На свети и велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.
Будући да се јудејска Пасха морала учинити у петак, а пошто је приличило да истина буде у складу са праобразом, тј. да би тада и Христос био принет као пасха за нас, Господ наш Исус Христос је, по речима светих отаца, учинио Пасху са ученицима пре тога, у четвртак навече. То вече и цео петак Јудејци сматрају као један дан, јер они тако рачунају дане. Зато ју је и учинио тада, са ученицима, како кажу неки, међу њима свети Златоусти, по закону, пре свега стојећи, опојасан, у сандалама, ослоњен на жезла: дакле, онако како налаже закон, да не би био преступник закона. То је припремио Зеведеј; он је носио глинени крчаг воде, како говори Атанасије Велики, мада други имају другачије мишљење о томе. Затим, показујући ученицима то што је учињено, предаје тајну и наше Пасхе у великој горњој одаји, када је већ наступила ноћ. А кад би увече, каже се, седе за трпезу са Дванаесторицом ученика. Видиш да то није била законска Пасха: овде се седи, овде је вечера, хлеб и вода, а тамо све печено на ватри и бесквасно. Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нвка буде последњи од свију.
Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство. А док су они јели, Христос поведе разговор о томе да ће га издати, али не помену име тог издајника. Пошто те речи збунише ученике, Исус рече тихо самом Јовану: Онај коме ја додам хлеб да умочи, тај ће ме издати. Да је Петар ово чуо, он би, онакав, плаховитији од свих ученика, убио Јуду. Још рече: Који умочи са мном руку у здјелу… и заиста се десило и једно и друго. Недуго након овога, узе хлеб и рече: Узмите, једите; исто тако узе и чашу и рече: Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завета, ово чините за мој спомен. И сам је, извршавајући то, јео и пио с њима. Обрати пажњу на то да хлеб, а не бесквасне хлебове, назива својим телом, да би се посрамили они који на жртву приносе бесквасне хлебове. Кад је Јуда заложио хлеб, у њега је ушао сатана: он га је и раније искушавао, а сада се потпуно (у њега) уселио. Кад је изашао, каже се, договорио се са првосвештеницима да им изда Христа за тридесет сребрника. Ученици се после вечере упутише на Маслинску гору, у једно место које се зове Гетсиманија. После извесног времена, Исус им рече: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ (Мт 26,31 и Мк14,29). Петар му (на ово) одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом! А било је већ касно, тј. беше дубока ноћ. Исус рече: Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи. Управо тако се и десило: када је Петра обузео превелики страх, Бог је показао слабост људске природе. Управо зато је њему касније уручио цео свет да би он, искусивши на себи лаку колебљивост људске природе, био милостив према грешницима. Петрово троструко одрицање, дакле, изображава грех свих људи против Бога: прво, заповест, коју је Адам преступио, друго, преступање писаног закона, и треће, најзад, против самог оваплоћеног Логоса. То је касније Спаситељ поново исцелио када је на три пута постављено питање: Петре, љубиш ли ме, три пута исказано исповедање. После овога речима: Жалосна је душа моја до смрти ставља до знања ученицима да је смрт страшна за све и тиме открива своју људску црту. Затим одступи од њих колико се може каменом добацити, и три пута изговори молитву: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. И још: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Он је ово, с једне стране, говорио као човек, а са друге, у исти мах је вешто одбијао ђавола, да овај последњи, мислећи да је Христос, чим се толико плаши, обичан човек, не би спречио тајну крсне смрти. Кад се врати, и нађе ученике где спавају, обрати се Петру речима: Зар не могасте један час пробдети са мном? тј. ти, који си обећао да ћеш се подвизавати чак до смрти, тако спаваш заједно с осталима. Кад пређе на другу страну потока Кедрона, где беше врт, Он тамо застаде са својим ученицима. Често је Он имао обичај да долази овамо, зато што је и Јуда знао ово место. Онда Јуда узе неколико војника и у присуству народа приближи се Исусу, пољуби га, и тиме им даде знак да је тај. А ово учини зато што је често задржавани (Исус) неприметно одлазио од њих. Али овде сам Христос први изиђе пред њих, и запита их: Кога тражите? Они га ипак не познаше, иако их ноћ није у томе спречавала пошто су, каже се, биле упаљене буктиње и светиљке, већ, обузети страхом, одступише назад. А кад поново приђе, сам им се обрати. Када Јуда показа уговорени знак, Христос рече: Пријатељу, на то ли си дошао? тј. оно ради чега си дошао, Јудо, чини благовремено. И том приликом их опомену: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите! А ноћу су дошли да не би изазвали неко негодовање у народу.
