У свети и велики понедељак, сећамо се блаженог Јосифа, прекрасног; сећамо се и, од Господа проклете, осушене смокве.
Од данашњег дана почињу света страдања Господа нашег Исуса Христа, а пре тога, као Његовог праобраза, сећамо се прекрасног Јосифа. Он је био син патријарха Јакова, којег му је родила Рахиља. Омрзнут од своје браће, због неких сновиђења, он прво бива бачен у дубоку јаму, док деца обмањују оца окрвављеном одећом, као да су га, тобоже, растргле звери. Затим, за тридесет сребрника бива продат Исмаиљћанима, који га поново препродају Петефрију, управнику евнуха, египатског цара – фараона. Када је госпођа безумно насрнула на целомудреност младића, он је, не желећи да учини безакоње, побегао оставивши своју хаљину. Она га је оклеветала пред господаром, и он бива бачен у окове и мрачну тамницу.
Потом га, због тумачења снова изводе (из тамнице), представљају га цару, и он постаје господар читаве египатске земље. На крају, приликом продаје пшенице, поново се открива својој браћи, и благочестиво проживевши читав живот умире у Египту, сматран, поред других врлина, великим у целомудрености. Он је праобраз Христа, јер и Христос страда од (Његових) саплеменика Јудеја, и ученик га продаје за тридесет сребреника, и бацају га у тамну и мрачну јаму – у гроб, одакле се, самовласно уставши, зацарио над Египтом, тј. над сваким грехом, и потпуно га победио, и влада читавим светом и по човекољубљу нас искупљује тајанственим давањем пшенице (хлеба), предавши самог Себе за нас и хранећи нас хлебом небеским – Својим живоносним телом. Из тог разлога се сада помиње прекрасни Јосиф.{jathumbnail off}
Заједно са тим, сећамо се и осушене смокве, јер божанствени јеванђелисти, управо Матеј и Марко, говоре о томе одмах после казивања о гранчицама. Марко: И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње (Мк 11.11), а други: Ујутру враћајући се у град огладње; и угпедавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. (Мт 21,18,19).
Смоква представља јудејску синагогу, у којој Спаситељ није пронашао плод какав доликује, већ само сенку закона, због чега им је одузео и ту сенку, испунивши закон у потпуности. Ако би неко упитао: због чега се исушује дрво, које нема душу, зашто се оно, које није ништа сагрешило, подвргава проклетству; нека тај зна да је то зато што су Јудеји, гледајући Христа, који је увек свима чинио добро и никада никоме није учинио ништа лоше, мислили да Он има власт да чини само добро, али не и да кажњава. Али пошто је човекољубив, Владика ни је хтео да покаже на човеку, да може и то; зато, како би уверио незахвални народ да Он има власт и да кажњава, само као Свеблаги неће (то), Он подвргава казни бездушну и неосетљиву природу. Али постоји и једно тајанственије тумачење, које је до нас дошло од премудрих стараца, како каже Исидор Пелусиот – то је било дрво непослушања, чије су листове и употребили за покривање (себе, први) преступници, због чега је оно и овде, по човекољубљу, од стране Христа подвргнуто проклетству, које није примило раније, како никада не би доносило плод који је узроковао грех. А разлог поређења греха са смоквом је очигледан, јер и грех пружа пријатно задовољство – греховна наслада, а затим долази – опорост и горчина савести. Уосталом, оци су овде ставили причу о смокви ради умиљења, као и причу о Јосифу – зато што је праобраз Христа. (Неплодна) смоква је свака душа, којој је стран сваки духовни плод, коју Господ ујутру, тј. после овог живота, не нашавши Себе у њој, исушује клетвом и баца је у огањ вечни – и она постаје као некакав исушени стуб, који застрашује оне који не доносе плодове достојне врлина.
Молитвама прекрасног Јосифа, Христе Боже, помилуј нас. Амин.
БЕСЕДА СВЕТОГ ЈЕФРЕМА СИРИЈСКОГ О ПРЕКРАСНОМ ЈОСИФУ
Боже Авраамов, Боже Исааков, Боже Јаковљев, Боже благословени, који си изабрао свету породицу слуга Твојих који су Те заволели, као благи, даруј да се потоци благодати у великом обиљу излију на мене, како бих могао да изразим светлу и величанствену слику – прекрасног Јосифа, који је увек био часни ослонац најдубље старости патријарха Јакова! Јер сам тај дечак Јосиф, од малих ногу, био је слика два доласка Христова: првог, који се догодио од Дјеве Марије, и другог, који ће све довести у трепет. Зато, вољени Христови љубимци, почнимо сада силно да се радујемо душом, како би нерасејано слушали и созерцавали о тим делима најдостојанственијег детета. А ја, браћо моја, називам га не само најдостојанственијим него и прекрасним младићем, извором целомудрености, савршеним победником, који је дивно поразио непријатеље. По томе је он, нарочито, постао образац будућег доласка Господњег. Зато нека свако од вас ослободи своју душу од сваке земаљске бриге, и нека са љубављу прими песме које се певају; зато што су оне духовне и веселе душу.
Као што је Господ из Очевих недара послан нама, како би спасао све нас; тако је и дечак Јосиф био послан из Јаковљевог окриља својој браћи. И као што су немилосрдна Јосифова браћа, видевши Јосифа који се приближава, почела да смишљају лукавство против њега, док им је он доносио поздрав од оца; тако су увек љутити Јудеји, видећи Спаситеља, говорили: „Заиста, Овај је наследник, убијмо Њега, и све ће бити наше“ (Мк 12,7). Јосифова браћа су говорила: „Предајмо га смрти, и избавићемо се од његовог сновиђења“: на исти такав начин су говорили и Јудеји: „Дођите, убићемо га и присвојићемо Његово имање“ (Мт 21,38). Јосифова браћа, у тренутку кад су јели за трпезом, предали су брата, заклавши га у својој самовољи: исто тако су и мрски Јудеји, једући пасху, заклали Спаситеља. Долазак Јосифа у Египат означава силазак нашег Спаситеља на земљу. Као што је Јосиф на двору погазио сву греховну силу, задобијајући светли венац за победу над својом господарицом Египћанком – тако је и Господ наш, Спаситељ душа наших, сишавши у ад, тамо, десницом Својом расуо све моћи најнесноснијег и непобедивог мучитеља. Јосиф, када је победио грех, био је затворен у тамницу, док није дошло време да прими венац: тако и Господ наш, како би узео на Себе сав грех света, бива положен у гроб. Јосиф је провео у тамници двогодишњи период, живећи тамо у великој сигурности; и Господ наш је три дана пребивао у аду, где, по сили коју има, није претрпео труљење. Јосифа благонаклоно изводе из тамнице, због фараоновог сна, и као истински образац Христа, он без напора тумачи значење снова и предвиђа изобиље у будућности; а Господ наш Исус Христос, пробудивши се из мртвих Својом сопственом силом, опленио је ад, и као дар Оцу Своме дарује наше избављење, проповеда васкрсење и вечни живот. Јосиф се возио на колима фараона, када је добио власт над читавим Египтом; и Господ наш, Цар пре свих векова, узнео се на небеса на муњевитом облаку, и са славом сео са десне стране Оца, изнад херувима, као јединородни Син. Када је Јосиф царевао у Египту, добивши власт над својим непријатељима, његова браћа добровољно прилазе престолу онога, кога су осудили на смрт, прилазе како би се са страхом и трепетом поклонили ономе кога су продали на смрт, и у страху се поклањају Јосифу, кога нису желели као цара над собом; Јосиф, препознавши своју браћу, једном својом речју је показао убицу; а они пак, препознавши њега, стајали су избезумљени, са великим стидом, не усуђујући се да говоре, и немајући апсолутно ништа као своје оправдање, потпуно су сагледали свој грех, који су извршили онда када су га продали; онај кога су они замишљали како трули у аду, изненада се показао као онај који царује над њима. Тако, и у тај страшни дан, када Господ дође на ваздушним облацима, седећи на престолу Царства Свога, сви непријатељи Његови, који нису желели да Он царује над њима, биће приведени престолу Његовом, свезани страшним анђелима. Јер безакони Јудеји су мислили тада да ће ако буде распет умрети као човек; ти несрећници нису веровали да је Он Бог, који је дошао ради спасења – да спасе душе наше. Као што је Јосиф слободно рекао својој браћи, када су му пришли са страхом и трепетом: „Ја, Јосиф, кога сте дали у ропство, сада царујем над вама, који то нисте желели.“ Тако је и Господ, у виду муње, показао крст на ком је распет, и они су препознали крст и Сина Божијег, ког су распели. Видите ли, како је Јосиф у потпуности био истинска слика Сина Божијег – свог Владике?
