Историја Оптине пустиње многима је позната: посебни процват је доживела у XIX веку када су се овде подвизавали велики Оптински старци: Нектарије, Макарије, Амвросије. Последњи је посебно уздигао Оптину, која је по висини духовног живота и снаге, количини верног народа равноправно стала уз обитељи Преподобног Сергија Радоњешког и преподобног Серафима Саровског.
Руски народ посебно поштује и воли монаштво, иде ка тим духовним оазама како би захватио благодатно искуство. Тим пре сада, када је живот успуњен мноштвом брига, саблазни, невоља. Куда отићи после Тројице-Сергијеве Лавре? Многи су и у XIX веку посећивали Оптину. Старци тог доба нису били као подвижници древних времена, ограђени манастирским зидом од спољашњег света. И душе су од тмурне таштине, пре свега градске – тада већ погубног начина живота, тежиле ка том духовном тлу, да би се, исповедавши своје грехе, испуниле радошћу и спокојем.
Манастир није привлачио само обичан народ, ни ствараоци попут Достојевског, Гогоља и Толстоја нису имали ништа против да се хране за том духовном трпезом. Сестра Лава Толстоја, Марина се подвизавала у Шамордину, где је Амвросије Оптински основао женску обитељ. Када је Лав одлазио к њој, посећивао је и Оптину. Али није послушао глас православне вероисповести, није послушао старца Амвросија који је желео да спаси његову душу. Горди разум грофа тражио је рационално. То је била болест читавог XX века. После, када су Оптину уништили, у храму Јована Претече био је музеј Лава Толстоја – биста је стајала у самом цетру, на месту аналоја.
Одступање од Бога, рушење обитељи и храмова, скрнављење светиња вратило се Русији у облику Хитлера – Господ је њега изабрао за оружје. Колико је од тог времена људи било измучено у колевци револуције! Само 800 хиљада људи је изморено глађу. Међу њима је био и мој отац.
Све док су манастири били цели, док су се оптински старци подвизавали у скиту и пустињи, они су се молили и заустављали то зло. Ако не буде молитве и живота у Христу, живот ће почети да скреће са правог пута. Он ионако скреће. Комунизам је посејао безбожну заразу. Верника скоро да нема. И живот у Русији бледи. Раније смо имали хиљаде манастира, људи су се молили, живели благочестиво. Свако добро дело, тим пре молитва, има не само индивидуално – лично за појединца – него и социјално, космичко значење. Молитва – не само монаха или старца, него сваког човека. Нека старица на пример, може бити сасвим неприметна, али је она толико блиска Богу и молитва њења је тако жива и јака, да је Господ милује, улива јој животну снагу.
У совјетско време Оптина је била разрушена. Свако, коме би доспеле у руке књиге стараца, са уздасима је молио Господа да обнови обитељ. 1987. године манастир су вратили Руској Православној Цркви. Пред очима је био страшан призор у којем се одражавао бол свих који воле Господа, поштују у срцима Његове светиње. Разрушени храмови, оскрнављени гробови стараца... Сам Господ је призвао на препород. Тај процес је нагло отпочео са доласком архимандрита Евлогија (Смирнова; 1988. године постављен је за намесника Оптинске пустиње, а данас је епископ Владимирски и Суздаљски. – ред.) Он је пун ревности подизао духовни живот и физички обнављао обитељ. Владика је усрдно почео да обнавља управо духовни живот манастира. Службе су биле изузетно дугачке. Владика је сам, без изузетка, присуствовао сваком богослужењу, почевши од полуноћнице и завршавајући повечерјем. Лично је служио литургију.
Прве службе су почеле да се обављају у Надвратном храму Владимирске иконе Мајке Божије. Без обзира на то што је храм био уништен до темеља, први је обновљен, са надом да ће Богородица помоћи обнављање манастира. 3. јуна 1988. године, на дан празновања Владимирске иконе Мајке Божије, овде је одслужена прва литургија. За време богослужења, храм није могао да прими све који су желели да се моле. Било је тесно чак и многобројној братији и искушеницима, а многи су стајали и на улици, у порти.
Потом се приступило обнављању Ваведењског храма – зидови су били сачували, али је храм био унакажен. На поду су лежали огромни делови пољопривредне технике. Од Казањског храма остали су само зидови, изгледао је страшно: уместо олтарског зида била је рупа (кроз коју су пролазила кола, док је зграда још увек имала нешто налик на кров), на све стране су биле разбацане прљаве флаше, разни предмети. У тренутку када је манастир предат Цркви, Оптина је била у власништву Козељске пољопривредне школе. Временом је враћена Цркви, али тада су још свугде били ученици школе.