Тада разљућени Петар извади нож, онакав какав су користили за вечером, и удари првосвештениковог слугу, по имену Малхо, и одсече му десно ухо и тиме стави до знања да првосвештеник није добро ни учио, ни разумевао закон. А Христос забрани Петру, јер није добро да следбеник духовног Оца употребљава мач, и исцели Малхово ухо. Кад ухватише Христа, доведоше га свезаног у двориште првосвештеника Ане, чији је таст био Кајафа. Тамо су се већ били окупили сви који су оптужили Христа: фарисеји и књижевници. Овде, пред слушкињом, Петар се одрече Христа, а када средином ноћи петао запева и трећи пут, он се опомену и горко заплака. А кад би јутро, Христа одведоше од Ане првосвештенику Кајафи, где му попљуваше лице и удараху га, и где беху позвани лажни сведоци, а кад освану дан, Кајафа га предаде Пилату. А они који су га довели, каже се, нису ушли у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху. Ово, дакле, значи да су првосвештеници и фарисеји тада поступили противно закону јер су изменили Пасху, како говори свети Златоусти, будући да је те ноћи требало јести пасху, али су они то одложили због Христовог убиства. А да је управо тада требало да је једу, показао је Христос, који је претходне ноћи окусио вечеру, а затим предао извршену тајну, јер је и истина, како је речено, морала бити у складу са законом. И Јован говори да је све то било пре празника Пасхе, у четвртак и четвртак навече. И ми, дакле, празнујмо, и са страхом чинимо спомен на те страшне и неисказане догађаје и дела.{jathumbnail off}
Неисказаном милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ ПРВА БЕСЕДА
О ЈУДИНОМ ИЗДАЈСТВУ И О ПАСХИ,
О ПРЕДАВАЊУ СВЕТИХ ТАЈНИ,
КАО И О НЕЗЛОПАМЋЕЊУ
(ИЗГОВОРЕНА) НА СВЕТИ И ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
Данас морам мало да говорим вашој љубави; мало морам да говорим, али не зато што би вас дуга проповед замарала – знајте да нема града који би, као ваш, с толико љубави био одан слушању духовних беседа. Говорићу, дакле, мало, али не зато што бих вам досадио дугим проповедањем, него зато што данас постоји важан разлог да скратимо говор: видим да многи верници журе да се причесте страшним тајнама. Зато, да не би они остали и без ове и без оне трпезе, храну морам расподелити сразмерно како бисте и са једне и са друге стране имали користи и отишли снабдевени за пут том трпезом и мојим беседама, и приступили страшном и трепетном причешћу са страхом, трепетом и неопходном побожношћу.
