Кратак историјат и преглед Епархије жичке

Родоначалник светородне српске династије Немањића у 12. веку био је први српски жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви).

Најмлађи његов син Растко, отишао је у Свету Гору Атонску и замонашио се под именом Сава.

Стефан Немања се повукао са државног престола, оставивши за свог наследника средњег сина Стефана. И сам Стефан Немања се замонашио под именом Симеон и отишао у Свету Гору, предавши се монашким подвизима, где је и дочекао своју блажену кончину.

Стекавши велику мудрост и искуство подвижника Свете Горе Атонске, Сава је дошао у Србију 1208. године са моштима сада већ пројављеног светитеља свог блаженог оца Светог Симеона. Сава прима архимандритски чин у манастиру Студеници и помаже свом снагом брату Стефану да учврсти и уреди земљу. У самосталној држави српској, потребна је била и самостална црква. Сава је отишао у Никеју и успео да издејствује аутокефалност (самосталност) Српске цркве 1219. године. Православни патријарх Манојло Сарантен посветио је архимандрита Саву за првог српског Архиепископа.

Са великим трудом на радост свога народа, Сава као Архиепископ почиње да уређује црквени живот. Са братом владаром Стефаном довршава велелепни манастир Жичу, украсивши га мрамором и фрескама, коју проглашава за седиште Српске Архиепископије. Ту у Жичи, на Спасовданском сабору 1221. године, Архиепископ Сава крунише Стефана за првог српског краља, те Жича за убудуће постаје крунидбено и престоно место српске државе.

Поред постојећих епархија у Расу, Липљану и Призрену, Архиепископ Сава оснива у Приморју две епархије: хумску и зетску, а у унутрашњости Србије шест нових: жичку, хвостанску, будимску, дабарску, моравичку и топличку. Тако је сада сав простор српске државе и народа био покривен делотворним старањем црквених центара. Дакле, оснивач жичке епархије је Свети Сава, а манастир Жича постаје и седиште Епархије жичке.

Убрзо после блаженог представљења Архиепископа Саве 1236. године у Трнову у Бугарској, Бог пројави свог новог угодника и светитеља. Мошти Савине остадоше нетрулежне и чудотворне, те тако Свети Сава остаде до данашњег дана најомиљенији и најпоштованији светитељ из српског рода.

Наследник Светог Саве на архиепископском престолу био је Свети Арсеније Сремац, који је услед најезде угарских племена морао пренети седиште српске Архиепископије у Пећки манастир у Метохији у Цркву Светих Апостола. Премештањем архиепископског трона у Пећ, Жича није изгубила значај архијерејског седишта. У време Архиепископа Јевстатија I (1279-1286) Жича је поново била центар живе Архиепископове делатности. После његове болести, упокојења и сахране у манастиру Жичи, њега је Бог прославио светитељством, кроз чудесна исцељења над његовим моштима. Наследио га је Архиепископ Јаков (1286-1292). Жича и епархија су живели пуним плућима и у време Архиепископа Јевстатија II, Данила II, Саве III и Архиепископа Никодима. У јесен 1390. или у пролеће 1391. у Жичи је на Сабору изабран Данило III за српског Патријарха.

Наступиле су ратне околности! Епархије, манастири и цркве су живели страдањем свога народа, рушени, паљени, али опет обнављани. Наиласком Турака Османлија црквена седишта су често измештана.

После пада Српске Деспотовине под Турке 1459. године, живот у Жичи је замро, све до обнове Пећке Патријаршије 1557. године, када је унеколико био обновљен монашки живот у Жичи, али за кратко. Од овог времена, па све до 19. века, нема много података о Жичкој епархији и Жичи, која је била опустела и препуштена пропадању, услед тешких историјских ратних околности и разарања.