Пошто су врлине цветале код Јосифа, још у његовом дечачком узрасту, према његовој доброј вољи, сада ћемо, када смо направили увод, наставити даље приповедање, приказујући врлине светог дечака.
Овај блажени је провео седамнаест година живота у очевом дому, узрастајући свакога дана у страху Божијем, у добро уређеном животу и поштовању родитеља. Али гледајући недоличност своје браће, понешто је, од многих ствари, укратко, саопштавао свом оцу, зато што врлина заиста не може бити заједно са неправдом; то јој не приличи. Због тога су они замрзели Јосифа; пошто су њему били страни њихови пороци. Овај младић, кога су красиле дивне особине, имао је снове, у којима му је било откривено шта је требало да се догоди са њим, по домостроју свевишњег Бога. Али отац Јаков није знао за ту тајну мржњу према Јосифу, и једноставно је волео Јосифа због лепоте његових врлина, која га је свагда одликовала, још од дечачког узраста. Када су браћа пасла овце у Сихему, догодило се да Јосиф остане са оцем; а отац Јаков, као нежни родитељ, бринуо се о онима који су били у Сихему, и он каже Јосифу: „Спреми се, чедо, и иди својој браћи и питај их подробно за њихово здравље, и уједно за стада, и врати се што пре.“ Добивши наређење од оца, Јосиф је радосно пошао својој браћи, носећи им поздрав од родитеља, а уједно и бригу коју је имао за њих. Но, идући, он се изгубио на путу, не нашавши браћу са стадима. Док је туговао и уздисао за браћом, срео је човека који му је показао пут. Када их је ускоро угледао, из даљине, потрчао је са радошћу, желећи да их све изљуби. И они су видели њега како долази, и као дивље звери, намерили су да убију Јосифа, а он, као незлобиво јагње, био је спреман да се преда у руке тих најљућих вукова. Како се пак убрзо приближио и поздравио их са љубављу, доносећи им поздрав од родитеља, они су, сместа уставши, попут дивљих звери, свукли са њега шарену хаљину, у коју је био обучен, и сваки од њих је шкргутао зубима, желећи да га живог прождере; окрутни и немилосрдни у свом непријатељству, у обести, много су мучили овог часног и радосног младића. Јосиф, видевши да је у опасности, да нико нема сажаљења према њему, на крају прибегава молбама, сузама, и уздишући, подиже свој глас и пита их, говорећи: „Зашто се ви гневите? Молим вас све, браћо моја, истрпите ме још мало, да вас нешто умолим. Мајка моја је умрла, и Јаков до сада плаче за њом сваког дана, а ви хоћете нашем оцу да приредите нови плач, када први још увек траје и до данас није прекинут. Молим све вас, истрпите ме још мало, да се не раздвајам још од Јакова, како његова старост са болешћу не би сишла у ад. Дакле, заклињем вас све Богом отаца наших, Авраама, Исаака и Јакова, Богом који је у почетку позвао Авраама и рекао му: „Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати (Пост 12,1) и даћу ти, и умножићу семе твоје, као звезде на небу, и као песак на обали мора, коме ни броја нема“; заклињем свевишњим Богом, који је Аврааму дао трпљење, да са свим усрђем принесе на жртву јединородног сина свог Исаака, како би трпљење Авраама прешло у похвалу; заклињем Богом који је избавио Исаака од смрти и, уместо њега, дао овна за благопријатну жртву; заклињем светим Богом који је дао благослов Јакову, из уста Исаака, његовог оца; заклињем Богом који је ишао са Јаковом у Харан, у Месопотамију, одакле је Авраам изашао; заклињем Богом који је избавио Јакова од жалости и обећао да ће му дати благослов – да ја не ожалостим Јакова, као што га је ожалостила Рахиља, да он не плаче за мном, како је плакао за Рахиљом, да се не помраче поново очи Јаковљеве, који чека да види мој повратак њему. Пошаљите ме Јакову, оцу моме, узмите моје сузе, а мене пошаљите њему.“
Тако је он заклињао Богом отаца, а они су га одмах бацили у јаму, љутити, не бојећи се Бога, не уваживши ни клетве, и поред тога што је свима грлио ноге, и што је сузама натапао трагове браће, вапијући и говорећи: „Помилујте ме, браћо“; ипак, истог часа су га бацили у јаму. И Јосиф, бачен у пустињску јаму, у најгорчим сузама, жалосним плачем, оплакивао је себе и оца Јакова, и заливајући се сузама са пригушеним уздасима, продужио је свој говор, овако говорећи: „Погледај, оче Јакове, шта се догодило са сином твојим; ето, бачен сам у јаму, као мртвац. Ето ти, родитељ, очекујеш да ти се вратим, а ја сада лежим у јами, као убица. Ти сам, родитељу, рекао си ми: ‘Иди, поздрави браћу своју, и врати се што брже’; и ево они су постали као свирепи вукови, и са гневом су ме одвојили од тебе, добри родитељу. Ти ме нећеш више видети, нећеш чути мој глас, неће се више на мене ослањати старост твоја. Ни ја нећу видети више твоју свету седу косу, јер ја нисам ништа више од погребеног мртваца. Оплачи, родитељу, чедо своје, и твој син ће плакати за оцем, зато што је у детињству одвојен од лица твога. Ко ће ми дати голуба весника, како би пренео твојој старости мој плач? Неће у мени престати сузе и уздаси, чак и када ми глас ослаби, и не будем имао никога да ми помогне. О земљо, земљо која вапиш светом Богу за праведним Авељом, који је неправедно убијен (по предању предака отаца, да је земља вапила Богу због крви праведника), ти завапи и сада Јакову, оцу моме, и јасно му кажи шта се мени догодило од моје браће.“
А бездушници, само што су бацили Јосифа у јаму, сами су сели да једу и пију са радошћу; и као што се преузноси онај који победи непријатеља, тако су и они, са радошћу у срцу, сели за трпезу. Када су јели и пили, одједном подижу своје очи и виде како иду трговци Исмаиљћани, путем за Египат, и носе миомирисе, везане на камилама. И браћа говоре један другом: „Много је боље да продамо Јосифа тим страним трговцима; нека он иде и умире у страној земљи, да не буде наша рука на нашем брату.“ И њега су, свог сопственог брата, извукли из јаме, као дивље звери, и узевши за њега новац, предали га трговцима, заборавивши на горчину и тугу свог оца.