На данашњи дан, љубљени моји, предан је Господ наш Исус Христос; ове наступајуће вечери Јудејци су га ухватили и одвели. Немој, ипак, да те савлада униније када чујеш да је Исус био предан, или, боље: тугуј и горко плачи, но не над преданим Христом, него над издајником Јудом, јер Издани је спасао васељену, а издајник је изгубио своју душу; Издани сада седи на небу са десне стране Оца, а издајник се сада налази у паклу и очекује неизбежну казну. Над њим плачи и уздиши, за њим се жалости, као што је и наш Господ плакао над њим. Кад га виде, говори (Свето писмо), Исус се узбуди духом… и рече: један од вас издаће ме (Јн13,21). О, колико је велика милост Господа: Издани се жалости за издајником! Кад га виде, говори (јеванђелист), Исус се узбуди духом… и рече: један од вас издаће ме. Зашто је Он постао жалостан? Да покаже своју љубав и да нас уједно научи да не треба непрестано оплакивати онога који трпи зло, него онога који чини зло. Чинити зло је горе него страдати, или, боље речено, трпети зло није зло, а чинити зло јесте зло. Трпљење зла приводи Царству небеском, а чињење зла предаје паклу огњеном и кажњавању. Блажени, говори Господ, прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт 5,10). Видиш ли како онај који трпи зло добија плату и награду – Царство небеско? А сада чуј како се онај који чини зло предаје кажњавању и праведном суду. Кад је рекао да су Јудејци Господа убили и своје пророке прогнали (уп. 1 Сол 2,15), Павле је додао: Којима ће свршетак бити по дјелима њиховим (2Кор 11,15). Видиш ли како гоњени добијају Царство, а прогонитељи добијају у наследство гнев (Божији)? Ово што сам сада рекао има свој циљ – да се ни ми не љутимо на наше непријатеље, но да их жалимо, оплакујемо и сажаљевамо: управо они трпе зло тиме што нам чине непријатељства. Кад своју душу тако уредимо, моћи ћемо се и молити за њих. Већ четврти дан разговарам с вама о молитви за непријатеље, а то чиним да би се ове речи поуке укорениле и трајно примиле у вама непрестаним надахњивањем њима. Зато се непрестано и изражавам речима да би спао оток гнева и престала упала, да би онај који приступа молитви био излечен од гнева. Христос је ово заповедио како ради непријатеља, тако и ради нас, који им опраштамо грехе, јер ти сам, чим престајеш да се гневиш на непријатеља, више добијаш него што дајеш. А како више добијам, питаш? Ако ти опростиш грехе непријатељу, онда ће теби бити опроштени греси против Господа. Ови су неизлечиви и неопростиви, а они се лако лече и опраштају. Послушај шта је Илије говорио својим синовима: Ако човек згреши човеку, помолиће се за њега Господу, али ако згреши Господу, ко ће се помолити за њега? (уп. 1 Сам 2,25). Ову рану не лечи лако ни молитва; али, ако се и не лечи молитвом, лечи се опраштањем грехова ближњем. Зато је Христос грехе према Богу назвао десет хиљада таланата, а грехе према ближњем сто динара (Мт 18,23-35). Опрости сто динара, да би теби било опроштено десет хиљада таланата.
2. Доста смо, дакле, рекли о молитви за непријатеље; вратимо се, ако хоћете, на речи о издајству, и погледајмо како је наш Господ био издан. Тада један од Дванаесторицв, по имену Јуда Искариотски, отиде првосвештеницима, и рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? (Мт 26,14,15). Ове речи су, наизглед, веома јасне и не говоре ништа више од онога што је њима речено, али ако сваку реч пажљиво проучимо, наћи ћемо у њима много тема за размишљање и велику дубину мисли. Пре свега време; није без разлога јеванђелист одредио то време и није једноставно рекао: отиде, већ је додао: тада отиде.
Тада; кажи ми када? И ради чега је одредио време? Чему хоће да ме научи? Није без циља речено то: тада, јер онај који говори Духом, не говори без разлога и без циља. Шта значи та реч тада? Непосредно пре тога, пред сами тај час, приступила је блудница са алавастровом посудом мириса скупоцјенога и излила то уље на главу Господа (Мт26,7). Она је тиме показала велику услужност, велику веру, велико послушање и побожност; изменила је претходни живот, постала боља и целомудренија. И баш тада, када се блудница покајала и задобила милост од Господа, ученик је издао Учитеља. Зато је и речено: тада да ти не би оптужио Учитеља за слабост када видиш да ученик издаје Учитеља. Сила Учитеља је била таква да је и блуднице привлачила да му буду послушне.
