У Светој лаври Немањића, манастиру Хиландару, 21. фебруара по новом календару, прослављена је ктиторска слава, Преподобни Симеон Мироточиви. Празник се по календару прославља 26. фебруара, али пошто ове године он пада на Недељу праштања, датум прославе је померен у складу са Хиландарским типиком Светог Саве који у 35. глави налаже: „И ово треба да знате, јер много пута догађа се ова успомена у време Великог поста: ви појте (славите његов празник) пре поста…“
Гост хиландарског братства је био Његово Преосвештенство Епископ фракфуртски и све Немачке г. Сергије. Током службе за десном певницом су појали монах Јаков, протопсалт Протатског храма у Кареји и братија хиландарске келије Светог Николаја, Буразери. За левом певницом су под руковођењем јереја Александра Павловића, свештеника Неапољско – ставропољске митрополије, појали хиландарски монаси и чланови хора „Свети Симеон Мироточиви“ из Београда.
За манастирском трпезом, након поздрава и увода игумана Методија, владика Сергије је одржао беседу коју можете прочитати у наставку:
ХИЛАНДАРСКА БЕСЈЕДА
Епископ франкфуртски и све Њемачке Сергије
У Светој царској српској лаври Хиландару, 8/21. фебруара л.Г.2017.
Преподобни оче игумане, драга браћо монаси најсветије Хиландарске Лавре, драги пријатељи Свете Горе Атонске, драга браћо у Христу Господу нашему, велика нам је част што смо данас овдје са Вама, на овом светом мјесту одакле је почело све. Јер овдје се ми, наши свети преци и наша будућа покољења, уписујемо, уписивали смо се и уписиваћемо се надаље ако милостиви Бог да у Књигу живота, а потом и у књигу великих народа свијета. А све то благодарећи нашем оцу св. Симеону Мироточивом монаху. Мало је народа у историји људске цивилизације који би могли да изваде на стол једно овако Житије и да у том Житију, видите једног човјека који је током свог овоземаљског живота био пожртвовани Христов муж, родитељ, боговидац, проповједник Свете Тројице, творац државе и на крају хиландарски пустињак.
Данас смо се сабрали овдје, Одакле је како рекосмо почело наше спасење; овдје гдје је зачето оно што је св. Јустин ћелијски говорио „Хришћанство српскога стила“, да заблагодаримо оцу наше нације и да се при том запитамо ко је овај наш отац коме дугујемо све? Питамо се дакле како је овај блажени муж Стефан Немања, потоњи хиландарски старац Симеон, задобио толику љубав и благодат Господа, да ми који данас живимо и зовемо се Срби, живимо и постојимо на рачун Његових светих молитава? Када одговоримо на ово питање, драга браћо, знаћемо онда ко смо ми и како нам се ваља спасавати, јер је св. Симеон Мироточиви одредио мјеру нашега „српскога“, спасења и како се ваља Србину спасавати. Ко је дакле, наш св. Отац Симеон? Срећом наш Архнпастир св. Сава је често себи постављао ово питање па је у његовом Житију записао „заиста сам у недоумици како да га назовем: добрим Господином, учитељем Православља, добрим оцем, да ли пастиром и служитељем убогих и свога народа, премудрим бранитељем свих који живе око њега, јер заиста све ово бјеше у њему“.
Као што смо чули наш отац св. Симеон је био свечовјек, цио испуњен Духом Светим, Одушевљен Христом, сав у ишчекивању Царства Божијег увијек спреман да положи своју главу за најсветију Православну Цркву и своје ближње. Отуда, свети Симеон нам одређује мјеру: не мало Христа, или понекад Христа, него потпуни живот у Христу, на сваком мјесту и у свако вријеме, Од почетка до краја. Без обзира да ли је родитељ или монах, државник или умјетник, Србин је потпуно предан Христу. То је једина мјера Србинова, уколико жели да уђе у Царство Небеско и да опстане у историји, овдје и сада.
Зато, није никакво чудо што је са оваквим духовним горостасом почело све што вриједи у Срба: српска теологија, српски подвиг, српска држава и српска култура. А заправо то је: православна теологија, православни подвиг, православна држава и православна култура. Када кажемо теологија, мислимо на ону праву „осољену теологију“, јер св. Симеон је имао живога Господа Бога непрекидно у срцу и на уснама, толико да је проповједао ријеч Божију свима без изузетка. Коначно, усуђујемо се да кажемо да баш на овом мјесту, у манастиру Хиландару, Србима је откривена тајна живота, односно тајна Свете Тројице. Јер, као што у јеванђељској и светоотачкој науци Син открива Бога Оца, тако овдје на Светој Гори Атонској, син открива свога и нашега оца, тј. свети Сава открива светог Симеона и Његове „висине и дубине“ пребивајући и један у други у сили и благодати Духа Светога. Из такве теологије рађа се и српска кеноза тј.српски подвиг, отац се добровољно унижава и смирава пред својим сином; монах Симеон се смирава пред монахом Савом и даје му се на потпуну послушност. Такав случај православно духовно – теолошко предање, опростите на нескромности, не памти. Зато кажемо да ми нашега оца Симеона још не познајемо. Они који сте најближе на Путу да га упознате, сте ви драга браћо Хиландарци, јер благодат коју је Он стекао у својој хиландарској келији, оставио је као предање које Ви овдје живите.
Кажимо и то, драга браћо, да српска држава коју је прије одласака у Хиландар створио, измислио и уобличио наш отац Симеон не почива на Уставу, законима и идеологијама, него управо на теологији тј. јеванђељском завјештању нашег оца Симеона. А завјештање нашег оца јесте да се сви угледамо на свете оце наше Цркве као што се и Он угледао, и на тај начин ћемо се спасити као народ и Црква.
Овај наш српски муж, отац Симеон, се смирио као св. Макарије Египатски, ревновао за Православље као св. Атанасије Велики и св. Константин Велики, упокојио се са каменом под главом, као св. Јован Златоусти. А данас блиста у Царству Небеском, са свима светима оцима наше Цркве, одакле се моли за нас.
Нека би измолио за нас вјере и љубави и смирења, дa још више ревнујемо за Пут, којим је и он холио, а све у славу, како је сам често говорио, нашега великога Бога Оца, Сина и Духа Светога, сада и увијек и у вјекове вјекова.
Амин.
Више о посети Епископија Серија Светој Гори можете прочитати овде:
Извор: Манастир Хиландар
.png)
