Редови који следе представљају пуну, језички и стилски „умивену” , ауторизовану верзију интервјуа. Његов сажетак је претходних дана објављиван и коментарисан у медијима.
Повезане вести:
Ово је Седмица Радио-Београда 1. Право, па и обавеза Српске Православне Цркве да учествује у унутрашњем дијалогу о Косову суштински су легитимни и неспорни. Они су, позивом председника Републике, признати и у формалном смислу. Jављају се, међутим, покушаји да се они релативизују, минимизирају и оспоре.
Ваше Преосвештенство, најпре хвала што говорите за Седмицу, а одмах и питање: како објашњавате оваква настојања и свест која их обликује?
Хвала вама за позив и за могућност да се на овако озбиљне теме озбиљно поразговара, као што и доликује Вама као уредници и првом програму Радио-Београда. Хтео бих, најпре, да кажем како лично сматрам да унутрашњи дијалог није најсрећнији израз. Ја бих пре рекао да се ради о свесрпском или свенародном дијалогу, а у том смислу он је и унутрашњи и спољашњи. Како год да узмемо, веома је важан управо због тога што се ради о решавању Гордијевог чвора званог проблем Косова и Метохије или косовска криза, а ја бих пре рекао – дубока угроженост и тренутна окупација Косова и Метохије, као и нелегитимно проглашавање његове наводне независности. Све то изискује суштински, свенародни, став и одговор. У том смислу, позив на дијалог је сасвим уместан и користан. Никада једна група људи, маколико била добронамерна, – претпоставимо притом да нису у питању политичари него, рецимо, научници, књижевници, уметници, и то махом академици, – не може увек са сигурношћу тврдити да баш она изражава став већине, а камоли став свих. То ни ми, епископи и остали пастири Цркве, не можемо тврдити за себе, а још мање то можемо тврдити за све вернике Цркве или за народ у целини. Добро је, значи, ослушнути разне гласове, разна мишљења.
У којем год правцу да се иде – било у правцу даљег попуштања, што значи наше постепене капитулације по питању Косова и Метохије, било у правцу одбране нашег легитимног права на сопствену територију, која никад у историји није била албанска територија, а као српска територија је духовно и идентитетски најважнија српска територија, – сваки покушај решавања мора се, у сваком случају, заснивати на ставу огромне већине нашега народа. Без обзира на ток разговорâ и преговорâ, као и на пратеће међународне притиске, немогуће је доносити далекосежне одлуке или вући радикалне потезе (као што је мењање Устава, као што је пристајање на нове минимуме, нове „црвене линије“ које то можда и нису), а да иза тога не стоји већина народа. Није ствар само у поштовању демократских процедура, које се данас сматрају обавезнима и које су свакако боље него ауторитарни системи у којима одлучује мали број људи или само један човек, него у томе што у стварном животу није одрживо никакво решење против којега је већина.
То, ако хоћете, видимо и на негативном примеру понашања албанске већине на Косову и Метохији. Не бих да сад улазим у тематику како је уопште дошло до етничке мајоризације албанског народа на Косову и Метохији на штету тамошњега српског народа; просто напомињем да је, нажалост, до тога дошло насиљем, а не природним путем. То се не сме губити из вида и не може се допустити да нам Запад соли памет да Арбанаси, зато што су већина, имају право на територију. Каталонци су у Каталонији већина, па тај исти Запад каже да немају право на засебну територију и суверенитет. Било како било, став већине да треба прогласити независност, макар и на своју штету, ипак је одиграо крупну улогу у развоју догађајâ. Без те већинске подршке, постигнуте и пропагандом, па и неким грешкама са наше, српске стране, ствари би се мало друкчије одвијале.
Није то, наравно, био пресудан чинилац. Све кључне одлуке су, колико знам, доносили моћни странци. Ни једну једину нису донели косовско-метохијски Албанци сами нити смо ми могли да изменимо договоре и планове коване у време када је Русија била Јељцинова Русија, Русија на коленима, када Кина још није била на великој светској позорници, када смо ми били потпуно сами, када су наши политички вођи кукали и молили Козирјева, тадашњег руског министра иностраних послова, да нам помогне и на Косову и у Босни и Херцеговини и када је он са хладним подсмехом, имајући породицу већ стално настањену у САД, презриво одговорио: „Немате шта да очекујете“.