А како, питаш ти, онај који је обраћао блуднице није могао да привуче себи ученика? Могао је Он да привуче себи ученика, али није хтео да га примора да постане добар или и привуче себи против његове воље. Тада отиде. Веома важна тема за размишљање садржана је и у тој речи: отиде; нити су га позвали првосвештеници, нити су га прека потреба или сила принудиле на то, већ је сам по себи и у себи смислио такву подлост и спровео такву намеру без саучесника у том безбожничком делу. Тада један од Дванаесторице отиде. Шта значи то: Један од Дванаесторице? И тим речима: Један од Дванаесторице, исказује се највећа осуда против њега. Исус је имао и друге ученике, њих седамдесет, али они су били на другом месту, нису били удостојени толике части нити су имали такву слободу, нису учествовали у толиким тајнама, као дванаесторица ученика. Ови су се посебно истицали и сачињавали су царски сабор служитеља; то је било Учитељево најближе друштво, и одавде је пао Јуда. И да би знао да га није издао обичан ученик, него један од изабраних, јеванђелист говори: Један од Дванаесторице. А свети Матеј се не стиди да то напише. Зашто се не стиди? Да би ти знао да јеванђелисти увек и у свему говоре истину и ништа не скривају, чак ни ово што је понижавајуће, зато што и то, очито, понижавајуће показује човекољубље Господње: издајника, разбојника, лопова Он је удостојио таквих блага и до последњег часа га трпео, поучавао, и на сваки начин показивао да се стара о њему. А због тога што он није слушао није крив Господ; то посведочује блудница: она је почела да пази на себе, и спасла се. Према томе, не очајавај, кад већ видиш шта је било са блудницом; не уздај се искључиво у себе, кад већ видиш шта је било са Јудом. И једно и друго је погубно, и уздање искључиво у себе и очајавање; онога који стоји уздање искључиво у себе приморава да падне, а ономе који је пао очајање не дозвољава да се подигне. Зато је и Павле опомињао: Који мисли да стоји, нека пази да не падне (1 Кор 10,12). Имаш примере и за једно и за друго: и како је пао ученик који је сматрао да стоји, и како је устала блудница која је била пала. Наш ум је склон паду, наша воља лако клоне; зато нам нема друге него да себе са свих страна заштићујемо и ограђујемо. Тада један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, отиде. Видиш ли из каквог је збора он отпао? Видиш ли какво је учење презрео? Видиш ли какво је зло лакомисленост и немар? По имену Јуда Искариотски. Зашто помињеш и град из којег је? Ех, кад га не бих знао!
По имену Јуда Искариотски. Зашто помињеш и град из којег је? Зато што је био још један ученик Јуда, звани Зилот (ревнитељ). Да не би због истоветности имена била учињена нека грешка, јеванђелист је истакао разлику између једног и другог; једног је назвао по његовој доброј особини: Јуда Зилот, а другог није назвао по његовој злоби, није рекао: Јуда издајник. Иако је, кад је већ једног назвао по доброј особини, само по себи следило да и оног другог назове по злој особини, и каже: Јуда издајник, он, да би те научио да свој језик држиш чистим од суђења, поштеђује и самог издајника. Отиде, говори, један од Дванаесторице, по имену Јуда Искариотски, првосвештеницима, и рече: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? О, да, несрећних ли речи! Како му се из уста отеше, како се језик покрену? Како се цело тело не скамени? Како се ум не помрачи?
3. Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? Зар те је Христос томе научио, кажи ми? Није ли насупрот томе говорио: Не носите злата ни сребра, ни бакра у појасима својим (Мт 10,9), да би тиме унапред обуздао твоју склоност ка среброљубљу? Зар није непрестано у ово уверавао и уједно говорио: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт 5,39)? Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? О, безумље! Зашто? кажи ми. Какву то малу или велику Његову кривицу нађе, те издајеш Учитеља? Зар зато што ти је дао власт над демонима? Зар зато што ти је дао моћ да исцељујеш болести и очишћујеш губаве? Зар зато што ти је дао силу да васкрсаваш мртве, што те је поставио за господара над силом смрти? И за таква добра дела, ти му тако узвраћаш?
Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? О, безумље, или, боље, среброљубље! Оно је породило све то зло, њему сав предат, он је издао Учитеља. Такав је тај зли корен; он горе од демона доводи у махнитост душе које обузима, наводи их да забораве све – и себе, и ближње, и законе природе, лишава их самог разума и чини безумним. Погледај колико је ствари из Јудине душе уништио: разговоре (са Исусом Христом), пријатељство, општење за заједничком трпезом, чудотворство, учење, саветовање, поучавање; све је то среброљубље тада бацило у заборав. Зато је Павле с правом говорио да је коријен свију зала среброљубље (1 Тим 6,10). Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? Велико је безумље у овим речима. Зар можеш, кажи ми, да издаш Онога који све држи, има власт над демонима, заповеда мору, и који је Господ васцеле природе? И да би укротио то безумље и уједно и доказао да не би био издан да Он сам није пристао на то, погледај шта (Господ) чини. У само време издајства, када су дошли по Њега са буктињама и свјетиљкама и оружјем, Он им говори: Кога тражите? (Јн 18,з,4) Они нису познавали Онога кога су намеравали да ухвате. Јуда је био толико далеко од прилике да га изда да чак није видео да је ту присутан Онај кога је намеравао да изда ни тада кад су биле упаљене буктиње и бацале толику светлост. На то је указао и јеванђелист кад је рекао: „Имали су буктиње и светиљке, па опет га нису видели.“
Господ је сваког дана делима и речима опомињао Јуду тиме што је уливао у његову душу речи да се онај који ће га издати неће моћи скрити (од Њега), али није га укоравао јавно и пред другима да га не би постидео, и није то ни прећутао да овај, мислећи да се може скрити, не би приступио издајству без страха, него је често говорио: Један од вас издаће ме (Јн 13,21), а опет није именовао издајника. Он је много говорио и о паклу огњеном, и о Царству небеском, и у једном и у другом показивао Своју силу, и у кажњавању грешника и у награђивању праведника. Но Јуда је све то одбацио, а Бог га није вукао на силу. Пошто нас је Бог саздао као господаре који слободно бирају између добрих и злих дела, и пошто жели да будемо добри по својој вољи, Он нас, ако ми то не желимо, не приморава и не присиљава, јер бити по принуди добар не значи бити добар. Пошто је (Јуда) био господар својих помисли и пошто је у његовој власти било да им се не повинује и не тежи ка среброљубљу, он је, очито, сам ослепио свој ум и одустао од сопственог спасења чим је рекао: Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? Јеванђелист изобличава слепило Јудиног ума и његово безумље тако што говори да је, кад су стигли, Јуда стајао близу њих, и рекао: Шта ћете ми дати и ја ћу вам Га издати? И није ова околност једино из чега се може видети Христова сила: она се види и из тога што су они, кад им је Христос рекао: Ја сам, одступили назад и попадали на земљу (Јн 18,6). Но пошто они и после овога нису одустали од свог безобразног дела, Он се, напокон, предао, и као да је овако говорио: „Све што се мене тицало, ја сам учинио; открио сам своју силу, доказао сам вам да предузимате немогуће дело; хтео сам да обуздам вашу злобу, али кад ви то нисте хтели, него сте остали при свом безумљу, ево ја вам се предајем.“
А ја сам све ово рекао да не би ко осуђивао Христа речима: „Зашто Он није издао Јуду? Зашто није учинио да постане праведан и добар?“ А како је требало да га учини добрим? Принудом, или по слободној вољи? Ако је требало применити принуду, он њу није применио зато што га на тај начин није могао учинити бољим, јер нико не може бити добар по принуди: ако је по вољи и слободној одлуци, онда је Он (Христос) предузео све мере које су могле да исправе вољу и намеру. За то што неко неће да узима лек није крив лекар, него онај који одбија лечење. А погледај шта је Господ учинио да би га придобио и спасао: учио га је свакој жељи за мудрошћу, и делима и речима, поставио га над демонима, учинио способним да чини многа чуда, изазивао у њему страховања од опасности пакла огњеног, уразумљивао га обећањем Царства небеског, непрестано изобличавао његове тајне намере а да га није именовао, опрао му је ноге као и осталима, учинио га учесником Своје вечере и трпезе, и није пропустио ништа, ни мало ни велико; али он је добровољно остао непоправљив. А да би се уверио да он није хтео да се промени иако је за то имао прилику, и да је све произашло из његове лакомислености, послушај… Чим је предао Христа, Јуда је бацио тридесет сребрника и рекао: Сагријеших што издадох крв невину (Мт 27,4). Шта је то? Кад си га гледао како чини чуда, ниси говорио: Сагријеших што издадох крв невину, него: Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А кад је зло узнапредовало, и кад је издајство учињено, и грех учињен, тада си познао тај грех? Шта из овога можемо да научимо? То, да нам савети не доносе никакве користи кад се препустимо лакомислености; а кад смо на опрезу, онда и сами можемо устати. Тако и овај: док га је Учитељ учио, није слушао; а кад га нико није учио, сама се његова савест пробудила, те се и без иједног учитеља променио, осудио то на шта се дрзнуо, и бацио оних тридесет сребрника. Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му, говори јеванђелист, положише тридесет сребрника (Мт 26,15); понудише цену за крв бесцену. А зашто узимаш, о Јудо, тридесет сребрника? Па Христос је дошао да ту свету крв пролије за васцели свет, ништа не тражећи заузврат, а ти се о њој бесрамно погађаш и уговараш. Постоји ли, доиста, шта срамније од такве погодбе?
4. Тада приступише ученици (Мт 26,17). Тада. Када? Када се ово збило, када је издајство учињено, када је Јуда самога себе погубио, тада приступише ученици Исусу Говорећи му: гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Видиш ли ученика? Видиш ли остале ученике? Онај издаје Господа, а ови се брину о Пасхи; онај склапа уговоре, а ови се спремају да га услуже. А примали су једна те иста чудотворства, једну те исту науку, једну те исту власт. Па шта је онда узрок такве промене [Јудине личности]? Воља; она је увек узрок свих добара и свих зала. гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Ово се догодило на данашњи дан, увече; Господ није имао своју кућу и зато му они говоре: гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Ми немамо одређено уточиште, немамо ни шатор, ни кућу. Нека ово чују они који живе у велелепним домовима, пространим тремовима и широко распростртим оградама, да Христос није имао где да склони главу. Зато (ученици) и питају: гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Какву Пасху? Не ову, нашу, него засада јудејску: ону су припремили ученици, док је ову нашу установио Он сам, и не само да ју је сам установио него је и сам Он постао Пасха. Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? То је била јудејска Пасха, која је установљена у Египту. Па зашто је њу Христос јео? Да би се испунило све што је тражио закон. Када се и крстио, Он је говорио: Јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт З,15); „ја сам дошао да искупим човека од проклетства закона; јер посла Бог сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, и да престане сам закон“ (уп.Гал 4,4,5). А да неко не би рекао да је Он укинуо закон зато што није могао да га испуни, јер је тежак, мукотрпан и незгодан за испуњавање, Он га је најпре потпуно испунио, а затим укинуо. Зато је и пасху јео, јер је и она била законом прописана. А зашто је закон прописивао да се пасха једе? Јудејци су били неблагодарни своме Доброчинитељу и заборављали су на Божију заповест одмах након учињеног добра. Тако су по изласку из Египта, чак и кад су видели да се море разделило и поново саставило, и након других небројених чуда, говорили: Начини нам богове, који ће ићи пред нама (Изл 32,1). Шта ти говориш? Чудеса су још пред тобом, а већ си заборавио на Доброчинитеља? Пошто су били толико безосећајни и неблагодарни, Бог их је установљењем празника обавезао да се присећају Његових дарова; зато је Он заповедио да се учврсти и Пасха да би ти, када те твој син, говори Он, упита шта је то Пасха, одговорио да су наши преци у Египту помазивали некада врата крвљу оваца да се насилник, када дође и то види, не би усудио да уђе и зада ударац (Изл 12,27,28). Тако је тај празник касније постао стално подсећање на избављење. Они су на тај начин, поред користи од тога што их је он подсећао на та древна доброчинства, имали и другу, већу корист од тога што је он тиме дао праобраз онога што долази. То јагње је било праслика другог, духовног Јагњета, овца – Овце; оно је била сена, а ово је Истина. Када се појавило Сунце истине, тада је сема напокон ишчезла, јер кад сунце излази, сена се скрива. Зато се на истој тој трпези извршавају и једна и друга Пасха, и она у праслици и ова у истини, И као што живописци на једној истој дасци повлаче линије и цртају скицу, а онда на даску наносе праве боје, тако је поступио и Христос: на једној истој трпези Он је и преднасликао Пасху у праслици и њој присајединио истинску. Гдје хоћеш да ти уготовимо да једеш Пасху? Тада је била јудејска Пасха, али када је изашло сунце, нека се светиљка више не појављује; када је наступила истина, нека сенка већ нестане.
