Данас 29. јуна/12. јула савршавамо молитвени спомен на преподобног и богоносног оца нашег Пајсија Светогорца. У наставку прилога доносимо житије овог новопросијавшег дивног угодника Божјег.
Старац Пајсије (Езнепидис) рођен је на празник Св. Ане (25. јула) 1924. године у селу Фараса у Кападокији.
Живећи у благословеном окружењу, старчеви преци су се истицали посебном побожношћу. Његова баба, хаџиХристина, имала је у свом поседу Црквицу арханђела Михаила, далеко од села. С времена на време је боравила поред ње сама у тишини, у молитви и посту. Када би зими снегом била завејана, налазила би врућ хлеб на прозору цркве. И она би се помолила и појела га. Имала је кућу и у Аданама. У њој је угостила преподобног Арсенија, када је пешице ишао на поклоњење Светим Местима.
Прво њихово презиме беше Хаџидигенис. Касније су се оба везали да узму као презиме име старчевог деде, који се звао Теодосије. Његов отац се, заправо, прво звао Продромос (Претеча) Теодосиу. Но, пошто су га Турци тражили, опет је променио своје презиме у Езнепидис, што значи странац. Био је потомак властелинске породице из Фараса, која је имала старешинство у селу низ поколења. Стога је деценијама вршио дужност старешине, имајући дар управљања. Био је веран и благочастив. Посебно је поштовао преподобног Арсенија и у свему га слушао. Преподобни Арсеније Кападокијски је био у роду са супругом Продрома, Евлогијом.
Евлогија и Продром изродише десеторо деце. Њихова имена, редом по годинама, беху: Зои, Марија, Рафаило, Амалиа, Харалампије, Арсеније (старац Пајсије), Христина и Лука. Рафаило се упокојио 26.12.2014.
Још на самом крштењу би пророковано да ће мали Арсеније постати монах. Родитељи најпре хтедоше да дају детету име по његовом деди, Христо. А родитељима рече: "Колико сам вам деце крстио! Зар нећете једноме да дате моје име. Добро, ви желите да оставите човека да наследи деду. Зар ја не желим да оставим калуђера да наследи мене".
У години Старчевог рођења одиграо се велики погром немуслиманског становништва у Турској. Турски националисти предвођени Ататурком, у етничком чишћењу од немуслиманског становништва, само у области Понта побили су 353 238 Грка. У Грчку је пребегло 1,5 милиона хришћана. И старчева породица је заједно са другим Фарашанима и преподобним Арсенијем пошла путем горког избеглиштва.
Након одслуженог војног рока 1949. Млади Арсеније одлази на Свету Гору али на кратко. Већ идуће 1950. Одлази за стално. Најпре је ступио у општежитељни манастир Есфигмен где се замонашио 1954. добивши име Аверкије. Исте године прелази у тада идиоритмијски манастир Филотеј. Примивши схиму 1956. године добија ново име, Пајсије. У периоду од 1962. до 1964. Подвизавао се на планини Синају у келији Св. Галактиона. Одатле се поново враћа на Свету Гору, овога пута у ивиронски скит Св. Архангела. Једну годину проводи и у знаменитој Ипатијевој келији на Катунакији. Следеће 1968. упознаје старца Тихона Руса, који је живео у келији манастира Ставрониките. У жељи да постане његовим учеником одлази са Катунакије код старца. Године 1979. прелази у кутлумушки скит где се настањује у келију звану Панагуда.
Крајем осамдесетих старац оболева од рака и све чешће проводи своје дане ван Свете Горе. Своје последње дане провео је у исихастириону Светог Јована Богослова у Суротију, где се и упокојио 12. гула 1994. Старчево тело је погребено у том истом манастиру на само неколико метара од храма Св. Арсенија Кападокијског у коме почивају његове мошти.
Свети Синод цариградске Патријаршије на свом заседању 13. јануара 2015. прихватио је предлог Комисије за канонизацију нових светитеља, да у Агиологион (диптих светих) Православне цркве приброји Преподобног Пајсија Светогорца. Тиме је придружен светитељском лику где су већ раније прибројани његови духовници Свети Арсеније и преподобни Тихон. За датум празновања је одређен дан његовог упокојења 29. јун/12. јул.
Молитвама Преподобног старца Пајсија Светогорца, Господе Исусе Христе,
Сине Божији, помилуј нас.
Амин.
Извор: Носталгија