Имамо резултат који имамо. Имамо га захваљујући споју оба елемента, односно синхронизованом деловању споља и изнутра. Свестан тога, мислим да је дијалог – зовимо га унутрашњим или свенародним, свесрпским – користан јер заиста може да покаже шта народ мисли. То не значи да пристајемо на једноумље или да нам је циљ једноумље. Оно је апсолутно немогуће у животу, у било ком периоду. Уз то, оно је неприродно и нечовечно. Неизнуђени, недириговани, неизманипулисани дијалог одузима могућност било којој елити – правој, самозваној, политичкој, интелектуалној, медијској, па и црквеној – да мисли како има право да говори у име свих. Да би дијалог био плодан и користан, он мора бити слободан и искрен: не сме бити никаквих ограничења, не сме се ничији став унапред оквалификовати оваквим или онаквим. А када се овако заиста утврди шта је већински став, онда га сви, почевши од државног врха, морају уважавати.
Српска Православна Црква је, на неки начин, већ скицирала становиште по овом питању. На чему се оно темељи?
Овде бих морао да вас донекле исправим, односно допуним, и то управо у духу онога што сам сада говорио. Врло је тешко говорити о ставу Српске Православне Цркве, и то „већ скицираном”. Постоји став многих црквених људи, укључујући и мене као Вашег саговорника у овом тренутку. У крајњој линији, свако има свој став и сви имамо свој став. Моје дубоко убеђење јесте да ће став огромне, чак апсолутне већине верникâ Српске Православне Цркве бити јединствен и да они неће бити за даље уступке по питању Косова и Метохије него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија, као наше алфа и омега у суштинском, идентитетском смислу. То никако не значи, како би хтели да протумаче злонамерни људи, да ми желимо да онде постоје само Срби, а да других уопште нема или да их има, али да немају иста права као ми. Такво становиште нам није било својствено никада, па ни у временима када је Србија могла да несметано и некажњено изврши такозвано етничко чишћење, као, рецимо, после балканских ратова. Српски народ га није вршио, а неки други су га вршили, и до данас врше, на штету српскога народа.
Свим овим хоћу да кажем да постоји једна важна компонента, коју, нажалост, у нашој јавности многи не разумеју. Било би, разуме се, погрешно и грешно казати да нико не разуме, али веома многи, забрињавајуће многи, не разумеју. Посреди је следеће: Црква није ни партија ни идеологија. Следствено, погрешан је приступ оних лица која су ишла дотле да Патријарху, првом човеку Цркве, оспоре право на мишљење које је друкчије од претпостављеног владајућег мишљења, иако то „владајуће мишљење” уопште није познато. Не знамо какво ће оно бити. Лично не верујем да ико икоме може да нуди Косово и Метохију, али споменута реакција полази управо од претпоставке да позив на дијалог значи некакав ублажавајући завој, неку врсту камуфлаже за наше даље напуштање идеје о суверенитету Србије над Косовом и Метохијом. Али да ли се иза идеје о дијалогу крије оваква замисао, то, пре свега, још не знамо.
Лично не верујем да би такво тумачење могло бити истинито. Али и да јесте, ко има право да прописује мишљење било коме, па ма то био и један једини „мали човек”, а не духовни поглавар десетак милиона верникâ, једини ex officio, по функцији и дужности, овлашћен да говори у њихово име? То је, уосталом, једна од његових прерогатива као Патријарха: он ad extra (пред разним друштвеним субјектима и пред јавношћу уопште) изражава став Цркве као целине. Тај став није, наглашавам, резултат директивâ, као што је у партијама, било у оној јединој (комунистичкој) некада било у многима сада. Свака партија има своју „генералну линију” и директиве које њено чланство обавезују. Тога у Цркви нема. Апарата притиска, ограничавања слободе мишљења и изражавања, у Цркви нема. Хвала Богу што га нема! Иначе би Црква радила сама против себе.