Трговци, настављајући свој пут, свратили су на хиподром, где је био Рахиљин гроб; јер, Рахиља је тамо умрла, на путу за хиподром, када се Јаков враћао из Месопотамије (Пост 35,19). Чим је Јосиф угледао гроб своје мајке Рахиље, дотрчавши, пао је поврх гробнице и подигавши свој глас, зајецао је са сузама, и у јаду своје душе је завапио, говорећи: „Рахиља, Рахиља, мајко моја, устани из самоће и погледај на Јосифа, кога си волела, шта се с њим догодило; ево предан је, и као злочинца, заробљеника, одводе га у Египат, у руке туђина. Браћа моја, скинувши ме до голотиње, предали су ме у ропство, а Јаков није знао да сам ја продан. Отвори ми, мајко моја, гроб свој, и прими ме у гроб свој; нека тај гроб буде једна постеља и за тебе и за мене. Прими, Рахиља, чедо своје, како не би умрло насилном смрћу; прими, мајко, мене који сам изненада остао без Јакова, као што сам у детињству остао без тебе. Послушај, мајко моја, уздахе срца мог и прими ме у гроб свој; зато што моје очи не могу више проливати сузе, и моја душа не може више јецати и уздисати. Рахиља, Рахиља, зар не слушаш глас сина свог Јосифа? Ево, насилно ме одводе; зар нећеш да ме примиш? Призивао сам ја и Јакова, али он није чуо мој глас; ево призивам и тебе, зар ме ни ти не чујеш? Умрећу овде на гробу твоме, да не бих ишао у туђу земљу, као злочинац?“
Када су Исмаиљћани, који су купили Јосифа, видели да је он отишао и лицем пао на гроб своје мајке Рахиље; тада су сви, у један глас, рекли један другоме: „Овај младић хоће да изведе магију над нама, како би могао да оде од нас, и како ми не би схватили кад постане невидљив за нас. Зато узмимо и вежимо га из предострожности, како нас не би све ослепео.“ И пришавши, рекоше му претећи: „Устани, напокон, и престани да врачаш, иначе ћемо, ако те пребијемо над гробницом, изгубити новац који смо дали за тебе.“ Али, када је он устао, тада су сви увидели да му је лице горело од горког плача, и сваки је почео да га пита, саосећајући: „Зашто ти плачеш? Зато што си се силно узнемирио када си видео тај гроб, долазећи овамо, на путу према овом хиподрому. Слободно нам реци, не плашећи се који је твој занат и због чега су те продали. Они пастири, када су те продавали, говорили су нам: добро га држите, како вам не би побегао на путу; ми за то не одговарамо, јер смо вам ово рекли унапред. Дакле, подробно нам испричај чији си ти роб? Да ли тих пастира или неког другог слободног човека? И објасни нам због чега си, тако ватрено, пао на гробницу? Ми смо те купили и постали смо твоји господари, кажи нам све о себи. Ако од нас то сакријеш, коме ли ћеш онда моћи открити? Ако пак ти, наш роб, како су нам рекли они пастири, мислиш да побегнеш, како онда да не пазимо на тебе? Него умири се, и кажи нам отворено које је твоје занимање? Чини нам се да си ти слободан човек, и ми се нећемо односити према теби као према робу, него као према брату и вољеном сину. Јер видимо у твом понашању доста слободе и доста знања. Ти си достојан, младићу, да се покажеш цару и будеш поштован са великашима; зато што ће ти та твоја лепота убрзо донети велико достојанство и част и моћ, и бићеш нам пријатељ и познаник, тамо где ћемо те одвести, и живећеш тамо у радости. Јер ко неће заволети таквог младића, који је на око тако предиван, тако благородан и мудар?“
Јосиф им одговара, уздишући: „Нисам био ни роб, ни врачар, а такође нисам ништа ни погрешио како би ме предали у ваше руке, него сам био омиљени син мога оца и најмилији син мајке. Они пастири су моја браћа, и отац ме је послао да их видим.и сазнам о њиховом здрављу, јер су се неко време задржали на планини, због чега ме је отац и послао да их видим; и они, узевши ме, одмах су ме предали у ропство вама, и побуђени страшном завишћу, одвојили су ме од оца, не подносећи ту љубав, којом ме је волео родитељ; а овај гроб овде – то је гроб моје мајке, јер, када се мој отац некада враћао из Харана, идући ка месту у ком сада живи, пролазио је овуда, и у време путовања мог оца, овде је умрла моја мајка, и сахрањена је у том гробу који видите.“
Они, чувши све то, пролише сузе због њега и рекоше му: „Не бој се, млади човече; ти идеш у Египат ради великих почасти; твоје црте показују твоју племенитост; боље се радуј томе, што си се ослободио од зависти и мржње браће која су те продала нама.“
Чим су предали Јосифа, његова браћа узеше јаре, брзо га заклаше, његовом крвљу умрљаше хаљину светог Јосифа, и истог часа је послаше свом оцу, говорећи: „Нашли смо ту хаљину бачену у планини, и одмах смо препознали да је то хаљина нашег брата, и сви смо у жалости за њим; зато смо, не нашавши свог брата, послали теби, оче, Јосифову шарену хаљину; препознај и сам, да ли она припада твом сину; ми смо пак сви препознали да је она Јосифова.“
Видевши хаљину, Јаков завапи плачући и горко јадикујући, и рече: „Ово је хаљина мога сина Јосифа. Зла звер је појела сина мог.“ Ридајући, говорио је тешко уздишући: „Зашто ја нисам поједен уместо тебе, сине? Зашто звер није раније срела мене, како би се наситила мноме и оставила тебе, сине мој? Зашто није мене раскидала та звер, и зашто ја нисам постао храна за задовољење њене глади? Авај, авај мени, кида се срце моје од туге за Јосифом! Авај, авај мени, где је поједен мој син, да одем тамо и почупам своје седе власи над лепотом његовом? Не желим више живети без Јосифа. Ја сам сам крив за твоју смрт, чедо, ја сам сам тамом покрио светле очи твоје; ја сам сам тебе предао смрти, пославши те да идеш пустињом, како би видео своју браћу и чобане. Плакаћу због тога, и проливаћу сузе свакога часа; и сићи ћу у ад код тебе, сине мој. И уместо тела твог, Јосифе, положићу хаљину твоју пред очи, како би непрестано проливао сузе над њом. И ето, поново је твоја хаљина, сине мој, повод новог горког јадиковања. Она је читава, и зато ја мислим да тебе није појела звер, мили мој сине, него те је људска рука скинула и заклала. Да те је прождрла звер, као што кажу твоја браћа, твоја хаљина би била искидана на делове, јер звер не може прво да те скине, па да се насити твојим телом. Чак и да си прво скинут, па поједен, твоја хаљина не би била замазана крвљу; а сада на хаљини нема ни канџама подераних места, ни рупа од зуба звери. Одакле онда крв? Опет, ако је звер, која је појела Јосифа, била сама, како је она могла учинити све то? Ето мени једнако плача и жалости, да плачем за Јосифом и тутујем над хаљином; имам два плача, две туге, две најгорче горчине, за Јосифом и за хаљином, како је она скинута са њега. Умрећу ја, Јосифе, светлости моја, туго моја; нека хаљина твоја сада сиђе са мном у ад. Нећу да гледам дана без тебе, сине мој Јосифе. Нека не остаје моја душа у мени, без твоје душе, чедо моје, Јосифе!“
Исмаиљћани пак узевши Јосифа, брижљиво су га довели у Египат, јер су сматрали да ће за његову лепоту добити новац од неког великаша. И, док су пролазили градом, убрзо су срели Петефрија, и он их, видевши Јосифа, упита: „Кажите, трговци, одакле је тај младић? Он не личи на вас, јер сте ви сви Исмаиљћани, а он је прекрасан.“ Они су пак одговорили: „То је веома благородан и учен младић.“ Он им даДе новац који су тражили и купи Јосифа од њих. И док га је одводио у свој сопствени дом, испитао га је како би сазнао о његовом васпитању. Као истинска грана светог семена праведног Авраама, Исаака и Јакова, напредовао је Јосиф у врлинама и доброти, у Петефријевом дому, сваким даном, у мислима и речима, задобијајући виши степен целомудрија, имајући непрестано пред очима светог Бога свог, свевидећег Бога отаца, који га је избавио из јаме смрти и мржње браће. Међутим, његово срце је често обузимала туга за његовим оцем, светим Јаковом.
Петефрије, видећи доброту младића, његово велико знање и честитост, све што је имао дао је у руке прекрасном Јосифу, као рођеном сину, а сам уопште није знао како је Јосиф обављао све послове; Петефрије се у то није мешао чак ни речју, само је у договорено време јео хлеб. Јер је знао да је Јосиф веома веран, нарочито када се уверио искуством да се читаво његово имање умножило у Јосифовим рукама; а робови и робиње били су веома радосни, јер су под Јосифовим надзором уживали сва богатства.
