Један свештеник којег познајем престао је да помиње патријарха. Не знам колико је далеко отишао у противљењу, али се бојим да ће се поновити уобичајени „ревнитељски“ пут ка расколу. Скоро увек се одвија на сличан начин. Прво човек не види главни разлог својих поступака и мисли. Дозвољава себи самовољу и осуду бавећи се детаљном критичком анализом речи и поступака надређених лица. Пада му на памет занимљива мисао: да сукоб претвори у идејни. Заиста, боље је да се сукоб представи као борба принципа, заштита истине и борба против екуменизма и уније, него као банално гунђање против руководства. Њега, оца N, красиће улога бранитеља најважнијег и најдрагоценијег, док ће јерарси – предмет његове критике – бити не само несавршени људи који могу да погреше, већ лицемери и издајице који су посегнули на светињу. Због тога човек облачи тогу ревнитеља чистоте Православља, а патетична театралност му прелази у навику.
Литургијско помињање патријарха и епархијског епископа је залог канонског јединства, оно је као светионик који омогућава благовремено успостављање везе, распознавање „свог“ и „туђег“. Међутим, помињање на богослужењу „великог оца и господина нашег Свјатејшег Кирила, патријарха Московског и целе Русије, и господина преосвећеног епископа С-ског...“ задаје бол самољубљу приморавајући човека да се осећа понижено у односу на оне чији злочиначки скривени мотиви сваки пут искрсавају пред његовим мисаоним погледом.
Авај, жалосна стварност раскида канонске и литургијске везе с хијерархијом мучи Помесне Цркве. Не само Руску, већ и Јеладску, Српску, Румунску и Бугарску. Данас велики број клирика на разним местима „лупа вратима“ најављујући своју намеру да се одвоји. Привидна једноставност деловања подстиче нове душе ка оваквом духовном самоубиству.
„Онај који не помиње“: фазе раскида
Одвајање од „архијереја зараженог јересју“ је само почетак. О кад би „онај који не помиње“ био покретан опрезом, свештеним страхом, свешћу о крхкости вере и бојазни да случајно може пасти! Он би се тада потрудио да изађе из односа који збуњују савест, а који се тичу овог архијереја чије правоверје у њему изазива сумњу. Зилота занима друга ствар. Не постоје унутрашњи циљеви уздржања и самодисциплине. У његовим устима је разобличавање, у његовим рукама је застава истине, он је „истински хришћанин“, учитељ вере попут Максима Исповедника и Фотија, и његова дужност је да савлада издајице и непријатеље вере. Он сваки корак приказује и објављује врло гласно.
Први ћорсокак: шта да ради с онима који помињу патријарха? Испоставља се да се мноштво пријатеља и браће по вери налази на другој обали. „Треба некако под хитно да натерам друге да размишљају као ја, да ми се придруже, а најбоље је да ми постану послушни, иначе ће се чинити да је моје дело безначајно, да не кажем да ће изгледати као идиотска глупост,“ – размишља он. У покушајима да прогура идеју одступништва од хијерархије ревнитељ измишља, боји нијансама судбоносног избора цитате из говора јерарха и поједине епизоде црквене дипломатије. Управо ту долази до истинског канонског одступања и раскола који по речима Златоустог није бољи од јереси и за који је кривица толико велика да се често не омива чак ни мученичком крвљу. Канони човеку дозвољавају да чува савест и да не општи с онима који лажно уче. Али није дозвољено доносити сопствени суд, а још је мање дозвољено оптужити некога за јерес на сав глас пре доношења саборне одлуке.
Дилеме савести и нијансе мало занимају „истинског хришћанина“. Он кривцу упућује готове пресуде као што су: „лажни патријарх“, „лажни епископи“, „разбојничка хијерархија“, „продавци Христа“, „јуде“ и остало. Није му тешко да на основу личне једногласне одлуке свргне хијерархију, да престане да признаје духовна звања, да сматра да су његови опоненти лишени чина и благодати да обављају тајне, да им се обраћа по презимену... Срамна умишљеност!
Примитивна апологија расколника
Своје стање расколник оцењује као јасно и стабилно. Довољно је да једном изговори чаробну формулу: „Ни за шта не сматрам забрану епископа-јеретика,“ и „готова ствар, у кућици сам, на сигурном“ – и наступа стање потпуног мира. „Онај који не помиње“ постаје нерањив и сам себи довољан, нису му потребни ни неко да му посведочи канонски статус, ни субординација. Заиста је то споменик људској самоуверености и губитку здравог разума!