Како онда, зар није моје очекивање да ће став огромне већине у Цркви бити једнозначан и готово једногласан у противности са мојим тврђењем да тај став неће бити плод неког упутства такозваног црквеног врха, неке врсте унутрашњег наговарања или пропаганде? Нема ту контрадикције! Зашто? Зато што питање Косова и Метохије није само политичко питање нити само територијални спор. Посреди је суштинско и дубинско питање нашег народног и духовног бића, питање нашег идентитета. Наша самосвест и наше самоосећање засновани су кроз историју на Косовском Завету или, по другој терминологији, на видовданском опредељењу, чије су идеје познате или би требало да су познате. Тај вековни свети Завет неки данас називају косовским митом. Нека га називају тако! Они по правилу и не знају шта уствари значи израз мит. Не знају да он није нимало пежоративан него да заправо има исти смисао као и завет. Ја ћу ипак радије говорити о заветној мисли, о заветном опредељењу, јер је то наш вишевековни израз, уткан у наш кôд мишљења и понашања.
Ако се једном народу одузме његов Завет, његова идеја водиља, онда он престаје да буде народ у органском смислу те речи, престаје да постоји као духовно жив организам. Постаје, напротив, аморфна маса којом може да се манипулише, којој је свеједно како ће се звати и да ли ће бити ове, оне или никакве вере, да ли ће припадати овом или оном цивилизацијском кругу, овом или оном вредносном систему. Просто, постаје духовно мртва – мада биолошки још увек жива – људска заједница. С тим у вези морам нагласити да духовна смрт често претходи биолошкој смрти, а не обрнуто, као што обично мислимо. У овом, дакле, смислу, вековно сазнање и осећање, изражено у нашој књижевности и уметности, у стваралаштву из свих области, у укупној традицији и култури, везано је за Косово. Ко је могао да очекује да ће неки удаљени делови српског народа, који не живе чак ни у суседној и донедавно српској Црној Гори, него у Далмацији, Лици и другде у Крајини, вековима певати о Косову, уз гусле и без гусала, рађати се и умирати са Косовом на уснама и у срцу? Није то ствар географије.
Ја памтим своје детињство, проведено не у епским крајевима него овде у Бачкој, у Војводини, у северном делу Србије. И ту се живело и дисало косовском мишљу. Када сам већ био ђак основне школе и умео да читам, старији људи – наши родитељи, деке и баке, суседи – тражили су од нас деце да им у вечерњим сатима наглас читамо народне јуначке песме. Треба ли да нагласим да су и те песме, као и приповедања старијих, за тему најчешће имала косовске ликове и догађаје? А били су то прости људи, људи из народа. И није то било баш тако давно... Зато сам недавно и рекао, коментаришући врло незграпну и нимало демократску изјаву једне личности, да, с једне стране, Патријарх има право да изрази мишљење Цркве, с друге стране службено је на то позван и обавезан, а с треће стране – он ће дубље и суштинскије од других исказати ову органску мисао, поготову у амбијенту отуђености од народног самоосећања, што је, нажалост, чест случај међу припадницима наше данашње интелигенције.
Мене сте поправили у претходном питању због тога што сте хтели да ми нагласите да, с једне стране, по вашем мишљењу постоји јединствен став, али нема званичног става.
Можда сам се недовољно јасно изразио. Хвала што ме подсећате на то! Када Патријарх или Синод нешто изјави, то, свакако, у одређеном смислу јесте службени или званични став. Јер, неко мора да изражава саборно осећање већине у Цркви. Службено изражени став није, међутим, резултат ни испирања мозга, ни пропаганде, ни неке врсте директиве, ни менталног насиља, него се њиме констатује оно што спонтано, органски, већ постоји и што сви добро знамо. Лично, примера ради, не могу, а да не знам шта о овом проблему мисли српски сељак на Косову или у Метохији. Знам јер сам у младости, дуги низ годинâ, био сабрат манастира Дечана и више сам пешачио по Метохији него по родној Бачкој. А и да нисам, једнако бих знао! То исто, још боље од мене, зна наш Патријарх, који је годинама службовао као професор Богословије у Призрену. То исто је знао покојни патријарх Павле, који је три и по деценије онде живео. То исто зна већина наших епископа; знају, практично, сви. То исто зна и већина народа који припада Цркви. То није нагађање – то је искуствено знање.
