После Вазнесења Господњег апостоли су једнодушно пребивали заједно у молитви. И десетог дана, на дан Педесетнице Свети Дух је видљиво, у обличју огњених језика сишао на њих и Његово посебно дејство се испољило у нарочитом дару, кад су апостоли почели да благовесте Реч Божију с изузетно великом силом и благодаћу на различитим језицима.
Људи „из свих народа“, који су се тог дана окупили у Јерусалиму одједном су разумели говор апостола, премда су ови претежно били из Галилеје. Овај догађај је обележио рођење Цркве Божије – заједницу апостола, Христових ученика, испунила је благодат Светог Духа (в.: Дап. 2, 1-6).
Целокупна историја Цркве јесте историја деловања Светог Духа. Преподобни, свети оци и учитељи Цркве су полагали цео свој живот како би стекли дарове Светог Духа и Божанску благодат, како би је сачували и спасили од отровних примеса, лажних учења и греховне прљавштине. У то су улагали сав свој живот, као и апостоли. Као што смо и сви ми, који смо се данас окупили у храму Божијем, на то призвани.
Божански апостоли су почели да говоре разним језицима и неки људи су то погрешно схватили или су лукаво покушали да их исмеју говорећи се: „Напили су се слатког вина“ (в.: Дап. 2, 13). И овај однос нам је познат; често људи које волимо, који су дуги низ година повезани с нама заједничким животом или радом, чак и добрим делима, одједном почињу да исмевају хришћане кад проговоримо језиком Божанске љубави који је њима непознат.
Свети Дух делује у хришћанима, а људи који су лишени ове благодати не могу то ни да схвате, нити да издрже, већ покушавају да исмеју, често због неразумевања. Међутим, Дух Божанске благодати делује и на њих, само што ми треба да покажемо апостолску ревност и да уложимо труд како бисмо ову Божанску благодат носили по целом свету.
Свети Дух обједињује, исцељује људе од слепила и дарује им истинску снагу и душевно здравље. Он исцељује све око Себе; а ђавољи дух, напротив, све уништава, разара, скрнави и трује. Видимо како данас пати мала црква, породица. Зашто? Пре свега због недостатка благодати Светог Духа. Благодат Светог Духа напушта наша срца због нашег немара и долази ђаво и сугерише нам разноразне страшне и одвратне мисли и грехове: сумњу, злобу, завист, поквареност и похлепу; све више нас обузима дух блуда и среброљубља.
Покушавамо да спојимо у себи благодат Божанског Духа и служење овом свету, али је то немогуће, исто као што је немогуће помешати чисту изворску воду и прегорело машинско уље или мазут, то је безуспешно; извор Божанске благодати се прља и више не тече „жива вода“ из наше утробе, као што је Христос говорио: „Који у Мене верује, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 38). Данас смо то чули у Јеванђељу.
Реке Божансске благодати... Својим греховним животом често цементирамо ове реке, засипамо их камењем, као што су то богоборци у совјетско време чинили са светим изворима, засипамо их земљом греха и трулежи и ови извори гасну у нама.
На дан Свете Тројице, као и на Божић и Васкрс, у цркви се може видети велико мноштво људи; и многи од њих су, што је сасвим очигледно, људи који нису нарочито уцрквљени. На дан Свете Тројице Божански Дух који још увек живи у овим људима, подиже их из греховног сна и приморава их да дођу, понекад буквално да допузе до цркве. Као рањени војници у пустињи ови људи изранављени својим греховима, у пустињи греха пузе ка извору Божанске благодати како би и свој извор очистили од прљавштине, трулежи, греха и ђавољег отрова.
То је веома радосно и Господ нам још једном дарује чудо: и на све нас заједно с апостолима силази Божански Животворни Свети Дух и ми ујединивши се, без обзира на своје грехове „једним срцем и једним устима опевамо Беспочетног Оца и Сабеспочетног Сина и Саприсносушног и Пресветог Духа, Тројицу Једносушну, Животворну и Нераздељиву.“
Извор: Православије.ру
