О појави и дјеловању такозваних
и самозваних егзорциста
или истјеривача демона односно
духовних исцјелитеља
Од самог освита ове наше цивилизације, постојали су сталежи у људском друштву који су били изабрани за духовну службу. Човјеку је одувијек било потребно руковођење и лијечење, како тијела, тако и душе. Док се живи Бог, Творац универзума, свега видљивог и невидљивог, господар живота и смрти, још није јавио људском роду у Синајском откровењу, постојали су разни култови са својим жречевима, шаманима, маговима и врачевима, људима који су били свјесни да свјетским стихијама владају, не толико физички, колико духовни закони. До тог момента постојала је само магија, а од Божијег јављања Мојсију, у личности ”ЈА ЈЕСАМ”, настаје истинита побожност, у облику старозавјетне једнобожачке, јудејске религије.
У том периоду настаје прво право свештенство, које је преношено с кољена на кољено, чином рукоположења односно хиротоније. Нико није могао постати свештеником и бавити се свештеним радњама, било које врсте, уколико није био за то постављен и рукоположен од стране првосвештеничке хијерархије. Ко би се усудио да то чини по својој вољи, бивао је кажњаван, по врло строгим старозавјетним законима, као велики преступник.
По Божијем плану спасења човјечанства и по навршењу пуноће времена, Бог се јавља људском роду не више у визијама и утварама већ као Богочовјек, Божији Син, друго лице Пресвете Тројице, Исус Христос. Од тог свекосмички потресног и величанственог догађаја, човјек одлучује да мјери вријеме на планети као почетак новозавјетне историје. Тада од Јудаизма, кроз учење Сина Божијег, настаје Хришћанство, нова и једина истинита, и последња религија, после које нове и истинитије религије и вјере више неће бити.
Од Христа и кроз Христа, настаје и ново свештенство, које више није морало бити рукоположено старозавјетним свештеником, јер је то сада Христос обавио, као врховни првосвештеник и новозавјетни над архијереј.
Ти први рукоположени хришћански свештеници били су, свакако, први Христови ученици, Његових дванаест апостола, које је послао у свијет да просвећују и крштавају народе и приводе их истинитој вјери, а ови су онда, рукоположили, односно произвели, још седамдесет мањих апостола. Тако настаје новозавјетно епископство и свештенство, хиротонисано и рукоположено од стране првих апостола, а ови на то дјело постављени од Самог Сина Божијег Исуса Христа. Други начин за постајање епископом и свештеником не постоји. То значи да нико ко није постављен у Цркви Божијој на то мјесто на такав начин, не може да се бави било којом свештеном радњом. Односно, он на то, по својој вољи, можда и може да се усуди, али те радње и покушаји таквих исцјељења, неће имати никакву Божији силу у себи, нити било какав позитиван ефекат. Штавише, носиће у себи печат непослушности и гордости, а то је луциферска сила, сатанско демонска сила смрти и несреће.
Од раних хришћанских времена постојали су људи покварене душе и памети, јеретици, шизматици, секташи и појединачни магови и лажни исцјелитељи, којима је циљ, на крају крајева, увијек био стицање материјалних добара, за разлику од Божијих људи којима је тај циљ био увијек и само стицање Небеских блага.
У Новом Завјету наилазимо на дјелове гдје се говори да је Исус исцјељивао и болесне и ”ђавоимане”, из чега закључујемо да постоје болести које су изазване разним штетним дјеловањима из природног окружења, али и они поремећаји проузроковани дејством демонских сила, односно палим духовима, умним енергијама зла и таме. Следствено томе, од самог почетка, свештеници нове Христове вјере су се бавили исцјељењима, односно изгоном злих духова из посједнутих људи, свакако по узору на свог првоучитеља Исуса Христа. Поред свештеника, тиме су могли још да се баве само понеки монаси светог живота, који су за то опет имали благослов својих духовних отаца и руководитеља. Значи, никада и нигдје у Христовој Цркви, нико није могао да се бави изгоном демона, у име Исусово, или да чита свештеничке молитве, срочене за такве прилике, а да за то нема благослов црквене јерархије.
Поучан примјер за тако нешто имамо у Дјелима Апостолским (19; 13, 14, 15). Ту наилазимо на седам синова неког Скеве, јудејског првосвештеника, који су помислили да могу и они, у име Исусово, кога Павле проповиједа, да изгоне демоне. А када су то покушали, зли дух им рече: ”Исуса познајем и Павла знам, али ви ко сте?!”, и скочивши на њих , надјача их и савлада!