Током историје, Епархија жичка је мењала свој назив и седишта. Тако налазимо податак из 1654. године о Макарију, Митрополиту ужичком, и Митрофану, Митрополиту ваљевском и ужичком (1760-1766). Значајну улогу је имао и Никифор (Максимовић), епископ ужички од 1831-1853. године. Епископско седиште је пренео из Ужица у Чачак. У Чачку је подигао епископски двор. Обновио је манастире Преображење и Сретење. Помагао је сиромашне у школовању, подизао школе и помагао издавање књига.

Посебну улогу у обнављању црквеног живота је имао Јоаникије (Нешковић), Епископ ужичко-крушевачки (1854-1873). Пре него је изабран за Епископа, био је придворни монах код Митрополита београдског Петра (Јовановића), надзиратељ радова на обнови Манастира Студенице, члан Конзисторија у Београду и Шапцу, намесник и старешина Манастира Каленића. Шест година је био Епископ шабачки од 1849. године, када га је Сабор изабрао. Својим средствима је подигао у родном месту Миланџи школу и Цркву Светог Саве и конак Манастира Каленића, као и мали конак и цркву у Прерадовцу. Велика средства је уложио на обнову Манастира Жиче. Био је књигољубац. Куповао је и поклањао књиге, прикупљао старине, рукописе и стари новац. Слао их је Друштву српске словесности и Српском ученом друштву, чији је члан био. Његово седиште је било у Карановцу (данашње Краљево). Сахрањен у Манастиру Жичи.

После заслужног Епископа Јоаникија (познатог у народу као Владика Јања), епископски трон је наследио Епископ ужички Викентије (Красојевић) од 1873-1882. Био је љубитељ књиге и просвете. Сву своју имовину је завештао у добротворне и стипендијске фондове.

Корнелије (Станковић), Епископ ужички, управљао Епархијом непуне две године (1883-1885). За време његове управе Епархија је 26. јуна 1884. године променила име, и од тада се назива жичком. Почива у манастиру Жичи.

Жички Епископ од 1886-1889. године, био је Никанор (Ружичић).

Сава (Бараћ), Епископ жички (1889-1913), учесник Берлинског конгреса, учитељ, замонашен у Дечанима, кандидат богословља Кијевске духовне академије. Сјајан црквенонародни прегалац, који је у својим епископским извештајима о канонским посетама оставио драгоцене податке о манастирима и парохијским храмовима.

На трон Епископа жичких 1919. године је изабран и постављен Николај (Велимировић). Годину дана после посвећења, по својој молби прешао је на Епархију охридску, а на жичку је постављен Јефрем (Бојовић) од 1920-1933. Био је ђак Московске духовне академије, и професор Богословије. Почива у Манастиру Студеници.

После његове смрти, жичком Епархијом је администрирао Патријарх Варнава, преко свог викарног Епископа Тихона до 1936. године, кад на Епархију жичку долази поново Епископ Николај (Велимировић), доктор теологије и философије, један од најплоднијих писаца и црквених прегалаца. Својом активношћу у Америци и Енглеској, у време Првог светског рата је много помогао српском народу. Био је добар организатор богомољачког покрета, који се појавио између два рата код нас.

Знао је да добро усмери токове врела народне вере и побожности. На тај начин је обогатио нашу цркву, посебно што је богомољачки покрет из својих редова, нарочито после ратова, попунио наше манастире и свештеничке редове. Преминуо је 1956. године у изгнанству у Америци, где је сахрањен, а мошти су му пренете у Лелић 1992. године. Данас је у диптиху Српске Православне Цркве, у реду великих Божијих угодника. После хапшења и одвођења Владике Николаја у заточеништво, Епархијом жичком је од 1941. године администрирао Епископ злетовско-струмички Викентије до 1947. године, а од тада до 1956. године су администрирали: Епископ шумадијски Валеријан, Митрополит скопски Јосиф (Цвијовић), Епископ рашко-призренски Владимир и будимски Герман.

Од 1956-1958. године Епископ жички је био Герман (Ђорић). После избора за Патријарха српског 1958. године и даље је до 1961. године администрирао Епархијом жичком.