Али његова господарица, гледајући Јосифа, украшеног лепотом и знањем, била је погођена љубављу и сатанском страшћу према њему, и силно је желела да буде са њим, желела је да тог часног младића, тај извор целомудрености, гурне у провалију разврата. Расипајући хиљаде на сплетке и украсе, мислила је да ће деловати на слабост младог човека; сваког часа је мењала одећу, додајући сјај свом лицу, китећи се златом, сатанским погледима и одвратним осмесима, мамила је несрећница свете очи праведника; она је мислила да ће, тим својим методама, лако ухватити душу светога у своју мрежу. Али Јосиф, ограђен страхом Божијим, није на њу чак ни погледао. И она се, видевши да многи украси на које је рачунала не делују на праведника, распалила још јачим пламеном и силно се замислила, не налазећи шта још да учини са њим. На крају, смислила је да га отворено позове на нечасно дело, и чекајући погодно време, када би попут љуте змије излила на њега сав отров разврата, бестидног лица, рекла је светоме: „Лези са мном (Пост 39,12), и ничега се не плаши, слободно ми приђи, до ситости ћу се наслађивати твојом лепотом, и ти сам се насити моје пријатне спољашњости. Ти имаш потпуну власт над свим слугама у дому; нико други неће смети да дође и прислушкује шта ми радимо. Ако се не слажеш, плашећи се мога мужа, ја ћу га уморити, даћу му отров. Дођи мени, испуни моју жељу, ја сва пламтим љубављу према теби.“ Али он, и телом и душом, дијамантски камен, није се поколебао у души, чак ни усред такве буре, него ју је, одбивши све страхом Божијим и прекрасном добротом која њему приличи, убедио речју Божијом, овако говорећи: „Није добро то, жено, да ја починим грех са тобом, мојом господарицом. Ја се Бога бојим; јер, ето, мој господар је све своје имање, и у дому, и у пољима, предао мени, и нема ништа више што није у мојим рукама, осим једино тебе, господарице моје. Зато не пристоји мени да ни у шта претворим такву љубав таквог господара, нарочито јер ме је он толико заволео. Како ћу учинити такав грех пред Богом који познаје срца и утробе?“
Ове свете речи је сваког часа понављао Јосиф својој господарици, саветујући, молећи, прекоревајући, осуђујући је; али она није прихватала ништа божанско, него је као аспида покривала своје уши, и још више се распаљивала од зле жудње која је киптела у њој. Непрекидно је вребала целомудренога, како би нашла погодно време и без стида га приморала на грех. Јосиф је пак, видевши да та жена тако бестидно, као звер, насрће на њега, како би га обешчастила, подизао очи своје Богу отаца и често се молио Свевишњем, овако говорећи: „Боже Авраама, Исаака и Јакова, велики и страшни, избави ме од те звери. Јер, ето видиш сам, Владико, безумље жене, која тајно жели да ме погуби делима бешчашћа, како бих ја умро заједно са њом у гресима, и постао потпуно одвојен од мог оца Јакова. Ти, Владико, који си ме спасао смрти од руке безаконе браће, избави ме и сада од љутите звери, како не бих својим делима постао далек оцима мојим, који су силно и богобојажљиво заволели Тебе, Господе.“ И уздишући из дубине свога срца, он је призивао и помоћ Јакова, говорећи: „Помоли се и сам, родитељу, за сина свога Јосифа; јер се силна битка подигла на мене; и може ме одвојити од Бога; она је много страшнија од смрти којој су хтела да ме предају браћа. Они би убили једно тело, а она одваја душу од Бога.
Знам, родитељу мој, да су твоје молитве за мене дошле до светог Бога, и ја сам се зато избавио из јаме смрти. И сада, исто тако, умилостиви Свевишњега, да ме избави од ове звери, која хоће да обешчасти твога сина, немајући стида у очима, нити страха Божијег у срцу. Помоли се, родитељу, да ја, као што сам телесно лишен твог окриља, не постанем стран и твојој души. Ја сам дошао браћи, а они су постали као звери, и као најљући вукови су ме одвукли од тебе, добри родитељу, и ја сам одведен у Египат, у руке туђина; али и овде ме је поново пресрела друга звер. Браћа су хтела да ме убију у пустињи, а она се труди да ме растргне у својој постељи. Помоли се, оче, како ја не бих умро пред Богом, и пред оцима мојим.“
Када, на крају, више није хтео да се обазире на речи господарице, која га је непрекидно нападала, попут бестидне аспиде, она је тражила погодан тренутак да га нађе у својој спаваоници, и на тај начин да учини грех. А када га је нашла крај своје постеље, као што је то желела, бестидно приступивши целомудреноме, приморавала га је, привукавши га себи, да почини безакоње. А он, видевши неизмерну бестидност жене, трком је побегао од ње, из спаваонице. И попут орла, који када види ловце узлети на небо крилима својим, тако је Јосиф бежао из двора, како га не би победила лажљивим речима или поступцима; и оставивши своју хаљину у рукама господарице, избегао је ђавоље мреже. Ову жену, видевши како он бежи, обузео је велики гнев, и она је смислила да праведника победи најгнуснијим речима, намеравајући да га окриви пред својим мужем, како би њен муж, чувши то и запаливши се љубомором, убио Јосифа. Сама са собом је размишљала овако: „За мене је много боље да умре Јосиф; тада ћу и ја бити спокојна; јер не могу непрекидно гледати такву његову лепоту у свом дому, не налазећи могућност да, тајно или јавно, поседујем његову лепоту или искористим његова велика знања.“ Зато је, дозвавши робове и робиње, њима рекла: „Знате ли шта ми је учинио роб Јеврејин, кога је мој муж поставио над својим домом? Хтео је бестидно бити са мном. Није му довољна власт над мојим домом, и хтео је да ме раздвоји од мог мужа.“ И узевши Јосифову хаљину, показа је свом мужу, жалећи се и говорећи: „Ето, ти си довео роба Јеврејина да ми се наруга и ожалости ме, твоју супругу; зар ти не знаш, господару мој, да сам ја целомудрена и да сам ти зато то рекла?“
Чувши то, муж одмах поверова жениним речима, да је то заиста тако, и сместа нареди да се Јосиф преда у тамницу; уз многе потврде и претње, без саслушања и истраге, рекавши: „Наређујем да се Јосиф баци у тамницу, и да му се не дају никакве олакшице.“ Али са њим је био Бог Авраама, Исаака и Јакова, који познаје срца и утробе, и дао му је да пронађе саосећање у очима тамничких стражара; и стража га је оставила на миру, јер Бог никада не напушта оне који га се боје свим срцем.
После тога, два евнуха су починила грешку пред царем – фараоном: главни пехарник и главни пекар, и цар нареди да их баце у тамницу. А Јосиф их је служио. Када су обојица провели у тамници две године, кроз неколико дана, и један и други, имали су сан о томе шта ће се ускоро догодити са њима. Свети Јосиф пак, будући да их је служио, као значајне људе, по обичају је дошао да их услужи и нашао их је у великој жалости; зато што су оба сна, која су видели, била суморна и сетна. Када је он желео да сазна разлог њихове туге, обојица су му рекли: „Имали смо снове, и сада тугујемо, јер нема човека који би могао протумачити снове које смо видели.“ Он им је рекао: „Божије дело је да то открије ономе који га се боји; него кажите ми своје снове, како би Бог открио њихово значење преко мене.“ Саслушавши ово, главни пехарник и главни пекар, испричали су своје снове, шта је сваки видео, и Јосиф им је, са мало речи, објаснио све детаље онога што ће цар учинити са њима, како се и догодило, а то је: главном пехарнику је враћен ранији чин, а главног пекара цар је осудио на смрт.