Дозволите ми да цитирам део изјаве нашег Патријарха који је, по свој прилици, био повод за неумесну критику на његов рачун о којој сам, пре неколико дана, писао. Патријарх каже овако: „Апелујемо на наше државнике да не смеју да дају никада своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено. То Срби и Србија не смеју дозволити“. Ове речи су заиста израз свенароднога мишљења и става. Све је ту речено јасно, гласно и, надасве, часно. Додаћу још нешто: Патријарх вели да ми апелујемо на наше државнике. Не каже да ми одлучујемо уместо њих. Ми нисмо државници већ црквени пастири и духовни посленици. Али управо вековно духовно искуство Цркве, животом проверено и историјом оверено, даје нам право да говоримо, сведочимо, апелујемо, на нама својствен начин и утичемо. Благодатна савест и историјска свест Цркве претходила је, штавише, постојању српске државе и многих других држава. Она ће постојати докле год постоји наш народ – тачније, док је света и века.
Опростите ми што вас прекидам и дозволите ми потпитање. У политици се често користи фраза о „црвеним линијама“. Моје потпитање гласи: може ли Црква да размишља у тим категоријама и које би „црвене линије“ то биле?
Наведени Патријархов исказ значи једину „црвену линију“, дату и задату. Свесни смо да је потребно пронаћи неки начин за опстанак српског народа на Косову и у Метохији, известан modus vivendi. У датим околностима – међународним пре свега – није могуће остварити суверенитет Србије „на терену”, у пракси. Сви знамо из којих разлога. Један од њих јесте што се не поштује Резолуција 1244. Да се поштује, постојало би извесно државно присуство Србије. Други је што, и да постоји ограничено присуство Србије, то не би била довољна снага, не бисмо могли да суштински одлучујемо. У том светлу, не сматрам да је главни проблем то што Срби на терену, онде где живе, морају, да би опстали, да имају одређене контакте са органима самопроглашене „државе”, да пристају на одређене компромисе, не признајући притом њен лажни суверенитет. Да је садашње стање ствари такво какво јесте, то је схваћено, можда са извесним закашњењем, и код нас, „у остатку Србије”, како се каже. Од наше браће и сестара који остадоше и опстадоше на огњиштима предака по најстрашнију цену, често и по цену жртава у сопственој породици, и који желе да и даље остану и опстану, не можемо да тражимо да они буду ти див-јунаци који ће се супротставити како непосредном окружењу, са свим његовим предрасудама и опсесијама, тако и окупационој сили која је створила и која одржава постојеће стање.
Формула опстанка уз одређени компромис на терену никада, међутим не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђивање, на одрицање од заветне српске земље, баш како је наш Патријарх рекао. Хтео бих и ово да кажем! Има неких међу нама који овако формулишу ствар: шта сад? То је изгубљена ствар. Са згражавањем сам читао изјаве и коментаре ове врсте чак и из пера (или компјутера) неких аутора које познајем и од којих то никад не бих очекивао. А шта да кажем о онима који се непрестано, систематски, често и острашћено, залажу за добровољно прихватање „реалне ситуације” (што у преводу значи пораза), за одрицање од идентитета, а против „митова” и „поповских придика”? Они нису ништа друго до аутошовинисти, односно Срби биолошки, а антисрби психолошки. Та категорија „интелектуалаца”, нажалост, постоји, и то само код нас. Они кажу: „Шта сад? Већ је прошло толико година, треба се помирити са губитком...” Притом „заборављају” да је пет векова прошло од пада под Турке, после Маричке и Косовске битке, до 1912. године, када је Србија поново постала суверена на Косову и Метохији.