На жалост, и у данашња времена наилазимо на људе који се, у свом незнању или, боље рећи, гордом безумљу, усуђују да изгоне зле духове из људи у име Исуса Христа, и да читају молитве из црквеног Требника, које могу читати само свештеници, а да за то немају благослов, на првом мјесту, надлежног епископа. Неки од њих су почели да се појављују чак и на телевизији у разним емисијама и ”ријалити” програмима, рекламирајући себе као непогрешиве зналце духовних тајни људске душе, и чак изводећи уживо егзорцизме пред ТВ камерама. У тим својим наступима често критикују Цркву и свештенство како немају храбрости нити силе Божије за тако нешто, а да су они сами од Бога изабрани и послани на то дјело. Све је то пропраћено једним невјероватно израженим набојем гордости, уображености и високим мишљењем о самом себи, који довољно говори о страшној прелести, односно духовној самообмани у којој се налазе. Суштина ствари је напротив у томе да су они сами тешко поседнути демонским силама, које на тај начин желе да одвоје народ од Цркве и да га предају тим лажним љекарима, односно вуцима у овчијој кожи.
За вријеме тог самог чина лажног егзорцизма пред ТВ камерама, демон у тијелу неке несретне дјевојке глуми како га наводни духовник, својим ”моћним” молитвама пржи и изгони, а све у циљу да направи спектакл и превари наивне и неупућене гледаоце, који ће након тога похрлити код овога, прилажући му велике суме новца.
Уколико на тај феномен погледамо и са становишта психијатрије, у питању је такозвани Суманути Поремећај или ”параноја”, гдје човјек умишља уобразиље и идеје о сопственој величини, које наравно немају никакве реалне основе. То су често месије, спасиоци, духовне и политичке вође, који врло успјешно умију да се наметну великом броју људи, а да их затим, прије или касније, поведу у смрт или трагедију били које врсте.
Савремени човјек је навикао на инстант решења, да све добија брзо и сада. На тај исти начин жели и решење својих душевних проблема, одмах и без личног труда. Прво је кренуо код врачара и ”исцjелитеља” вјерујући да они могу да му ”скину” урок и магију, из једне или двије посjете. Када то није помогло, онда је пошао код психијатра, мисливши да ће са једном пилулом ријешити проблем. И тек на крају, кад ништа друго није помогло, долазе у Цркву, већ тешко оштећени, с последњом надом да ће поп да им ”прочита”, и да ће све одмах да прође.
Међутим, данашњи човјек не схвата да Бог од нас очекује покајање и дуготрајну борбу за стицање врлине и ослобођење од греха. Зато, најчешће, за разлику од разних егзорциста који обећавају брзо изљечење из једне сеансе, када црквено лице очита молитву и покажу се симптоми демонопоседнутости, то је заправо показатељ да се оболели коначно мора суочити са том чињеницом, и да сам крене новим молитвеним и литургијским путем. То мора бити у покајању и са чврстом одлуком о промjени свог дотадашњег грешног живота.
Док та брза ”исцjелења”, која се често догађају код лажних исцjелитеља, после извjесног времена доводе до још горих стања. А онда настаје зачарани круг одлазака на ”скидање” враџбина, са обећањем да ће, ево следећи пут, све проћи. И тако, без краја, до потпуног финансијског и душевног слома.
На крају, не улазећи превише у све сегменте дјеловања ових, у суштини несретних људи, који нијесу свјесни да, улазећи у те духовне свјетове, неспремни и незаштићени благословом Цркве, излажу на првом мјесту себе, а затим и све оне који им повјерују, огромној опасности и духовној погибији, упућујемо упозорење и поручујемо:
Никада не вјеровати нити се излагати било каквом дјеловању, учењу или лијечењу од стране било кога, а да то није црквено лице: Епископ, свештеник или, у ријетким случајевима, монах који има за то благослов. Чак и ако се представљају као такви, никада не вјеровати на прву ријеч, него увијек провјерити да ли на њему заиста почива благослов неког епископа или игумана одређеног манастира, односно помјесне Православне Цркве!
А ту заблудјелу браћу позивамо да то више не раде и да, ако заиста имају неки дар од Бога, то провјере у Цркви, као што је и највећи међу апостолима Павле увијек провјеравао сва своја дјела код врховних апостола у Јерусалиму. Позивамо их да се покају, исповиједе, причесте и постану чланом једне свете саборне и апостолске Цркве, у смирењу и покајању, и тако задобију спасење и вјечни живот у Царству Небеском, у коме, ако Бог да, и да се сви ми нађемо, Амин!
братство манастира Острога
Извор: Манастир Острог
