ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године.
Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима.
Тропар. глас 4.
Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов.
Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом,
молећи се за оне који су те мрзели и гонили.
Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог
и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе
за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља.
И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило,
молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а
првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех."
СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.
ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао.
ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева.
ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму.
СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили.
СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година.
ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен.
СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен.
СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана.
СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.
СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву.
ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.
Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."
Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.
ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну.
ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша.
СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године.
СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира.
СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године.
СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији.
СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године.
СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године.
СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима.
ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару.
СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима.
СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле.
ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве.
АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.
СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима.
ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници.