Јосиф, предвидевши будућу почаст главног пехарника, молио га је, рекавши: „Помени ме фараону, и не устручавај се да му објасниш све што сам учинио, како би ме извео одавде. Ја нисам ништа погрешио и нисам учинио ништа лоше, па ипак сам закључан у тамницу.“ Али зашто ти, изабрано и блажено семе, молиш смртног човека? Остављајући Бога, молиш човека? Већ си у толиким невољама проверио на себи Божије заступништво, када си и хаљину своје целомудрености сачувао чистом? Због чега си малодушан, блажени? Бог планира да ти дарује царство и славу, када Њему буде угодно. Ако јуначки поднесеш искушење, још светлији ће бити победнички венци. Но да би се испунило тумачење оба сна, како је рекао Јосиф, фараон је кроз три дана приредио гозбу за све своје великаше, сетио се и главног пекара и главног пехарника, и пехарника је позвао на своје место, а пекара је осудио на смрт. Али, главни пехарник је заборавио на Јосифа.
После још две године, по промислу Божијем, фараон је уснио необичне снове, који су превазишли умове свих египатских мудраца и чаробњака; и фараон је сазвао све мудраце и објавио им своје снове, али нико није могао да му каже које је њихово значење. И како је цар био у великој жалости, главни пехарник се сетио Јосифа, и подробно је цару пренео све о њему и његовој мудрости. Чувши за њега, цар се веома обрадовао и пажљиво га позвао код себе. И када је Јосиф дошао из тамнице, фараон му је рекао пред својим великашима: „Слушао сам о теби, да си ти мудар човек и да можеш протумачити важне снове.“ Јосиф је одговорио фараону: „Тумачење снова припада ономе који даје мудрост.“ И фараон је испричао своје снове пред Јосифом и свим својим великашима; и истог тренутка је чуо тумачење снова из Јосифових уста и из уста Божијих. И задивио се фараон Јосифовом знању и његовом изузетном савету, јер га је Јосиф саветовао, овако говорећи: „Пронађи себи, царе, неког разумног и мудрог човека, и постави га да сакупља египатску пшеницу, како би, када наступи велика глад, било много плодова у резерви, у време невоље.“ И цар је рекао: „Тебе постављам, од овог дана, над читавим Египтом, када си дао такав савет, и нека Египат и сав мој дом прима суд из уста твојих.“
Тада је Јосиф сео у своја кола, и сви великаши су ишли испред и око Јосифа. Петефрије, који је раније бацио Јосифа у тамницу, видевши то необично чудо, како је Јосиф сео на фараонова кола, веома се уплашио, и неприметно се одвојивши од великаша, брзо је отишао својој кући, и са великим страхом, рекао је својој жени: „Јеси ли ти видела, жено, то’необично чудо? Прети нам велики страх, зато што је тај наш роб Јосиф, постао господар над нама и над читавим Египтом, и ево у слави седа на фараонова кола и сви му указују поштовање као цару. Ја га нисам могао видети, и зато сам се неприметно удаљио.“ Петефријева жена, саслушавши све то, охрабри га, говорећи: „Рећи ћу ти свој грех; ја сам то учинила; ја сам заволела тог целомудреног прекрасног Јосифа, и сваког часа сам га непрестано увлачила у замке мноштвом умиљавања, како бих била са њим и наслађивала се његовом лепотом, али нисам могла остварити свој циљ; он ме није удостојавао ни речи; чак сам га једанпут ухватила и приморала да буде благонаклон према мени, али он је истрчао из дома; то је било онда, када сам ти показала његову хаљину. Дакле, ја сам му омогућила царство и велику славу. Да ја нисам тако заволела Јосифа, он не би био бачен у тамницу; он мени и дугује захвалност, као кривцу за његову славу. А Јосиф је праведан и свет, јер никоме није открио ово. Зато устани сада и иди са радошћу и поклони му се заједно са великашима.“ Петефрије је устао и отишао да се са поштовањем поклони Јосифу. Међутим, све године велике плодности су завршене, и расла је глад у читавој земљи Хананској, и Јаков је туговао са својом децом. А Јаков је слушао да у Египту има хране у изобиљу, и рекао је својим синовима: „Спремите се и пођите и купите нам египатске хране, о којој сам слушао, како не бисмо умрли од глади.“ Примивши наредбу, свих десет Јаковљевих синова пођоше да купе хлеб; само нису знали да је тамо њихов брат. Чим је Јосиф угледао своју браћу, он их је препознао и љутито је рекао: „Ових десет људи су лукаве уходе, и зато су дошли у Египат; узмите и добро их вежите, јер су дошли овамо да осмотре нашу земљу.“ А они, у трепету и у страху, одговарали су му, овим речима: „Није тако господару! Ми смо сви браћа, деца једног оца праведника; некада нас је било дванаест, и једнога је убила дивља звер: он је био прекрасан и највољенији син свог оца; отац и до данас плаче за њим. Други пак наш брат је сада са нашим оцем у земљи Хананској, теши га.“ Али Јосиф им са гневом одговори, говорећи: „Пошто се ја бојим и поштујем светога Бога, учинићу вам ту милост: узмите пшеницу, и брзо идите своме оцу, само ако говорите истину, а вашег брата, кога воли ваш отац, доведите мени, овде. Само тада ћу вам поверовати.“
Узевши пшеницу, они су са тугом отишли своме оцу у земљу Хананску, и испричали му о непријатном испитивању које су доживели, и о љутњи човека. И њихов отац се страшно ожалости тим речима и уздишући рече: „Шта сте ви то учинили? Због чега сте рекли владару Египта да овде имате другог брата?“ Они су му одговорили: „Он се сам распитивао о нама и нашој породици, са свим детаљима.“ Јаков им рече: „Боље ми је да умрем него да вам дам да одведете Венијамина из мог окриља.“ Али када је почела да их савлађује глад, Јаков им рече: „Ако је, као што кажете, потребно да изгубим Рахиљину децу и останем без мојих највољенијих синова, онда устаните, узмите у руке дарове и вашег брата, и идите заједно.“
Они учинише како им је Јаков заповедио. И када су, са великим страхом, дошли у Египат, тада се сви поклонише Јосифу. А Јосиф пак када је угледао свог брата Венијамина, како стоји пред њим у страху и бојазни, силно се узбудило његово срце; он је зажелео да загрли и изљуби брата, и упитао га је: „Је ли жив отац?“ Брат му, са страхом, одговори: „Жив је слуга твој, наш отац.“ Јосиф га још упита: „Је ли Јосиф још увек у његовом срцу?“ Овај одговори: „Да, веома му је у срцу; до данас изгара љубављу према њему.“ Како Јосиф није могао да га загрли и да га даље испитује; он је отишао у постељу и горко заплакао. Јер, тог тренутка када је угледао свога брата, одмах се сетио предивног старца Јакова, и са сузама је рекао: „Блажени они који гледају свете црте твоје старости, добри родитељу! Авај мени, све царство и слава моја не вреде колико твоја старост, предивни родитељу! Желео сам да се уверим, из Венијаминових уста, држиш ли ме у своме срцу, и волиш ли ме, као што ја тебе волим; зато сам лукаво приморао моју браћу да са собом доведу Венијамина, мога брата. Јер њима нисам веровао оно што су говорили о теби, и да имају оца и најмлађег брата; мислио сам пак да су, завишћу побуђени, они убили и највољенијег твог сина, најмлађег Венијамина, као што су мене убили по својој жељи, и тиме са највећим јадом твоју душу бацили у ад. Јер нас обојицу су они мрзели, јер смо ја и Венијамин од једне мајке. Знам родитељу да си се силно ожалостио због нас, и сада посебно много тугује старост твоја за братом мојим Венијамином. Ево, и ја силно болујем замишљајући жалост твоју, зато што нико од нас не служи твоју старост.
