Проповед одржана у капели Светих Козме и Дамјана при КБЦ Дедиње у Крстопоклону недељу 19. марта 2017. године
Свестан сам да смо дуго времена живели тешко и мукотрпно – под Турцима – када се на разне начине морало довијати да би се спасао голи живот. Отприлике да одатле потиче неки страх код нашег народа, мишљење да је важно да ја код куће исповедам своју веру, а на улици нека прича ко шта хоће о Богу, Богородици, анђелима, светитељима. Па ипак, мислим да и ми треба да сведочимо о својој православној традицији и вери. Путујући по свету, приметио сам да људи желе да слушају о правој вери, православној. Људи као да су се заситили свих могућих скретања, почев од Лутера и Калвина, Цвинглија и Џона Нокса, Меланхтона, Безе и других рефрматора у 16. веку, па до данас. Људи желе свежу реч православну. Нисмо ни свесни колико богатство духовности, богословља, заслуга за народ има Православље! А из Православља слабо ко да пређе у другу вероисповест, да не говоримо о другој религији. А где је наш пропуст?
У недовољном исповедању своје вере!
Па погледајте једну секташицу! Од почетка до краја - искривљено учење! И често је она сама свесна да је све то погубно, да не може водити спасењу, па ипак га она ватрено проповеда даље, шири га ближњима, не само да би оправдала саму чињеницу што се она тамо затекла, него да и друге заведе.
Сећам се да ми је једном приликом при уласку на брод помогла једна госпођа, која, кад сам јој захвалио, искористила прилику да каже: „Хвала Богу! Али ја сам католикиња“. С друге тране, наш православни верник се просто стиди да јавно исповеда своју веру. Не мислим да желимо створити од људи фарисеје који су се молили јавно по улицама, поготово радо на раскршћима, како би их други видели да се моле, па их Господ Христос због тога укорева. Наравно, не. Али зашто само ми православни да само подносимо све шта нас снађе, без одбране, без протеста, без сведочења, изјава жеља за верским слободама, па су нас, кажу, натовци бомбардовали, тим пре што нас је поглавар наше Цркве, патријарх Павле, учио како треба да подносимо све невоље у животу! Значи, и бомбардовање!
А како је с нама? Јесмо ли сви ми мали проповедници хришћанства? Почнимо од себе. Бискуп веруламски Бекон (Енглеска) рекао је једном отрилике овако: „Нема те области у којој човек неће имати успеха уколико јој се посвети“. Овај аксиом може се упутити и сваком нашем ђаку, студенту, изучаваоцу далеких и тешких научних дисциплина, рецимо, да под старост неко изучава јапански или кинески - свакако ће најзад имати успеха - ако се том предмету посвети.
Свети апостол Павле је пре овог философа и бискупа изјавио: „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ Све се може уколико се стварно човек баци на неки благотворан посао. Уз молитву, уз духовно вођење, ако хоћете, и самим Светим писмом које треба да читамо што дуже и што чешће.
Надахнуће у Светом писму
Не би требало да стално указујемо на то како је то код других, али, ипак, ослушнимо шта један амерички председник каже о Библији:
„Ни за један од утицаја који је оформио САД у посебну нацију и народ, не може се рећи да је био фундаменталнији и трајнији од Библије. Вековима Библија наглашава самилост и љубав према ближњем, што се одражавало на институционалном и регулисаном пољу добротољубља, као што су лична самилост, подизање школа и болница, укидање ропства... Многи наши нацонални лидери, међу којима председници Вашингтон, Џексон, Линколн и Вилсон - наглашавали су утицај Библије на развој наше земље. Мислилац Андреј Џексон је говорио о Светом писму као о стени на којој почива наша држава. Потребни су нам извори духа више него извори технологије, просвете и наоружања. Нема погоднијег тренутка него сада да размишљамо са благодарношћу, понизношћу о мудрости откривеној нам у исказу Абрахама Линколна, који је Библију назвао најбољим даром који је Бог дао човеку... Без ње не бисмо знали шта је добро, а шта зло.“
Проглашавају једну годину (1983.) за годину Библије, тадашњи амерички председник Реган је са своје стране изјавио: „Подстичем све грађане да сваки на свој начин преиспита и открива њену драгоцену и вечну поруку.“
Један мислилац, Сесил Ричард је рекао: „Дај ми Библију и свећу - баци ме у тамницу, и рећи ћу ти шта свет чини!“
Кажу да је амерички председник Линколн (убијен 1864.) почињао радни дан у Конгресу читањем Библије. Исто тако и Џон Кенеди, док је конгресмени могу читати и у току већања. При томе, америчка нација је млада – 1978. године је прославила 200 година постојања као државе.
А ми? Још 1847. године је Нови завет у преводу Вука Ст. Караџића штампан у Бечу, новим правописом. Значи, опет света књига је прва, као својевремено што је изумитељ штампарства, славни Гутенберг, штампао покретним словима Библију на латинском језику као прву књигу 1454/5. године! А с друге стране, наши калуђери су штампали по манастирима прве - богослужбене - књиге: Октоихе. Минеје, Молитвенике, Псалтир... – на само 40 година од изума савременог штампарства (нпр. Октоих на Цетињу, 1493. године).
Свето писмо – подстрек настанку писмености
У свету је Билија најчитанија књига, а преведена је на највећи број језика и дијалеката. То је књига која је учинила почетак сваке књижевности у свету. Штавише, да би мисионари својевремено могли проповедати Благу реч Христову - Јеванђеље међу заосталим племенима, морали су најпре саставити азбуку и правопис, написати граматику и створити речник! Опет, прве књиге које су написане на тим новим језицима биле су Библија и богослужбене књиге, намењене за певницу.
А већ сами почеци словенског језика везани су за дело Свете браће Кирила и Методија, који су преводом Библије и других књига у 9. веку ударили темеље свесловенској писмености, књижевности, уметности... Библијом су Словени уведени у предворје европске, одн. боље, витантијске високо развијене културе и цивилизације! Уз то, словенски језик је био снажан чинилац хомогенизације наших словенских народа.
Својевремено, у комунистичко време у Мађарској је Министарство просвете увело у средње школе као обавезни превод изучавање Библије. Зашто? Мађарска књижевност и, уопште, култура не могу се замислити без познавања Библије! Дакле, наставнице атеисткиње држале су часове о овој Књизи над књигама. А Свето писмо са своје стране освећује и оне који га читају, па отвара ум и онима који мисле да им је закључан за Радосну вест.
Да ли имамо Свето писмо дома, као породичну књигу? Да ли се њоме можемо надахњавати, проучавањем, ако ништа друго, лепоте њеног језика и стила? Да ли морамо увек цитирати друге народе и њихове велике људе, којима је Свето писмо свагда било на срцу? Ваљда и ми имамо своје великане који су живели Библијом, који су умирали с њом на прсима, као што је родоначелник српског рода, Стеван Немања, у монаштву Свети Симеон, умро са иконом Богородице Одигитрије на прсима док је лежао на асури с каменом под главом.
Протођакон Радомир Ракић
.jpg)
