Хришћанска мисао, Ваљево-Београд 2017, стр. 600.
Велико дело о великану Српске Цркве написао је протојереј-ставрофор Александар Средојевић и одбранио као докторску дисертацију на Филозофском факултетуу Београду 29. септембра 2014. г. пред комисијом коју су сачињавали угледни историци: Љубодраг Димић, Радош Љушић и Радмила Радић.
Рецензент и ментор др Димић примећује да „није лако реконструисати биографију патријарха Димитрија, истражити његову улогу и одредити историјски учинак“. „У питању је личност која је дуги низ година била на најистакнутијим позицијама СПЦ – као професор факултета, епископ нишки и шабачки, митрополит и патријарх“ (Димић). Био је и нучник, дипломата, црквени мислилац, организатор црквеног живота на целом простору новоуспостављене Патријаршије.
Како било, мора се приступити свеобухватној анализи личности и дела Патријарха Димитрија, макар и са временске удаљености од скоро сто година и уз подршку постојећих извора у Архиву Србије, Југославије, СПЦ, САНУ, Министарства вера, Министарства просвете и других, а уз то, испратити све часописе и листове који су помно бележили рад првог српског Патријарха (а и раније као епископа нишког и шабачког) након васпостављања Патријаршије 1920.г., што је писац учинио, и забележио и социјалне, политичке и верске прилике у Краљевини Србији и у Краљевини СХС.
О блаженопоч. Димитрију вредно је забележити да је и сам Патријарх оставио иза себе драгоцене извештаје о својим активностима, писане критички и објективно, са запажањима школованог човека, налик на праве научне арадове.
Писали су о њему митроносни људи, као Митрополит цркногорско-приморски Гаврило (Погребно слово Патријарху Димитрију), Епископ нишки Јован (два рада), а о његовом делу с политичког угла говорили су Миливоје М. Петровић (Говор над одром Патријарха Димитрија) и потоњи председник Владе Милан Стојадиновић (Говор над одром Патријарха Димитрија).
Грађу за биографију Патријарха Димитрија оставио је његов лични пријатељ Михаило Ј. Миладиновић, директор Пожаревачке гимназије, да би о њему писали многи истраживачи и професори црквене историје, међу којима др Ђоко Слијепчевић, др Душан Кашић, др Димшо Перић, др Радмила Радић, др Пердраг Пузовић, др Владислав Пузовић, др Александар Раковић. Коришћена је релевантна историографија, теолошка, правна, политичка литература.
Овај огромни материјал аутор је темељито проучио и разврстао у десет поглавља: Младост и школоваље; Епископ нишки Димитрије; Епископ шабачки Димитрије; Епископ Димитрије и хиландарско питање; Митрополит Србије Димитрије; Српска Патријаршија – уједињење, устоличење, уређење; Унутрашњи живот Цркве; Црква, држава и народ; Спољна политика Цркве; Крај животног пута.
Обрађена су многа питања из црквено-националне историје која, иначе, није било лако решавати услед ратова који су били наметнути Краљевини Србији.
Свакако да у овом нашем осврту на овакво монументално дело др Средојевића можемо споменити само оне кључне моменте који су обележавали архипастирску делатност Димитријеву. Тако, пишући о петогодишњој архијерејској служби у Нишкој епархији, аутор истиче и то да је у то време број цркава и манастира увећан за 20%, а број свештених лицва је порастао за 20%. Посебно се нови Архијереј трудио на искорењивању предрасуда и сујеверја у народу, подизању опште, а тиме и верске културе, повећању улоге свештеника у друштву и њиховом образовању.
Било је и безвлашћа, чему се морало стати на пут. За потписаног је нарочито упечатљив податак да су после придруживања Србији четири округа (који су углавном ушли у састав Нишке епрахије) одлуком Берлинског конгреса 1878.г., поједине манастире на тим просторима напустили бугарски монаси, па су се у њима као монаси населили поједини Срби који су овде преузели управу над црквеном имовином, да би неки од њих продали имања и шуме, узели новац и отишли без трага! Изгледа да би ово требало да буде лекција за нека будућа времена!
Истакнута је улога овог врлог архипастира у чину повраћања манастира Хиландара „у српске руке“ и, уопште,у решавању хиландарског питања, чему је аутор Средојевић посветио посебно поглавље.