Није било доста твог ранијег плача, него сам додао још плача на твој плач, родитељу. Ја сам крив за твоје јецаје и туговања; зато што сам позвао овамо Венијамина, али жеља да слушам о теби ме је приморала, желео сам да знам да ли је тачно да је жив мој отац. Ко ће ми дати да поново видим твоје свете црте и да се наситим гледањем твог анђеоског лица?“
Затим, горко плакаше у постељи и, умивши лице, изађе весео; нареди да се сви доведу у дом, како би сели са њим за трпезу. Слушајте, браћо моја, како их Јосиф све застрашује. Свакога од њих је позивао да седне, називајући свакога по имену и по редоследу рођења, и свакоме је показивао, да га наизглед, погађа по посуди; а то је била сребрна чаша, коју је он држао у својој руци. Поставивши ту чашу, он је ударио прстом своје десне руке и посуда је после ударца пустила снажан звук, који су чули сви присутни у дому. Затим, ударивши опет, говорио је: „Први Рувим, нека први седне на почасно место.“ Ударивши поново, прозвао је другог, говорећи: „Други – овај Симеон нека седне, по рођењу.“ Ударивши пак трећи пут, рече: „Левије нека седне и прими част.“ Тако је разместио све за сто, називајући их по имену и по редоследу. А затим их је довео у ужас и велики страх; „како“ мислили су они „он зна све нас?“ Нарочито их је у велики страх доводила чаша, и они су мислили, говорећи један другоме: „Да он не зна и за оно што смо га раније слагали, да је Јосифа убила зла звер.“ И због тога су били веома узнемирени. Али да они не би посумњали, он им даје део свог сопственог оброка, а највише свом брату Венијамину; њему је давао десетоструко више него осталима. А због чега је Јосиф тако поступао са браћом, и чашом прозивао име свакога од њих? Зато да би њихову кривицу учинио још тежом.
Тада је наредио свом управнику да им напуни торбе пшеницом, не наплативши, и да у Венијаминову торбу тајно стави његову чашу; и затим их убрзо са радошћу поздравља. Када су се они, радосни, мало удаљили од града, стигао их је на путу Јосифов управник, и изрекао им тешке речи, обасуо их претњама, назвао лоповима и недостојним части која им је указана. Они су одговорили управнику: „И раније смо ми нашли злато у својим торбама и донели смо га своме гошодару. Зар смо могли сад да украдемо чашу твога господара? Неће бити тако!“ Управитељ им рече: „Скините своје торбе, како бих могао да их претресем.“ И они брзо скинуше торбе са вучне стоке; и чаша би пронађена у Венијаминовој торби. Видевши то, они раздераше своје хаљине, и са мноштвом претњи почеше да криве и оптужују Рахиљу, а заједно са мајком и братом, и Јосифа, говорећи: „Постали сте саблазан нашем оцу, и ти, и Јосиф, Рахиљина деца. Јосиф је хтео да царује над нама, а ти, његов брат, довео си нас до стида и прекора. Нисте ли ви деца Рахиље, која је украла идоле своме оцу, и рекла да их није украла?“ Венијамин, подигавши свој глас, са јецајем и тугом, почео је да убеђује сваког од њих и да говори: „Ево зна сам Бог наших отаца, који је узео Рахиљу себи, када му је било угодно, коме је знана смрт прекрасног Јосифа, који чува Јакова утехом због растанка са Јосифом и који га и сада теши начинима који су само Њему познати, који види све у свакоме од нас, познаје срца и утробе;
Он сам зна да ту чашу, како ви кажете, ја нисам украо нити сам и помислио нешто слично о њој. Да бих видео свете седе Јаковљеве, да бих изљубио његова колена, ја нисам украо ту чашу! Авај, авај мени, Рахиља! Шта се десило са твојом децом? Прекрасног Јосифа, како кажу, убиле су звери; а ја, ето, мајко, постао сам наједном крадљивац, и не знам како; остајем у ропству у туђини. Јосиф је вапио у пустињи, док су га прождирале звери, како би нашао некога да га избави, али није нашао. Ево и ја, дивна мајко, уверавам своју браћу, и нико не слуша, нико не верује твоме сину.“
И вратише се Јосифу у град, не знајући чиме ће се оправдати за то. А Јосиф им је пак љутито одговарао: „Зар је то награда за моју доброту? Зар сам вас зато поштовао, како би однели моју чашу, којом чиним магију? Нисам ли вам ја говорио да ви нисте мирољубиви људи, него уходе? Него, ради страха Божијег, учинићу овако: онога, који је украо ту чашу, задржаћу као свог роба, а ви остали идите сви.“ И један од њих, по имену Јуда, иступи испред осталих и преклони колена и поче молити, говорећи: „Не љути се, господару, и дај ми да кажем реч. Ти си нас сам питао, слуге твоје, говорећи: имате ли оца или брата? И ми смо рекли да имамо оца, који је, слуга твој, имао два сина, која је волео највише и пре свих нас, и да су једнога растргле звери у планинама, и отац га оплакује непрекидно, и до данас је ојађен и тужан, и може се рећи да сама земља плаче на његов глас, а другог сина он држи уз себе као утеху због првог сина; али сада, како си ти наредио, ми смо довели брата и нашли смо се, ми, твоје слуге, у суровој неправди.
Молим те, дозволи ми да будем твој роб уместо овог дечака; само да се он врати оцу, заједно са браћом, зато што сам га ја узео у руке од мога оца, и без њега не могу да се вратим моме оцу, јер ћу видети горку смрт мога оца.“
Јосиф, саслушавши ове тужне речи, и видећи све њих како стоје са стидом, видећи и Венијамина, који је раздерао своју хаљину, и у сузама пао пред колена оних, који су иступили да умилостиве Јосифа за њега, како би му он дозволио да иде са браћом, неизмерно се узбудио, погођен до дубине срца. И брзо је наредио да оду сви који су ту били; и када су сви изашли, повисивши свој глас, са сузама, Јосиф им је слободно, јеврејским наречјем, рекао: „Ја сам Јосиф, ваш брат. Нису ме појеле звери, као што ви кажете; мене сте ви скинули и бацили у јаму, и био сам продат Исмаиљћанима, иако сам вам свима грлио колена и стопе; тада се нико није смиловао на мене, у таквој невољи, него сте се понашали према мени као дивље звери. Али нека се нико од вас, браћо моја, не препушта бојазни и страху, него напротив, боље се и ви радујте попут мене, јер ја царујем. И као што сте раније говорили нашем оцу, да је мене у планини усмртила звер; тако, вративши се, опет јавите Јакову: ‘Жив је Јосиф, твој син, и ено вози се у колима египатског царства.'“
Док је Јосиф то говорио браћи, они су били као мртви од страха и бојазни, а Јосиф, грана Јаковљева, љубио је свакога од њих са љубављу, заборављајући зло, како му је и приличило, и даровима и великом радошћу их је утешио. И послао их је све Јакову, говорећи овако:
„Никако се немојте свађати путем, него боље брзо идите оцу и кажите му: ‘Ово ти каже син твој Јосиф: Бог ме учини царем читавог Египта (Пост 45,9); дођи, оче, у весељу срца, како бих видео анђеоско лице твоје старости.'“
И брзо се вративши, пренели су Јосифове речи Јакову, као што им је било наређено. Чувши име Јосифово, Јаков горко уздахну, и заплакавши, рече им: „Зашто ви смућујете мој дух, како бих се сетио црта прекрасног Јосифа, и хоћете да потпалите бол који је тек мало утихнуо у моме срцу?“ И Венијамин, пришавши, и изљубивши његова колена и браду, рече: „Истините су ове речи, добри родитељу.“ И он му показа све што је Јосиф послао. И тада он поверова Венијаминовим речима. И устаде са свим својим домом, ревносно и са великом радошћу, упути се у Египат, Јосифу, своме сину.
И када чу Јосиф да је стигао Јаков, његов отац, устаде са великом радошћу, и изађе у град са фараоновим великашима, и тамо га дочека у великој покорности. Чим је Јаков угледао Јосифа, сина свог, пао је пред његову појаву са великом љубављу, говорећи: „Сада ћу умрети, када сам видео лице твоје, најслађе чедо, јер ти си заиста још увек жив.“ И обојица прославише Бога.