За читаво то време људи су опстајали, и поред великих сеоба под Арсенијем Трећим и Арсенијем Четвртим и сталних мањих сеоба. И те сеобе – увек у нади на повратак – биле су компромис у служби опстанка док не сване дан слободе. Током целог тог дуготрајног периода текао је процес исламизације, потом и албанизације. Најпре су исламизовани досељени Арбанаси, а онда и велики број Срба. Све до времена између два светска рата знало се које породице су прави Арбанаси или Арнаути (данас се каже Албанци), а које су такозвани арнауташи. Српске породице су, наиме, временом, примајући ислам, примале и албански језик. Било је тада, у времену када су живи завидели мртвима, не мало људи који су мислили: немамо излаза, хајде да се и ми потурчимо! За један потресан пример знам из казивања блаженопочившег патријарха Павла. У неком селу, под неописивим арнаутским и арнауташким зулумом (данас кажемо: терор), неки домаћини одлучују да се, због неиздрживих мука и патњи, потурче. Али сеоски свештеник им каже: „Људи, браћо, немојте! Издржите још мало! Толико векова су ваши дедови издржали и нису се потурчили. Издржите још мало, доћи ће слобода“. Људи с тешком муком прихвате његов савет и, гле чуда, кроз две или три године српска војска је корачала њиховим селом.
И данас је у суштини исто. Двадесет година, тридесет година, два века, три века... – не знамо колико ће трајати данашње стање ствари нити како ће се уопште развијати ствари у свету. Али да ми кажемо: „Узели сте, поклањамо“, – на то немамо право јер бисмо се тиме одрекли себе као народа. Дозволите ми да овим поводом додам следеће, иако ми оштри начин говора није особито својствен: ако то урадимо, онда историјски то и заслужујемо – уколико заслужујемо место у историји народâ после таквога чина.
Неколико пута сте поменули компромис. На шта сте конкретно мислили? Шта би, по вашем мишљењу, компромис данас требало да буде?
Мислим да је са наше стране, од стране наше државе, већ понуђен максимални компромис. Прихваћен је Бриселски споразум, који албанска страна непрекидно опструише, а да није притиска странаца, не би га ни формално прихватила. Мислим да је то сваком јасно. Тај споразум, који се налази на ивици гажења нашег сопственог Устава, те је уставно-правно на једвите јаде прихватљив, заиста је огроман компромис. Он показује да ратна опција стварно није присутна у размишљању било кога са наше стране. Са друге стране, то јесте некакав, макар и понижавајући, оквир за колико-толико нормалан живот косовско-метохијских Срба. За њих, подсећам, још увек није могућ иоле нормалан живот ако у близини нема страних војника. Живети страхујући за себе, за свој живот и имовину, а понајвише за своју децу – то је била, а и даље јесте, њихова сурова и горка животна збиља. Заједница српских општина такође би била известан заштитни оквир. Управо зато га албанска страна већ толико времена избегава и хтела би да га сведе на неку врсту невладине организације која у пракси не значи ништа.
На делу је чудан, неприродан, али и неминован однос између органâ власти самопроглашене лажне државе и српског народа у Покрајини, посебно у енклавама јужно од Ибра: српски народ у суштини не прихвата и не признаје структуре те власти, али га живот приморава на симбиозу. Јер, Србин, упркос свему, мора да има возачку дозволу, мора да има здравствену књижицу, мора да упише дете у школу, и тако даље. Сматрам, дакле, да је максимум компромиса са стране Србије понуђен. Кад би такозвана међународна заједница (термин је намерно недоречен и неодређен, а заправо значи велике силе Запада) стварно хтела да се ствари смире, да Балкан не буде вечита зона сукобâ ниског интензитета, где ће исти светски моћници час распиривати час гасити пожаре, онда би она албанску страну, која ништа не чини без инструкцијâ са Запада, натерала да понуђени или изнуђени компромис прихвати. За сада, стање је такво какво јесте – флуидно, нејасно, недефинисано. Нама преостаје да се надамо да се барем неће погоршавати.
Верујете ли да су опште околности у региону, па и у Европи, повољније за нас него што су биле ранијих деценија?
