Беседа јеромонаха Игнатија (Шестакова) у другу недељу Великог поста посвећену Светом Григорију Палами.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
„Иако је сав човеков живот повољно време за стицање спасења, томе у највећој мери погодује време поста, јер је и Начелник и Вођа нашег спасења Христос почео од поста и на том попришту је потукао и посрамио ђавола, који подстиче страсти и који Га је на све начине нападао.“
Ове изванредне и дубоке речи припадају светитељу Григорију Палами, Солунском архиепископу, великом оцу, богослову и подвижнику чији спомен Света Саборна и Апостолска Црква на посебан начин поштује у другој недељи Великог поста.
Овај свети човек, који је био обдарен мноштвом талената и способности све своје душевне снаге је употребио и усмерио на спознају Божанства. Он је учинио дело које је најважније за сваког човека: дело спознавања Бога, општења и сједињења с Њим. Он је изложио, описао је овај пут и оставио нам је своје изванредно наслеђе, које хришћани и данас користе. На свом путу је умножавао подвиге и све време се борио са искушењима и тешкоћама. Морао је много да полемише са својим противницима и лажним учитељима. И у овој борби, у овом непрестаном труду исковао је велико знање чији заједничари ми данас постајемо. Његова дела су нарочито важна за људе који су изабрали високе духовне подвиге.
Целог свог живота светитељ Григорије је тежио ка Божанској Светлости која је извор живота и спасења сваке људске душе, Светлости која просвећује све, Светлости Истине, за Коју по речима Спаситеља знамо да је дошла у овај свет. Светитељ Григорије је био благовесник управо ове Божанске Светлости.
Али чули смо од Спаситеља да је Светлост дошла у свет, али су људи више заволели таму. За то не знамо само по чувењу, за то знамо на основу сопственог искуства. Колико често не желимо да видимо ову Божанску Светлост, колико често нам Божанска Светлост заслепљује очи. А ми, напротив, желимо да останемо у тами греха, да чинимо дела таме. Дела и поступке због којих ћемо доспети у таму, где ће бити плач и шкргут зуба. Каква нас је страшна помраченост и страшна болест задесила.
Али постоји добар лек против ове смртоносне болести. Изванредан лек за ову болест, одличан лековити еликсир јесте Велики пост, чију већ другу недељу остављамо иза себе.
Ево шта светитељ Григорије пише о посту називајући га кореном свих врлина и почетком Божанских заповести, како нам је изванредне речи и слике оставио, како је све то лако препознатљиво.
„Где су они који претрчавају пут и неваспитани крици који скрнаве ваздух? Где су они који свуда ударају у чегртаљку и који свирају флауту? Где су они који дан и ноћ проводе у гозбама? Где су они који гледају где ће бити пијанка, који једни друге воде на пијанство и на срамоту која се рађа из пијанства? – Али чим је наступио пост све зло је нестало и уместо њега је дошло све добро. Уместо непристојних песама – данас уста певају свети псалам; уместо недоличних кола – наступили су спасоносна туга и сузе; уместо хаотичног трчања и лутања – свима је заједничко стремљење према светој Христовој цркви. Јер као што стомакоугађање рађа многобројни рој грехова, пост представља корен свих врлина и почетак Божанских заповести.“
Светитељ Григорије је изложио, систематизовао, описао и утврдио изванредну духовну праксу Цркве, која се градила вековима, и која се назива „исихазам“ (од грчке речи „тиховање“, „мир“). Како је мало овог светог тиховања у нашем животу. И толико је важно да га се сећамо у данима Великог поста.
Сав наш живот је само празнозловље, празномишље, сујета, трка. Све то се умножава помоћу различитих техничких средстава. Ово све више и више одвлачи нашу пажњу и зато се у данима Великог поста молимо да одбацимо дух празнословља. Како је то важно! Зашто је то толико важно? Зато што је све то таштина овог света: непотребни разговори, слике о којима је тако много писао Григорије, расејавају нашу свест, одвлаче нас и скрећу са спасоносног пута, једино поузданог пута ка Богу, ка богопознању, ка путу заједничарења с Божанством. Оног пута којим су ишли свети оци и подвижници, и којег се данас сећамо.
Зато у ове дане треба да будемо врло пажљиви, да чувамо сваки тренутак за богопознање. По речима апостола посебно пажљиви треба да будемо према ономе што чујемо да не бисмо отпали.
И по речима светог Григорија „заповедимо себи да се уздржавамо и да постимо и да будемо будни и да се ограничавамо, и да се смиравамо и злопатимо ради свог спасења. Јер ћемо тако и овај живот дивно и богоугодно проживети и наследићемо вечни живот, који нека бисмо се удостојили да добијемо по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, моћ, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и животворним Духом, сада и увек и у векове векова“. Амин.
Извор: Православије.ру