За све ово узнесимо славу Оцу и Сину и Светоме Духу. Њему слава и сила, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.
БЕСЕДА ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА О НЕПЛОДНОЈ СМОКВИ И ПРИЧИ О ВИНОГРАДУ
Објавимо реч, која ме подстиче, Реч једносушну Богу и Оцу, која је, не напуштајући недра Очева, неизрециво зачета у утроби Дјеве, и постала ради мене оно што сам и ја. Реч, која је по свом Божанству страна свакој страсти, обукла се у смртно тело, као што је моје. Онај који седи на херувимским колима, долази седећи на магарету (Јн 12,15). Цар славе, кога, са Оцем и Духом, славе серафими, слушао је невина дечија тепања. Бог, нетварни и невидљиви, примио је видљиво и опипљиво тело, и јавио се као слуга, добровољно се подвргавши страдању, како би мени даровао бестрашће. Јер када је творевина руку Божијих – човек, који је саздан од Бога по лику и подобију Његовом, због лукаве обмане змије постао преступник Божије заповести, и тиме се подвргао пропадљивости и смрти: тада се Бог, по милосрђу Своме, сажалио на човека који је претрпео такав пад, и више пута и на више начина га позивао на обраћење и покајање, уразумљујући га, некад као незахвалног слугу, некад као неразумног сина, користећи сва средства да би се човек, збацивши са себе тешке окове, обратио свом Творцу. Али када се једном поробио грехом и добровољно се предао земаљским похотама, човек није имао снаге да се, сам од себе, окрене Богу. Дакле, свеблаги Господ је, знајући колико је слаба људска природа, узео њу сам на Себе. Видевши да се човек не покорава ни Његовој речи, ни заповестима, ни спасоносним поукама, Бог као да је рекао: „Ја морам, на самом делу, научити онога који не зна; ја морам постати човек и задобити врлине, како бих човека приближио њима. Ја морам бити видљив, како бих исцелио болесног; ја морам пронаћи изгубљену овцу и довести је у првобитну рајску постојбину. Али на који начин ћу је пронаћи, ако не будем видљив? Како ћу водити онога ко не може да види моје трагове?“ С тим циљем је Он постао човек, како би на самом делу (тј. Својим делима и страдањем) показао ономе који не зна како може остварити врлине; како би се ми, видевши Њега како из Очевих недара силази на земљу ради нашег спасења, са радошћу узносили Њему са земље; и на крају, како би објавио изобилно богатство своје љубави према људима. Јер нико не може показати већу љубав, од те да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15,13). А може ли такву љубав показати онај који нема душу?
Дакле, Господ наш ради тога прима тело, како би се јавио на земљи и поживео са људима; ради тога прима душу, како би је положио за пријатеље Своје. Кажем: за пријатеље – али не оне који воле Њега, него оне које Он воли. Јер, иако смо ми Њега замрзели и одвратили се од Њега, служећи другоме, Он је у Својој љубави према нама остао непроменљив. Због те љубави, Он долази онима која га мрзе, прати у стопу оне који беже од Њега, и претичући их, не изобличава их са строгошћу, не кажњава их бичем, него их лечи, као искусни лекар, не обазирући се на сва оговарања, пљувања и ударце које трпи од људи који су помахнитали умом. Као лек, Он је користио Своје Божанство – лек најделотворнији и свесилни – које је и сјединио са људском природом. Управо то је оно што је слабо тело учинило силнијим од самих невидљивих сила! Јер као што је гвожђе растопљено огњем немогуће додирнути – тако и пролазност наше природе сједињене са огњем Божанства постаје недоступна ђаволу. И као што лекари кажу да се супротно лечи супротним, тако и Господ супротно уништава супротним: раскош и насладе – оплакивањем и подвизима, гордост – смирењем. Јер Он је, иако преславан по Свом Божанству, Себе не само смирио, поставши човек, него се и унизио пред самим људима. Заиста, ко је био толико унижен? Он није имао где главу да склони, није имао ни две хаљине, ни други хитон[2]. Он вријеђан, не узвраћаше увредом; страдајући не пријећаше (2Пт 2,23); вођен је на заклање, као невино јагње, једнако истрајавајући, не противречећи; када су га ударали, Он је радо окретао образ ономе ко га удара, и није окретао главу од посрамљујућег пљувања, и када су га називали Самарићанином, и говорили да има демона у Себи – ова и слична изругивања, стрпљиво је подносио, како бисмо ми кренули Његовим стопама. А све то је чинио благовољењем Оца, и као јединородни и једносушни Његов Син тиме је доказивао љубав Свог Оца према нама. Јер Бог Отац нас је тако заволео да је и јединородног Сина Свог дао нама, ради нашег искупљења. О, каква недостижна љубав! Бог је јединородног Сина свог, који заједно са Њим царује, учинио Искупитељем непокорних слугу, тврдоглавих непријатеља, који служе непријатељу Божијем, ког сматрају богом! О, каква је дубина богатства доброте Божије! Али ни јединородни Син Божији се није успротивио овој одлуци, није одбацио вољу Оца Свога, имајући у самоме Себи вољу и хтење Оца. Јер природа Оца и природа Сина јесте једна природа; и зато се Син Божији повинује Очевој вољи као сопственој, и поставши човек остаје послушан Оцу Своме, чак до смрти, смрти на крсту, како би излечио моје непослушање!
Хитајући да испије чашу смрти, за спасење читавог света, наш Искупитељ убрзо одлази на страдање, одлази желећи спасење човека, и не налази плодове. Ову бесплодност нам показује смоква (Мт 21,19). Ко је Овај који жели да окуси храну у раним јутарњим сатима? Цар, Господ, Учитељ. Зар је Он тако рано огладнео и пожелео храну у неприлично време? Па зашто је Он учио Своје ученике да посте и да побеђују страсти? Шта то значи? Господ наш, као што је усмено поучавао причама, тако је понекад и самим поступцима показивао приче. Ето Он, огладневши, прилази смокви. Смоква пак представља људски род. Плод смокве је сладак, али су груби и некорисни њени листови, и погодни само за сушење. Таква је и људска природа: како је од Бога предодређена да рађа најслађе плодове врлина, она, уместо тих плодова, почиње да рађа само грубе листове. Јер, шта може бити грубље од животних брига? Адам и Ева су некада били наги, и нису се стидели; били су наги, када су водили прост и невин живот; нису познавали никакве вештине, ни животне бриге, и нису им била потребна средства како би покрили своју телесну голотињу. Него су се, будући телесно наги, покривали благодаћу Божијом; и немајући вештаствену одећу, облачили су се одећом бесмртности, по мери приближавања Богу, кроз испуњавање Његове воље. Али како се убрзо показало да су непослушни, они су се, лишивши се благодати која их је облачила, лишили гледања лица Божијег и сагледавања Бога, и увидели су своју голотињу. Тада су пожелели животна задовољства, и постали су осуђени на оскудан и убог живот; спојили су листове смокве и од њих су направили појаее за себе; пронашли су разнолике помисли и груб живот, испуњен бригама и жалостима. Са знојем пица својега, рекао је Бог, јешћеш хљеб. Земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека (Пост 3,17-19). Ако ти будеш имао земаљске помисли, према земљи ћеш се окренути; ти си постао сличан неразумној стоци, не остајући дуго у части (Пс 48,13); као бог на земљи, ти ниси познао благотворну врлину, него си јој претпоставио земаљске насладе и заволео си бесловесни живот. Земља си у земљу ћеш отићи – значи, ти ћеш, попут бесловесних животиња, наследити смрт! Од тог времена човек је почео да облачи кожне хаљине! Живећи, пре тога, у рају сладости, у царском дому, и заузимајући, према своме телу, средину између живота и пропадљивости, он, после тога, има само пропадљиво и смртно тело, изложено болестима. У ствари, груби листови смокве – то је наша природа, њена греховна дела! Тој смокви, тј. људској природи, пришао је Спаситељ, гладан, тражећи на њој најслађи плод – Богу најугодније врлине, посредством којих се извршава наше спасење. Али осим листова – осим горког греха и несрећа које од њега настају, Он ништа на њој није нашао. Из тог разлога Он јој и говори: „Да никад више не буде од тебе рода до вијека (Мт 21,19). Спасење није од човека, врлина није од људске силе. Ја ћу устројити спасење; дарујући васкрсење кроз моја страдања, ја ћу, заједно са тим, даровати и ослобођење од животне туге.“ Што је заиста и остварио.