Односи у региону, у светлу нашег виђења проблема Косова и Метохије, нису, по мом мишљењу, бољи већ гори него раније. Бивше југословенске републике су похитале да признају тобожњу независност Косова и Метохије. То нису урадиле само Хрватска и неке друге суседне земље, од којих смо то и могли очекивати с обзиром на општи „тренд” у њиховом односу према Србији и Србима уопште. То је учинила и Црна Гора, што је заиста највећа срамота у њеној историји, већа, рекао бих, него и њено учлањење у НАТО. То, штавише, није срамота само Црне Горе него и укупног српског народа. Како неко може називати Његоша својим највећим писцем, а у исто време урадити тако нешто? Па и да се не ради о српском народу на Косову и Метохији, да се ради о било ком народу, како схватити и прихватити овакво понашање? Да је ситуација обрнута, да су у питању Шиптари, зар ми не бисмо били дужни да и њих жалимо, да и са њима дубоко саосећамо, уколико себе сматрамо хришћанским народом? Нажалост, исти је случај и кад је у питању бивша Република Македонија, о неким другима да и не говоримо.
На светској сцени, међутим, мислим да је ситуација неупоредиво повољнија по нас него што је била деведесетих година зато што значајне светске силе, пре свих Русија и Кина, принципијелно бране и међународно право и наше право на властиту територију. Баш ових дана су се све лицемерје и двострука мерила Запада показала на примеру Каталоније. Оно што су наметнули у случају Косова и Метохије сада хоће да спрече када је у питању Каталонија. Није ово једини пример. Има и много поразнијих примера. Велика Британија нас бомбардује јер, тобоже, не поштујемо право албанског народа на самоопредељење, а нешто пре тога она убија домороце далеких острва (Малвини или Фокланд), која никада нису била њена територија него су у питању отете земље, колоније. Британски суверенитет је неприкосновена светиња, а право на самоопредељење не постоји. То је савремени свет, свет двоструког морала, уствари свет без морала. Ми ту немамо шта да очекујемо.
Али, на другој страни, Кина и Русија, што због свог империјалног статуса, што из принципијелних разлога, што у циљу самозаштите, доследно подржавају нашу позицију. И друге моћне и утицајне земље (Индија, Бразил, најмногољуднија муслиманска земља Индонезија) наши су савезници по овом питању. Притом Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку. Једноставно, мора да преговара. Са наше стране – духовно и егзистенцијално, а не само политички – било би самоубиствено да у новим, много повољнијим, светским околностима, сада кренемо путем добровољног напуштања онога што нисмо отели и што је исконски наше.
Ви сте ми, заправо, посредно одговорили и на питање како Црква у начелу гледа на питање државно-правне суверености и мањинских права.
Што се тиче суверености, међународно право заступа начело да нема насилног мењања граница. Западне земље су то начело погазиле и у нашем случају и у другим случајевима, нарочито на Блиском и Средњем Истоку, али, наравно, љубоморно га чувају за себе. Границе постојећих држава често су, заиста, крајње проблематичне. У Африци и на Блиском Истоку цртали су их колонијални господари, а не народи који онде живе. Неприродне границе обично деле органске целине, етничке и културне, а спајају разнородне, тешко спојиве целине.
Много веће муке и невоље ствара, међутим, сваки покушај њиховог насилног мењања. Па шта би овде био излаз? Излаз би био да унутар постојећих граница, какве су да су, функционише механизам који обезбеђује пуну слободу, идентитетску, верску, културну, просветну и сваку другу самосвојност и најширу могућу аутономију. Мора постојати потпуна равноправност међу људима и народима, без обзира на порекло, језик, расу, боју коже, верску опредељеност... Ако ње нема, онда неизбежно долази до напетости, до кризâ, до дилеме између природнога права народâ на самоопредељење и права државâ да се њихов суверенитет поштује. Грешку Запада, па и његов грех, видим управо у томе што – искључиво ради својих сугубо себичних интереса – промовише час једно час друго.
У нашој јавности упадљиво је било присуство појединих политичара из Војводине на каталонском референдуму. Као бумеранг, овде су се појавили графити Каталонија једнако Војводина. Какво је ваше становиште о оваквим ставовима народних посланика и политичара?
