Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско.
Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања.
Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа.
Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота.
Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени.
Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме.
Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин.
.jpg)