На жичком трону од 1961-1978. године столовао је Епископ Василије (Костић). До избора за Епископа завршио је високе школе, докторирао на Атинском богословском факултету, био чиновник Светог Архијерејског Синода, професор монашке школе у Дечанима, у Богословијама у Призрену и Битољу. За бањалучког Епископа изабран је и хиротонисан 1947. године. Обновио је владичански конак у Манастиру Жичи, разорен током рата. Неуморно је храбрио, обилазио паству и давао подстрех за изградњу нових храмова и домова. Српску цркву је представљао на Свеправославним конференцијама на Родосу и у Женеви.

После упокојења Епископа Василија, на Епархију жичку долази Епископ Стефан (Боца), од 1978-2003. године. Пре избора за Епископа, после школовања у Богословији и на Богословском факултету, био је катихета у Гимназији и професор Богословије у Београду. За Епископа далматинског изабран 1959. године. За 19 година обновио је ратом разорену Епархију и живу цркву у њој. У Епархији жичкој је неуморно радио, подучавао монаштво и свештенство, одржавао семинаре и предавања, оснивао хорове, школовао младе кадрове, подстицао изградњу храмова и других здања, развијао мисионарску делатност…

Српску цркву је представљао на многим међуцрквеним и богословским скуповима. Црква му је за дуг период поверила послове црквене просвете и школства. Почива у Манастиру Жичи.

Хризостом (Столић), Епископ жички (2003-2012). Родом из Руме. Прошао кроз монашки опит Високих Дечана и Манастира Хиландара и Свете Горе. Био је управник хиландарске библиотеке и у два наврата протос у протату (управи), свештеној општини Свете Горе. За Епископа је изабран 1988. године и био на Епархији западноамеричкојдо 1992. године, када је постављен на Епархију банатску, на којој остаје до избора за Епископа жичког 2003. године. Био је љубитељ књиге, лепог црквеног појања и богослужења. Плод његовог искуства са Свете Горе јесте двотомна књига Светачник и Литургија Светог апостола Јакова у преводу на српски језик. Бавио се издаваштвом на црквеном пољу. За време његовог управљања Епархијом жичком штампано је издање Јеванђеља и Апостола за богослужбену употребу за сваки дан у години, као и Минеји са Србљаком уклопљеним у годишњи круг богослужења. Почива у Манастиру Рујну (Биоска код Ужица), који је зидао журећи да га за живота заврши.

Од упокојења Епископа Хризостома 2012. године до 2014. године Епархијом жичком је администрирао Епископ шумадијски Јован (Младеновић).

Данас је на светосавском трону жичком Епископ Јустин (Стефановић), од 2014. године када је као Епископ тимочки изабран за жичког Епископа. Епископ Јустин обилази манастире и парохије, живом речју поучава, утврђује у вери, помаже у изградњи храмова и других здања и уопште у надградњи живе цркве Божије у Богом чуваној Епархији жичкој.

Данас Епархија жичка има 13 Архијерејских намесништава са 215 парохија, укупно 31 манастир (15 са мушким монаштвом и и 16 са женским монаштвом), са укупно 210 монашких лица, искушеника и искушеница. Постоје 24 манастирска храма и 13 манастирских капела. На подручју Епархије жичке вероучитељску дужност обављају 167 вероучитеља. Епархија има 18 ђакона. У Епархији има 170 парохијских храмова, 34 капеле, као и 59 парохијских домова. У току је изградња већег броја нових храмова и парохијских домова.

Седиште Епископа је у Епископском двору у Краљеву, у Доситејевој улици 5е, код Саборног храма посвећеног Спаљивању моштију Светог Саве Српског.

У Манастиру Жичи и Манастиру Градцу, постоје и делају иконописне радионице.

Из преднемањићког периода, недалеко од варошице Рашке, постоји обновљени Манастир Стара Павлица (Храм Светих апостола Петра и Павла).

