Онај заиста верује да нам је јеванђелске заповести дао Једини Истинити Бог, већ у самој вери црпи снагу за живот по образу Христовом. Онај ко верује, себи не дозвољава критички приступ речи Господњој, него себе поставља пред суд те речи. На тај начин он себе види као грешника и тугује због свог неславног стања. Одсуство туге због грехова знак је да му се још није открио онај образ по коме је замишљен човек пре стварања света. Свако ко се заиста каје више не тражи сагледавање: он је потпуно заузет борбом против греха, против страсти. Тек када се очисти од страсти, макар и не савршено, њему на природан и ненасилан начин пред очи излазе обасјани Светлошћу духовни хоризонти о којима до тог тренутка није ни слутио, а ум и срце се усхићују Божијом љубављу. Тада се обнавља наша природа, разбијена падом, и отшкрињују се двери у област бесмртности.
Пут ка светим сагледавањима води кроз покајање. Док над нама влада мрачна гордост, несвојствена Богу, тј. Светлости у којој нема никакве таме, дотле не можемо бити примљени у Његову вечност. Али, ова страст је изузетно истанчана, и ми нисмо у стању да сами и до краја распознамо њено присуство у нама. Отуда и наша усрдна молитва: Од тајни мојих очисти ме и од туђих сачувај слугу свога, да не овладају мноме. Тада ћу бити савршен и чист од великог преступа. Нека су ти речи уста мојих угодне, и помисао срца мог пред Тобом, Господе, крепости моја и избавитељу мој (Пс. 18, 13-15).
Нико од нас, синова Адама, не види јасно сопствене грехове. Само у тренуцима обасјаности Божанственом Светлошћу ми се ослобађамо тих страшних окова. Ако тога нема, онда је добро узвикивати са сузама:
"Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога".
Ревносно поштовање Христових заповести доводи човека до познавања свих могућих догађања у духовној козмичкој сфери; шта га упропашћује, а шта спасава. Због тога ће у очајању призвати Име Бога Живога. И биће блаженако га посети зрак Светлости из неприступне области Божанства, која ће пројавити истинску природу сваке појаве. Али, не треба се плашити ако Светлост још није дошла, него се треба упорно молити "Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, помилуј ме" - и сигурно ће нас посетити спасоносна сила.
У почетку подвига нису нам јасни путеви које нам Бог показује; ми покушавамо да се измакнемо од тешке борбе против "врелих искушења" (1 Пт.4,12). Можемо се дуго налазити у мучном стању несхватања: зашто Бог, свесавршена љубав, дозвољава да пут ка Њему на тренутке изгледа заиста страшан. Ми Га умољавамо да нам откријетајну путева спасења. Наш ум се постепено просвећује, а срце сакупља снагу да крене за Христа и да се преко наших малих страдања приближи Његовим страдањима. Неопходно је да прођемо кроз бол и ужасе како би се пред нама отворила дубина постојања и како би смо постали способни за љубав која нам је заповеђена: без страдања човек остаје духовно лењ, дремљив, туђ Христовој љубави. Знајући то, ми, када наше срце постаје слично угашеном вулкану, призивамо Име Исуса Христа како бисмо га загрејали:
"Господе, Исусе Христе, Сине Бога живога, помилуј ме."
И пламен Божије љубави заиста додирује наше срце.
Стећи молитву Именом Исуса - значи стећи вечност. У најтежим тренуцимараспадања нашег фисичког организма, молитва "Исусе Христе" постаје одећа душе; када престане деловање нашег мозга и кад све остале молитве постају претешке и да их изговарамо и да их се сетимо, једино светлост богопознања која происходи из Имена и која нам је постала блиско позната - остаје неотуђиво са нама. Пошто смо видели крај наших отаца, који су умрли у молитви, јака је наша нада да ће небески мир, који превазилази сваки разум, и нас заувек обујмити. "Исусе, спаси ме...Исусе Христе, помилуј спаси...Исусе, спаси ме...Исусе, Боже мој."
Тихо и свето славље у спознаји Бога љубави рађа наше дубоко учешће у патњама целог човечанства. Овај све-човек је моја природа, моје тело, мој живот и љубав. Ја не могу да се одрекнем своје "природе", не могу се одвојити од свог "тела", непрестано раздираног непријатељством једних "ћелија" против других, које у суштини чине јединствени организам. Ово велико тело "све-човека" се непрестано налази у стању болног цепања на делове којима ми не можемо управљати. Болест изгледа неизлечива. То и јесте наша судбина на планети земљи. Душа до изнемоглости плаче у молитви, али спасење не долази друкчије до кад људи сами, у пуној својој слободи, зажеле и изаберу то спасење. Љубите непријатеље своје - ето у чему је лек историјског живота и спасење у вечности. Онај ко је упознао силу љубави према непријатељима, упознао је Господа Исуса који је распет за непријатеље; такав човек је унапред осетио своје васкрсење, и Царство Христа Победника (уп. Јн.17,21-23;11,51-52; Еф.2,14; 1.Кор. 3,22 и друго).
"Господе Сведржитељу, Христе Исусе, помилуј нас, и Твој свет".
У свету људског духовног постојања само хришћанство дарује искуство и нетварне Светлости Божанства, и најцрње таме пакла. Таква пунота спознаје даје се искључиво кроз Христа-Бога и Светог Духа. Из историје аскетског деловања наших отаца видимо да је њима било дато животно сагледавање адског мрака. И то у таквој мери, да су ти људи изузетне храбрости касније деценијама ридали у својим молитвама. Али, ко је у стању да говори о томе? Ова тајна је скривена од људи који немају животно искуство, и остаће скривена све док не наступи свеопшти и последњи Суд (уп.Мт,25,31 и даље).
"Господе, Исусе Христе, спаси нас".
Велики је дар - видети вечност у недостижној Светлости Божанства. Онај ко је окусио ово блаженство више не тежи стицању привремених вредности. Благодат ове силе не остаје заувек са човеком, и Светлост у души се смањује. Лишавање ТАКВОГ Бога изазива патњу читавог нашег бића, али су такви периоди богостављености неопходни свима нама, како се нико не би успавао на ловорикама, него продужио да прати Господа који се успиње на Голготу, у духовном плану највишу од свих планина. Ма колико да је безизгледан такав покушај, он ипак препорађа човека, дајући му нову снагу како би примио подобије Христово.
"Исусе, Спасе наш, спаси и мене грешног".
Када се налазимо на тихом и усамљеном месту, често се свакакве непотребне мисли упорно врте око нашег ума, одвлачећи му пажњу од срца. Молитва нам изгледна бесплодна, јер наш ум не учествује у призивању Имена Исуса, и само још уста механички понављају речи. А када завршимо молитву, помисли се обично удаље остављајући нас на миру. Ова непријатна појава ипак у себи носи некакав смисао: призивањем Божијег Имена ми доводимо у покрет све оно тајно, што се крије у нама; молитва је као сноп светлосних зрака бачен на тамно место нашег унутрашњег живота, па нам открива какве се све страсти или склоности гнезде у нама. У таквим случајевима треба ревносно изговарати Свето Име, како би осећање кајања ојачало у души.
Извор: Поуке.орг
.jpg)