5. Говорим ово Јудејцима зато што они још сматрају да празнују Пасху, и, необрезаног срца, с бестидним намерама постављају бесквасне хлебове. Како ти, Јудеј, вршиш ту Пасху? Твој храм је срушен, жртвеник разорен, светиња над светињама погажена и сви начини жртвовања укинути; па како смеш да и даље чиниш таква безаконита дела? Ти си отишао некада у Вавилон, и тамо су ти они што су те поробили говорили: Певајте нам од песама Сионских (Пс 136,3), али ти ниси на то пристао. То је исказао Давид, кад је рекао: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо… на врбама посред њега обесисмо харфе наше (ст. 1,2), тј. псалтир, цитру, лиру и остало, јер су их стари употребљавали и уз њих певали псалме. Чак и онда када су били одведени у ропство, они су их понели са собом да би их подсећали на живот у домовини, а не да би их користили. Тамо нас, говори, запиташе они који нас заробише за речи певања, а ми рекосмо: Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој (Пс13б,з4)? Шта говориш? На туђој земљи ниси певао песму Господњу, а на туђој земљи вршиш Пасху Господњу? Видиш ли каква је то неблагодарност? Видиш ли какво је то безакоње? Када су их непријатељи присиљавали, они нису смели чак ни псалам да запевају на туђој земљи, а сада сами, без присиле и без наговора, подижу рат против Бога. Видиш ли како су нечисти бесквасни хлебови, како је безаконит њихов празник, како више не постоји јудејска Пасха? Постојала је некада јудејска Пасха, но сада је она укинута, и наступила је духовна Пасха коју је тада предао Христос. Када су они (ученици) јели и пили, говори (Јеванђеље), узе Исус хљеб… преломи га и рече: ово је тијело моје које се ради вас ломи за отпуштење гријехова (уп:Мт 26,26-28). Они који су посвећени у тајне, разумеју ово што је речено. И кад узе чашу, рече: Ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (ст. 28). И Јуда је био ту присутан када је Христос ово говорио. Ово је тијело моје, које си ти, Јудо, продао за тридесет сребрника; Ово је крв моја, о којој си недавно склопио бестидни уговор с неблагодарним фарисејима. О, човекољубља Христовог! О, безумности, о, махнитости Јудине! Овај га је продао за тридесет сребрника, а Христос ни после тога не би одбио да своју продату крв да ономе који га је продао ради отпуштења гријехова, само да је Јуда то зажелео. Јер и Јуда је присуствовао и учествовао у светој трпези. Као што му је, као и осталим ученицима, опрао ноге, тако га је учинио и учесником свете трпезе да не би имао никакав изговор којим би се правдао, ако и даље остане у своме безакоњу. Христос је учинио све што је било до Њега, али Јуда је упорно остао при својој нечасној намери.
6. Већ је, ипак, време да приступимо овој страшној трпези. Приступимо, дакле, сви са неопходном смерношћу, и пазимо; и нико међу вама да не буде Јуда, нико нечастив, нико отров у себи да не скрива, носећи у својим устима једно, а у уму друго. Христос и сада стоји пред нама; који је онда уредио ону трпезу, тај данас уређује и ову. Не претвара човек предложене дарове у тело и крв Христову, но сам за нас распети Христос. Свештеник, који представља Његов лик, стоји и изговара оне речи, а дејствује сила и благодат Божија. Ово је тијело моје, рекао је Он. Ове речи претварају предложене дарове, и као што се заповест: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, (Пост1,28), иако изречена само једном, испуњава без престанка у свим временима и на делу, и даје нашој природи силу за рађање нове деце, тако и ова реч, једном речена, све од тог времена па до данашњих дана и до другог Христовог доласка, чини жртву савршеном на свакој трпези у црквама. Нико, говорим, да не приступа с лукавством, нико ко је испуњен злобом, нико ко отров носи у својим мислима, да му причешће не буде за суд и осуду. А тада, кад је узео дарове предложења, у Јуду је ушао ђаво, али не зато што је презрео тело Господње, него зато што је презрео Јуду због његове бестидности, да би и ти знао да оне који недостојно примају божанствене тајне ђаво посебно напада и непрестано улази у њих, као и тада у Јуду. Тако