Да вам право кажем, знам да јесу политичари, а да неки од њих јесу и народни посланици, али колико реално представљају не само српски народ Војводине него и било кога у Војводини види се и по томе колико су јаки у Скупштини Србије, у Скупштини Војводине и овде у Новом Саду. Главни галамџија и првак у таквој врсти реторике није се никада сетио да тражи Лику Републику у завичају својих предака, а Моша Пијаде – који није био Србин него Јеврејин, и није био православне вере него, можда, у младости мојсијевске, а у зрелим годинама никакве – јесте тражио аутономију за српски народ у Хрватској. Овде се, бар по мом мишљењу, ради о још већем лицемерју него што је оно које сам претходно описао, – а све ради фотеље, ради ситних интереса и амбиција, ради опстанка на политичкој арени.
То су, по мени, крајње неозбиљне приче неозбиљних људи, и не би требало да се њима много бавимо. Наравно, узнемиравајуће јесу, као што човека може да узнемирава и зујање комарца. Тако и ово: јесте непријатна појава, али мислим да реално не значи ништа. Уосталом, ако је Каталонија питање свога државног статуса решавала или покушала да решава референдумом, нека дотични изволе да предложе референдум у Србији о статусу Војводине! Да видимо који је то проценат Срба, Мађара, Словака, Буњеваца, Хрвата и осталих који би подржао њихову опцију! Осим њих самих, – а зна се који су и колико их је, – тешко да би било иког другог. Сви су они наследници добро познате аутономашке клике коју је у своје време створила комунистичка партија управо зато да би стално раслабљивала и понижавала Србију.
Владико, деведесетих година, после пада комунизма, у једном чланку сте написали: „Није радосно духовно стање нашег народа, а то још више важи за његову интелигенцију“. Од тада је прошло двадесет и пет година. Како бисте данас описали духовно стање народа и наше интелектуалне, па и политичке елите?
Што се тиче опште дијагнозе или дефиниције, поновио бих и данас ове исте речи. Бојим се да ће проћи још доста деценија у којима ће такве речи – а оне нису усамљене нити су само моје – бити, нажалост, актуелне. Чини ми се, ипак, да је народ мање дезоријентисан: инстиктивно, интуитивно, без особите заслуге, без великог подвига и жртве, негде дубоко је и даље укорењен у вековној традицији, у заветном осећању света и живота, у косовској мисли, коначно – у хришћанству, Православљу и Светосављу. Није лако – ни идеолошким притиском, ни прогонима, ни другим методама – истргнути један народ из његове историје. Заветно самоосећање и самосазнање народа кроз векове, које му даје снагу да се бори за слободу и опстанак, даје му снагу и да у свим околностима, па и у ратним, тежи ка идеалу чојства и јунаштва. Зато осећамо урођено гнушање према злочинима, без обзира на то да ли злочинци потичу из наше или из туђе средине.
Ако ствари посматрамо под овим углом, произилази да народ лакше и брже може да се врати самом себи него што то може интелигенција. Њу, опет, делим на малобројну праву интелигенцију и на ону другу, већинску, која себе сматра елитом зато што има одређене титуле и одређена знања, али је духовно отуђена од Цркве и удаљена од било каквог дубљег односа према сопственом народу. Ево и један пример! Видели смо коментаре којима поједини људи у име такозване секуларне државе поричу суграђанима право слободног јавног манифестовања њихових верских осећања иако то право јемче све међународне конвенције (чија је потписница, узгред буди речено, и Србија). Секуларност тумаче искључиво у титоистичком и марксистичком кључу, а никад у савременом демократском кључу, где Црква и држава јесу одвојене, али сарађују у свему што се односи на опште добро. Не знају да је начело поделе надлежности Црква наметнула држави, а не обрнуто. Јеванђеље бележи речи Христове: Богу Божје, а цару царево! У исламу, напротив, нема јасне разлике између верске и државне заједнице.