Ми ћемо само у кратким потезима изнети неколико значајних момената везаних за време патријарашке служе Димитријеве. Отворена је Монашка школа у манастиру Раковици, а 1920. г. отпочео је с радом Богословски факултету Београду, који је 1926. г. покренуо свој научни часопис „Богословље“. Раде богословије у Карловцима, Призрену, Сарајеву и Битољу. Покренути су и други верски часописи, периодична издања, листови, објављене су многе књиге, образовне и научне. Редовно излазе: Гласник Српске Патријаршије, Весник Српске Цркве, Глас Цркве, Хришћанско дело, Хришћанска мисао, а овде треба додати издања Православне народне хришћанске заједнице у Крагујевцу, чије књижице су умногоме допринеле верском назидању човека.
Патријарх Димитрије је био човек књиге; написао је Службу Светом Деспоту Стефану (Лазаревићу) кога је прибројао лику светих Цркве Божје. Преводио је са црквенословенског језика и дао један од најбољих превода Хиландарског типика, који је издао уз научну сарадњу Љубе Сојановића и Ватрослава Јагића.
У време његове патријарашке службе, у Краљевину СХС допутовао је велики број Руса избеглица (око 100.000) који су нашли уточиште у овој земљи, а наша земља је видела велику корист од угледних професора, архитеката, инжењера, мислилаца који су се ставили на располагање у изграњи у рату страдалне земље. Неколико тих професора предавало је на Богословском факултету у Београду или у богословијама. У Сремским Карловцима је установљен Стални Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве, под председавањем чувеног богослова, Митрополита харковског Антонија (Храповицког).
Као Митрополит, Димитрије је путовао у Русију 1913. г. на прославу 300-годишњице царске династије Романових, а после Првог светског рата, у пратњи Епископа Николаја, боравио је у Уједињеном Краљевству да изрази дубоку захвалност српског народа на помоћи указаној за време тог рата.
После земљотреса у Бугарској Митрополит Димитрије је организовао прикупљање хуманитарње помоћи за тамошњи пострадали народ, чиме је посведочено свеправославно заједништво. За време геноцида над Јерменима у Турској 1915. г. и поводом изгона Грка из те земље 1921-1922.г. апеловао је на друштвене и световне власти у свету тражећи заштиту основних људских права ових хришћана. И иначе, одржавао је добре односе са сестринским православним и неправославним Црквама у свету. Да ли је Патријарх Димитрије знао или није да су му у београдској Саборној цркви путиру приступила два англиканска свештеника, тек ова чињеница се често помиње при међухришћанским разговорима о интеркомунији, коју наша Црква уопште не одобрава.
Морамо нагласити да је у време патријарашке службе овог светила Цркве улагано много напора на међухришћанској сарадњи, држане су екуменске конференције у Југославији, посебно у Сремским Карловима где се истицао прота Милош Парента, ректор Богословије, или су наши људи учествовали на таквим скуповима и симпосионима у свету, држали предавања, као Епископ Николај на скупштини Вере и црквеног уређења (која је данас једна од комисија у саставу Светског савета цркава) и Епископ дакматински Иринеј (Ђорђевић) или бачки Иринеј (Ћирић).
Желимо да споменемо да је 1923. г. у Цариграду одржан стручни састанак представника свих помесних православних Цркава који су разматрали питање календара у Цркви, кад су нашу свету Цркву представљали Митрополит црногорско-приморски Гаврило (Дожић), потоњи Патријарх, и у свету чувени др Милутин Миланковић!
Патријарх Димитрије је први понео данашњу титулу Српског Патријарха: Архиепископ пећки, Митрополит београдско.-карловачки и Патријарх српски, и све инсигније које иду уз ово звање.
Као да резимира дело Патријарха Димитрија, др Александар Средојевић пише да је био „личност чији је животни пут од скоро једног века био препун драматичних обрта. Стално се пењао на друштвеној религијској лествици, и кад је изгледало да пропада и нестаје са историјске позорнице, он се на њу враћао, поставши друга државна личност, а прва духовна Краљевине Србије, потом и патријарх Српске православне цркве у уједињеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“.
Ово маестрално дело прате наводи извора и секундарне литературе, који се провлаче кроз 1748 фус-нота у којима се појашњава носећи текст у телу књиге!
Мора да је технички пропуст, па се појављује неки безначајан поговор претходно објављеној књизи истог аутора „Београдска Митрополија и Патријаршија српска“ (стр. 549-550). Међутим, од огромног је значаја научна рецензија академика Љубодрага Димића, која је овде донета на стр. 551-587.
Овакво научно истраживање живота и дела једног великодостојника наше Цркве може послужити као узор писању научних монографија и других светила, Патријараха, Митрополита, Епископа, па и јерархијски нижих црквених делатеља, не само оних у чину.
протођакон Радомир Ракић
Извор: Српска Православна Црква