дарови доносе корист само достојнима, а оне који их недостојно користе подвргавају великој казни. Не говорим ја ово да вас застрашим, но да вас опоменем. Нико, дакле, да не буде Јуда, нико, док приступа причешћу, нека нема у себи отров злобе. Ова је жртва духовна храна. И као што телесна храна, унета у желудац, чији су сокови лоши, још више повећава болест, не због своје природе, но због болести желуца, тако обично бива и са духовним тајнама. И оне, кад се унесу у душу испуњену злобом, више јој шкоде и наносе погибију, опет, не због својства тајни, но због болести душе која их прима. Нико, дакле, нека нема у себи злих помисли, но нека очисти свој ум; приступајмо чистој жртви, учинимо душу светом, а то се може постићи и за један дан. На који начин? Ако имаш нешто против непријатеља, остави гнев, излечи рану, прекини непријатељство да би имао корист од ове трпезе јер приступаш страшној и светој жртви. Постиди се онога што служи као основа самог тог приношења. Предложени дарови су заклани Христос. А зашто је Он заклан? Ради чега? Да помири небеско и земаљско, да тебе учини пријатељем анђела, да тебе помири с Богом свих, да те од непријатеља и противника направи пријатељем. Он је дао своју душу за оне који га мрзе, а ти и даље гајиш непријатељство према слуги, теби веома сличном. Па како онда можеш да приступаш овој трпези мира? Он није одбио да чак умре ради тебе, а ти немаш снаге да ради себе самога зауставиш изливе гнева на теби веома сличног слуту. Који је тај кога то може удостојити опроштаја? Нанео ми је неправду, рећи ћеш, и много тога преотео од мене. Па шта? Штета је једино у новцу: опет те није толико ранио колико је Јуда Христа, па опет је Христос саму своју крв, која је проливена, дао на спасење онима који су је пролили. А шта ти имаш да изнесеш што би било једнако овоме? Ако ниси опростио непријатељу, тада ниси њему наудио, но самоме себи. Њему си у садашњем животу често наудио, а себе самог учинио недостојним опроштаја и без одговора на будућем Суду. Никога толико Бог не одвраћа колико човека који је злопамтило, који има надмено срце и раздражљиву душу. А послушај и шта говори: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт 5,23-24). Шта рече: да оставим (дар)? Да, ради мира са твојим братом, говори, и принета је ова жртва. Ако је ова жртва принета ради мира са братом, а ти не склапаш мир, онда узалуд учествујеш у овој жртви; бескорисно за тебе постаје ово благо. Испуни, дакле, најпре оно ради чега је ова жртва принета, и тада ћеш је на корист примити. Син Божији је сишао да би нашу природу помирио са Оцем; и није Он сам једино ради тога дошао, но (још забринут над тим) да и нас, који то чинимо, учини заједничарима свога Имена. Блажени, говори Оп,миротворци, јер ће св синови Божији назвати (Мт5,9). А оно што је учинио јединородни Син Божији, учини и ти, по моћи људској, и постани узрочник мира и ради самог себе и ради других. Управо зато тебе, миротворца, Он назива сином Божијим, зато се и у време приношења жртве не говори ни о којој другој заповести сем о помирењу са братом, и тиме се исказује да је то важније од свега. Желео сам да ову своју беседу учиним још дужом, али и ово што је до сада речено довољно је за оне који пажљиво слушају, само ако то и запамте. Опомињимо се непрестано, љубљени моји, ових речи, и светих узајамних целивања, и страшних међусобних поздрављања. То сједињује наше душе и чини да и ми постајемо једно тело, ако ни због чега другог, а оно због тога што се сви причешћујемо једним Телом. Па сјединимо се у једно тело, али не спајањем тела једних са другима, него међусобним повезивањем душа савезом љубави; тако ћемо и ми слободно узимати од предложене трпезе. И макар наша добра дела била неизбројива, а злопамтимо, све ће нам бити ништавно и узалудно, и од њих нећемо моћи добити плод за спасење. Зато, кад то знамо, прекинимо сваки гнев и очистимо своју савест, са свим смирењем и кротошћу приступимо трпези Христовој, коме нека је заједно са Оцем и Светим Духом свака слава, част и сила сада и увек (и у све векове векова). Амин.