Какве, дакле, логике има гледиште да, зато што је држава секуларна, верник нема право да пољуби руку свом свештенику или, поготову, свом Патријарху? Како испада, ни највиши представник државе не сме се декларисати као верник. На које време нас то подсећа? Да ли су Сједињене Државе секуларна држава или нису? Да ли тамо живе само хришћани? Има ли тамо милионâ и милионâ муслиманâ, будистâ, свих могућих вера и невера? Па ипак, сваки нови амерички председник се заклиње на Библији. Даље, да ли је Немачка секуларна држава? У Бундестагу, међутим, постоји капела – био сам у њој, зато говорим са непосредним сазнањем – у коју сваки посланик, кад о нечем размишља, има право да уђе, да размишља, да се моли Богу ако је верник, да се о свакој својој дилеми, државничкој, политичкој, ма каквој, посаветује са представником своје Цркве или верске заједнице. И гле, Немачка ипак остаде секуларна држава, а Србија постаде теократија, џамахирија, шта ли, зато што је њен председник на јавном месту целивао руку првосвештенику Цркве у којој је крштен и којој припада! Неће бити... У неком другом грму лежи зец...
При крају смо разговора. Владико, имам још само два питања. Да ли сваки народ има елиту какву заслужује и да ли наш народ заслужује боље вођство од овог које сад има?
Без обзира на то што сам малопре рекао да наша елита, по мом осећању, није дорасла времену (част изузецима!) и да је народ у духовно-моралном погледу у нешто бољој позицији, мислим да је и народ једним делом одговоран за своју елиту. Много више су, наравно, одговорни сви они чиниоци који утичу на то да елита буде равнодушна према сопственом народу. Тешко могу да тврдим да народ заслужује управо такву елиту какву тренутно има, али тешко могу и да поричем одређену међузависност народа и елите, ма шта овај термин значио.
Следеће године се навршава осам векова откако је Свети Сава успоставио аутокефалност Српске Православне Цркве и тако „залио корење националног идентитета“. Истина је да ова тема можда заслужује посебну емисију, а ми са њом завршавамо овај интервју. Како ће Црква обележити јубилеј?
Ви сте у праву када кажете да је то велика тема. То је једна од централних тема читаве наше историје и нашег укупног духовног, националног, културног, па, ако хоћете, и државног бића. Она заслужује не један засебан разговор него више засебних разговора, и то не само са мном него и са многим другим људима, умнијим и обавештенијим од мене када су у питању њени одређени аспекти. Година Господња 1219. јесте гранични камен наше историје, вододелница између векова пре ње (јер ми, наравно, не постојимо само од времена Светога Саве ни само од времена досељења на Балкан) и потоњих векова. Као што се светска историја у нашем културном кругу дели на историју пре Христа и на историју после Христа, тако би се и наша, српска историја могла поделити на историју до Светога Саве и на историју после Светога Саве.
Ми, засад, уочи јубиларне године, вршимо одређене припреме. То је јубилеј који треба достојно обележити. Строго црквена прослава тог јубилеја садржаће учешће свих Православних Цркава, ако Бог дâ, и то на највишем нивоу, на нивоу патријараха и осталих поглавара Цркава, затим посматраче и госте из свих других хришћанских Цркава, као и из монотеистичких религија са чијим верницима смо географски измешани или живимо једни поред других. На првом месту ће бити заступљен чисто црквени, богослужбени програм свечаности. Други сегмент је нераскидиво везан са овим. То ће бити културне и научне манифестације посвећене овом јубилеју.
Богослужбена прослава јесте најважнији део, али није све. Из тога централног садржаја треба да извире и све друго, јер је тако историјски и настало. Имаћемо научне скупове, веома озбиљне, који ће покушати да разреше извесне дилеме, јер, без обзира на присуство ове теме у нашој историографији, књижевности и науци уопште, није све још увек јасно. Примера ради, није јасно да ли је садржај појма аутокефалије био потпуно исти у време Светога Саве и у нашем времену. Биће потребне и изложбе, концерти и друге, најразноврсније, манифестације. Све то не би требало да буде ограничено на један датум или на један краћи период него читава година, па и две године, треба да буде време трајања свих садржаја.
Хвала вам много што сте говорили за Седмицу. Ја Вам обећавам још један сусрет догодине.
Хвала вам лепо, унапред. Поздрављам и све ваше слушаоце, са жељом да се опет у здрављу нађемо.
Извор: Српска Православна Црква