Затим, како би јасније изразио причу, Спаситељ наш посећује дом Свога Оца, и дошавши у храм, ту налази злочинце – архијереје, како седе на Мојсијевој столици – вукови, одевени у овчије коже – исте те људе, који, попут неплодне смокве, нису имали на себи слатки плод, него су се само покривали лишћем. Погледај, како су грубе њихове речи: Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт? (Мт 21,23). Видиш ли неплодност неверујућих душа? Уместо да кажу: „Учитељу благи, који си васкрсао четвородневног мртваца Лазара, који си научио хроме да ходају хитро, који си слепима вратио чуло вида, који си исцелио раслабљене, који си излечио сваку болест и сваку немоћ, који си прогонио демоне, који си показао пут ка спасењу!“ Уместо тога, они говоре: „Каквом влашћу то чиниш?“ „О, незахвални!“ – Он вам каже – „ако сте се окупљали око Јована немајући вере, и ако сте њему исповедали своје грехе, и ако вас је крстио због страха, а ви сте остали неверујући: хоћете ли поверовати мени, када вам ја будем говорио? О, роде лукави и неверни! Ви који чините зло, који прождирете виноград Господа Саваота! Кога од пророка ви нисте убили? Јер мој Отац вам је слао слуте моје, пророке, да траже од вас плодове Свог винограда. Ја сам пренео мој виноград из Египта, Мојсијевом руком, и не штедећи народе, настанио сам га на плодној земљи, поделио га на делове, и његови нараштаји, по речи пророка, раширили су се по земљи, достигли су чак до мора и река других народа; а ви сте уништили његову ограду, тј. одузели су му заштиту, коју му је давао Закон, и мој виноград, лишен ограде, почеле су да пљачкају и једу дивље звери. И када су слуге моје, пророци, почели да траже плодове истинитог, плодоносног винограда, који сам дивно засадио: тада сте ви једног претестерисали, једног сте бацили у јаму, једног сте убили каменовањем. Ево, дошао сам ја сам – Син и Наследник! Постидите се пред правом синовства, уважите достојанство природе Очеве: јер сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн 14,10). Ја сам из сажаљења према мом винограду сишао на земљу; без обзира на то, што ја почивам у недрима мог Оца. Предајте ми плодове са мог имања! Али ви, који чините безакоње, припремате се да довршите дело ваших отаца. Они су убили пророке, а ви ћете убити Бога и превазићи ћете их у бешчашћу! Ја сам Наследник; ја сам онај крајеутаони камен, који ће вас, и поред тога што сте га одбацили, ипак покорити. Ја сједињујем две творевине, небеску и земаљску. Ја ћу изградити једну Цркву од анђела и од људи. Ви, пошто сте непријатељи Оца мога, кроз мене ћете се помирити са Њим. Ја објављујем мир, и завет тог мира биће моја крв, која се пролива за спасење света.“
Али Господ није Својом причом уразумио тврдоглаве. Јер они су покрили своје очи, да не виде, и поклопили су уши, да не чују. Из тог разлога, за њих и није засјала светлост јеванђеља. О, безумно слепило Јудеја! Они осуђују сами себе, не схватајући своје речи, и сами себи изричу пресуду. Јер када их је Господ питао: „Шта ће господар учинити онима који тако чине?“ Они су, нехотице, изрекли истину: зло ће погубити зле (јер по свакој правди, они који добровољно чине зло заслужују немилосрдну казну), а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме (Мт 21,41). На тај начин, свештеници и фарисеји су заиста пророковали, ни сами не знајући да то чине. Јер је виноград – народ Господњи – заиста предан другим посленицима, који су у одговарајуће време донели Господу најизобилније плодове. По свој земљи отиде глас њихов, и до крајева васељене ријечи њихове. Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро! (Рим 10,15,18). Они су, као овце, дошли међу вукове, и од самих вукова су начинили овце; тј. Јелине, некада удаљене од Бога, начинили су овцама Христовим, и привели су Господу народ изабрани који ревнује у добрим дјелима (Тит2,14).
Дакле, браћо, обраћам се свима вама који носите име верујућих и који сте се удостојили да се назовете народом Христовим! Немојмо посрамити своје име и немојмо помрачити нашу веру делима безакоња. За нас није довољно само да се називамо верујућима: не, ми нашу веру морамо показати делима. Писмо каже да је један отац имао два сина, и да је првоме од њих отац рекао: „Иди, ради у винограду.“ Син је дао обећање, али га није испунио. Исто то, отац је рекао и другом сину. Али овај који је одустао на речима, испунио је вољу оца на делу; зато је први заслужио прекор, а други похвалу (Мт 21,28-31). Тако се и ми морамо сећати оног одрицања и оног сједињавања, на шта смо се обавезали на светом крштењу. Одбациваћемо ђавола, његове анђеле и свако служење њему, како би остали верни свом завету. А дела ђавола су: прељубочинство, љубомора, завист, непријатељства, љутње, лицемерје, злоречје, подсмевање, гнев, злопамћење, осуђивање, клеветање, магија. Знаци неверја су: немилосрдност, мржња, телесна љубав, телесна похота, шкртост, раскош, пијанство. Служење ђаволу: охолост, сујета, самољубље, надменост, гордост, страст за украшавањем тела. Одбацивши све ово, прилепимо се Христу и ревнујмо у врлинама – чистоти, целомудрености, сиромаштву, трпљењу, миру, љубави, састрадавању, милосрђу, широкогрудости према сиротима, пристојности понашања, одевања и поступања, праведности, смирењу, и нарочито, у понизности Христовој, како би поставши судеоници Христови у страдању, могли суделовати и у Његовој слави, и приносити живу, непорочну жртву Богу и Оцу, у Цркви првородних, у дому оних који се радују!
На крају се обраћам теби, љубљена невесто Христова! Достојно воли Онога који је тебе заволео до краја. Отвори храм срца свог, да се усели у тебе Христос са Оцем и Духом. Искорени из њега све земаљско, како би припремила пут Христу. Одбаци сујетну славу, која је мајка неверја, по речи Христовој: Како ви можете вјеровати када примате славу један од другога (Јн 5,44)? Истерај из земље срца свог свако маштање о себи. Сви високоумни су нечисти пред Богом: Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак4,6). Удаљи од себе сваку самонасладу и самозадовољство, како би се покорила закону јединога Бога: и Он ће те упутити у пристаниште Своје воље. Не уводи другог женика у двор срца свога: јер Христос, Женик твој, ревнује за тебе. Он је сав сладост и жеља. Једино Њему отвори срце своје, и завапи му: „Срце је моје повређено, љубав према Теби ме је распалила и потпуно ме променила, Господе! Ја сам побеђена љубављу према Теби, уђи у дворац Твој, и ја ћу љубити стопе Твоје. Јер сам недостојна тога да Теби кажем: ‘Пољуби ме пољупцем уста Твојих’ (Пнп 1,1). Живи и ходи у мени, по Твом нелажном обећању, и учини ме храмом Пресветога Духа! Заповедај срцу мом, Господе! И господари над њим. Оно је Твоје наслеђе, и начини у мени обиталиште, заједно са Оцем и Духом, распространи у мени владавину Твоју – деловање Свесветога Твога Духа! Јер ти си Бог мој, и ја ћу Те прославити, са беспочетним Твојим Оцем, и са благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.“