Живели су и светски људи. Око манастира су били нагомилани различити привредни објекти, складишта, кокошињци. Није било лако то све очистити. Са великим трудом смо убеђивали становнике да се одселе са територије манастира. Кроз манастир је тада пролазио пут и кретао се саобраћај. Једном је владика Евлогије затворио за саобраћај тај пут, да би манастир имао своју затворену територију, али су становници ноћу обили катанац. Почели су да граде домове за те људе: неки су се преселили, неки су куповали некретнине. Неки су остали у скиту – сматрали су да полажу право на станове.
Многи верници, сиромашни људи, доносили су мрвице, а сами су крпили крај са крајем. Требало је градити манастир. Проналазили смо градитеље, мајсторе, плаћали им за труд. Господ је слао приложнике. Увек је у манастиру било онолико новца, колико је било неопходно.
Да би се обновио скит, требало је купити колибу у којој је живео преподобни Амвросије Оптински. Колико је нови газда тражио, толико смо и дали. После два дана, дошао је да врати одређену суму новца. У сну му се нечији глас обратио речима: „Преброј паре“. Пребројао сам и испоставило се да је било нешто више од онога што је тражио.
Господ је милостив и увек је братији слао Своју помоћ. Појављивали су се пословни људи и мајстори. Текао је препород – то је било чудо. Сада хиљаде ходочасника посећују Оптину, проналазећи радост и утеху у молитви, у стајању пред Богом на служби, у целивању светих моштију. Данас обитељ још увек није до краја уређена. Изискује много труда, а оци често буду превише исцрпљени. А народ долази и долази. Господ је рекао: „Гдје су два или три сабрана у име Моје ондје сам Ја међу њима“ (Мт. 18:20). Тим пре, када се сабира на хиљаде богомољаца за оптинске празнике, или за Васкрс.
На Васкрс 1993. године, оптинска братија, јеромонах Василије, иноци Ферапонт и Трофим примили су мученички венац. Испричаћу оно што знам и што сам видео.
То је, наравно, било наручено убиство, специјално припремљено са циљем да онеспособи обнављање Оптине пустиње. Тада су нам много зла чинили: фењере су разбијали, гађали камењем прозоре. И ова убиства су била нечији задатак. Вероватно да су била плаћена.
Испланирано злодело су удесили на Васкрс, да би помрачили радост празника. Тако је бивало и пре, посебно првих година после револуције. Пред велике празнике у Цркви су организовали нереде. У моје време су у Саратову у Тројицки храм бацали димне бомбе. Младима су забрањивали да посећују храм, како не би прилазили Цркви. Тако је и овде: убиство је било почињено са идејом да оне који трагају за хришћанским идеалом одврате од монашког пута.
Завршила се васкршња ноћна служба и већ смо се спремали за рану јутарњу литургију. Јеромонах Василије је кренуо да исповеда у скиту Јована Претече. Иноци Трофим и Ферапонт су већ позивали вернике. Убица је био припит. Дрско је починио своје дело. Прво је забио нож иноцима-звонарима, потом се бацио на оца Василија. Једна жена је причала: видела је злочинца док је бежао од убијених, прескачући манастирске зидине.
Тела монаха Трофима и Ферапонта су одвезли у Козељск. Оца Василија, који је био на самрти, унели су у Ваведењски храм. Лежао је на поду, у локви крви. Његово стање није имало ништа заједничко са трагичним запрепашћењем при изненадној кончини. Имао је мирно лице. Није јако јецао, сасвим мало. Попут детета, давао је до знања шта трпи. Видео сам како је умирао, његово лице је сијало спокојем. Очигледно да је убица предодредио оца Василија за жртву. Али ни за Трофима, ни за Ферапонта – ни за једног од ове тројице смрт није била неочекивана. Никога од њих није затекла неспремног. После васкршње ноћи, након што су узнели молитве и позвали народ на молитву, они су мирно отишли. У Козељској мртвачници замолили смо да не сецирају додатно тела монаха Трофима и Ферапонта и да не спроводе додатну истрагу.
Потом смо сахранили братију. Људски гледано, то је јако тужан моменат у историји Оптине. Како можеш подићи руку на брата свог? Због чега убијати монахе? Они ни малим прстом нису никог дирали. Чинили су само добра дела. Јасно је да је злодело било усмерено на манастир. Циљ је био рушење монаштва као духовне породице: други се неће отиснути, неће доћи или остати у манастиру. Такав је био план тог демонског напада на богоугодан начин живота. Тако се понаша ђавоља завист са онима који трагају за спасењем, мржња злих духова према онима који иду за Христом.
Над гробницама упокојених подигли смо капелу. Они су мученици. Народ осећа молитвену помоћ када одлази на гробове братије, када их моли и разговара са њима. Њихове душе су код Бога. Царство Небеско јеромонаху Василију, иноку Трофиму, иноку Ферапонту.
Извор: Православије.ру