Најзнаменитији манастир Епархије жичке је Манастир Студеница, задужбина Стефана Немање из 1190. године, који се с правом назива „мајком српских манастира и цркава“. Овај манастир са лепим грађевинским стилом и живописом био је добар пример осталим владарима светородне лозе Немањића, који су наставили задужбинарску делатност, те је тако Манастир Студеница породио бројне манастире и цркве, духовне бисере архитектуре и црквене уметности. Из Студенице је Свети Сава започео као архимандрит студенички велику мисију остварења самосталне српске државе и цркве, и довршио у Жичи на Спасовданском сабору 1221. године, на коме је обзнањен у Савиној Беседи о правој вери и Синодик (Образац Православља). О Жичи је већ било говора.

Набројаћемо неке од најзначајнијих манастира и цркава из најстаријег периода настанка:

–Манастир Градац, Храм Благовести Пресвете Богородице (13. век), задужбина Краљице Јелене Анжујске – Преподобне Јелисавете)

-Манастир Рача код Бајине Баште, Храм Вазнесења Господњег, задужбина Краља Драгутина Немањића (13. век). Имао је преко 300 монаха и познату преписивачку школу.

-Манастир Придворица, близу Студенице (12. век)

-Манастир Клисура, код Ариља, Храм Светих Архангела (13. век)

-Манастир Ковиље, Храм Светог Архангела Гаврила (13. век)

-Манастир Јежевица, Храм Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског (1337. г.)

-Манастир Стјеник, храм Рођења Светог Јована Крститеља (14. век)

-Манастир Каменац, Храм Рођења Пресвете Богородице (14. век)

-Манастир Враћевшница испод Рудника, Храм Светог великомученика Гергија (15.век)

-Манастир Благовештење у Трнави код Чачка, Храм Благовести Пресвете Богородице (1554. година)

-Манастир Рујан, Храм Светог великомученика Георгија, познат по штампарији и Рујанском јеванђељу, које је штампао монах Теодосије 1537. године. Турци су га разорили, а преписивачи књига отишли у манастире Рачу и Милешеву. Манастир је недавно обновљен.

-Манастир Вољавча, Црква брвнара Светог великомученика Прокопија (17. век)

-Скупина манастира у Овчарско-кабларској клисури је позната под називом “Мала српска Света Гора“. Броји око десетак манастира, а то су: Манастир Благовештење, Храм Благовести Пресвете Богородице (12-13. век), Манастир Никоље, Храм Светог Николаја Мирликијског (14-15.век), са познатим Никољским јеванђељем из овог периода; Манастир Јовање из 1540.године (задужбина светогорских монаха); Манастир Успење (14.век); Манастир Преображење, срушен 1909. године због изградње пруге, а нови Храм Преображења Господњег подигнут 1940. године; Манастир Вазнесење (16.век); Манастир Ваведење (13. век); Манастир Свете Тројице (15.век), градили га светогорски монаси; Манастир Сретење (14. век).

Међу најстаријим храмовима Епархије жичке је Храм Вазнесења Господњег у Чачку из 12. века, из времена Немањиног брата Страцимира. Између осталих ту су:

-Храм Светог Ахилија у Ариљу, задужбина Светог Краља Драгутина Немањића из 1296. године

-Храм Светог Саве Српског у Грачацу (12. век)

-Бела Каранска црква, Храм Благовести Пресвете Богородице из 1342. године у Карану, задужбина жупана Брајана, властелина на двору цара Душана

-Храм Светог Архангела Гаврила у Борачу из 1350. године

-Храм Усековања главе Светог Јована Крститеља у Баљевцу код Рашке (14. век)

-Храм Светог Николаја Мирликијског у Шумнику код Рашке (14. век)

-Храм Светог великомученика Георгија у Радаљеву код Ариља (16-17. век)

-Храм Светог Николаја Мирликијског у Брезови (16.век)

-Храм Рођења Пресвете Богородице у Прилипцу код Ариља из 1734. године

-Стара ужичка црква Светог апостола и јеванђелиста Марка из 1828. године, подигнута на темељима старијег храма из 1721. године.

Мноштво храмова у овој Епархији датира из 19. века, после ослобођења Србије и изгона Турака.

Ево и неколико цркава брвнара, које већ имају историјски значај и вредност: