовог поста је било оно чудесно боговиђење на Синајској гори. Наши матуранти су имали велики благослов Божији, да ове године буду на оном мјесту гдје је Мојсије примио 10 Божијих заповијести, и гдје је видео купину неопалиму. Видио је купину неопалиму као предуказање на Пресвету Дјеву. Примио је заповијести Божије управо послије 40-дневног поста. Припремио се свим бићем својим, да му се открије велика и света Божија тајна.
Дакле, ако је он постио, ако је Господ пречисти и чудесни и невини и без гријеха постио, не себе ради, него нас ради, да нам покаже како и ми треба да живимо; ако су постили сви свети Божији људи , ако је велики испосник био и наш Свети Петар Цетињски ( од 12-те године када је ушао у овај манастир, до последњег свога издисаја), ако су се сви свети Божији људи држали поста и нијесу се срамили поста, и ако сва Црква Божија данас широм васељене пости пред Господом, припрема се за Христово васкрсење, онда ко смо ми да се искључимо, да искључимо себе из те заједиице светих, заједнице пророка апостола, Христове заједнице, заједнице светих Божијих људи, мученика, подвижника кроз вјекове?
Најсветија заједница која је икада постојала на земљи, и која и данас постоји, јесте управо Црква Божија, стуб и тврђава истине. Била је то и остала. И зато, онај који хоће да припада цркви Божијој, он је дужан себе ради (не Бога ради, Богу то не треба), нас ради и нашег духовног усавршавања ради, нашег прозрења, нашег сазнања Божијих тајни, ради нашег преображења у храм Божији, дужан је да иде оним путем, којим су ишли свети Божији људи, путем Господњим, као што га назива свети апостол Лука, у Дјелима Апостолским. Тај пут Господњи је незамислив без Часнога поста, тај пут Господњи је пут, који је пут поста и молитве, духовног подвига и непрекидног труда, да би могли Господу да угодимо и да би могли да постанемо истински и прави хришћани.
Нека би Господ молитвама светог великомученика Теодора, који је своју вјерност Христу потврдио, својим постом и својом мученичком жртвом, и молитвама новопрествављеног оца нашег Милутина Ранисављевића, и свих који су Богу угодили, нека би нас утврдио да ходимо тим путем Господњем у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин.