Пре или касније ће се „онај који не помиње“ суочити с чињеницом да није раскинуо само с црквеном хијерархијом, већ и с њеном пуноћом, која је и даље верна канонском поретку. Избор није велик: или све оне који припадају светским Помесним Црквама треба прогласити за одступнике, или се треба сложити да се циљеви спасења душе остварују без дисидентске хистерије, кршења руку и бацања громова и муња.
У овом тренутку „истинско хришћанство“ пада у суманутост. Анатеме и грдње скоро да постају једино његово надахнуће. Између полова – „Ортодоксија или смрт“ – оно бира други, односно смрт: неминовно духовно распадање под смртоносним дејством отрова злорекости.
Редови зилота се деле. Известан део њих озбиљно сматра себе за једине чуваре истинског Православља на читавој земаљској кугли: „умерени“ ступају у спор с овим самозадовољним бесмислицама. „Непомирљиви“ се не предају, тврдоглаво се држе свог. Није тешко схватити њихову бојазан: а шта ако се испостави да њихова јурисдикција као „једина и искључиво истинита“ никоме није потребна?
На бази разматрања односа према светским Помесним Црквама долази до многобројних подела. Расколници се са жаром одају ономе што најбоље знају и умеју – настављају да се деле! Донедавни саборци се не подносе, бичују једни друге забранама, свргавају из чина, изопштавају и проглашавају да благодат не делује... Заиста би било смешно да није толико тужно.
Болесни и искривљени свет раскола
Ригоризам је суштинска основа покрета „оних који не помињу“. Ригориста не жели да види суштину ствари које се прихватио, већ бира спољашњи привид и служи му. На савете савести овакав човек не одговара делима савести, већ удвострученом или утрострученом тврдоглавошћу. Није важно да ли поступак за последицу има добро или зло. Он се цепидлачки придржава програма који је изабрао и игнорише све околности или негативне последице својих радњи.
То да психологија „оних који не помињу“ представља духовно оштећење и слом истовремено доказује неколико својстава. Дробљење је најкарактеристичније од њих. Исто као што су се расколници – припадници старог обреда некада поделили на десетине несложних праваца, савремени свет „истински православних цркава“ састоји се од десетина јурисдикција које, по правилу, нису ништа друго до секте или умишљени праведници. У Грчкој има двадестак међусобно завађених расколничких група; у Русији их има десетак.
Истовремено, већину расколничких група захвата процес унутрашњег врења. Сваки од оних „који не помињу“ представља засебну јединицу и води бригу о сопственој неприкосновености. Ето вам тајног извора надахнућа о којем се не говори: у питањима веронауке он жели да сам себи буде глава и да каноне тумачи по сопственом нахођењу. Вође расколника признају: „Бојим се да забраним свом клирику да служи чак и на десет дана, пошто ће отићи код других.“ Неки су заиста стигли да прођу кроз неколико јурисдикција. Чим се човеку нешто не свиђа – рађа се жеља за новом „истинскије православном“ заједницом. Честе су самовољне хиротоније с кршењем правила. Човека боли кад види како почевши једном од испитивања туђих грешака „они који не помињу“ долазе до страховитог кршења канонске дисциплине.
Тешко је схватити чега у свему томе има највише: конзвервативизма и бриге за строго поштовање предања или савременог дисидентства и слободе говора? Зилотство пада у чамотињу и неспособност да успостави сабран и аскетски молитвени живот. „Расцрквљење“ се не огледа само у посветовњачењу; оно прати сваки степен духовног развоја. Прелазак на позиције исполитизираног „протестног покрета“ и пропагандистички рат с хијерархијом у потпуности одговарају слици унутрашњег застоја и хлађења у вери.
Златоустов савет онима који имају недоумице
„Цркви прете две опасности, - пише познати грчки аутор архимандрит Епифаније (Теодоропулос), - с једне стране, екуменизам који покреће ђаво, а с друге – фанатизам погубан по душу који на крају крајева доводи до страшног богохуљења и јереси и помрачује истину. Чувајмо се ових зала и нека би нас она минула. Немојмо скретати ни удесно, ни улево, већ корачајмо царским путем.“
Малобројни примери у којима су архијереји и клир престајали да помињу свештеноначалије увек су били изазвани ванредним и крајњим околностима. На пример, у ситуацији сурових совјетских прогона 1920-1930-их година и нејасног питања наслеђивања дужности чувара патријарашког трона известан део Руске Цркве под руководством митрополита Кирила (Смирнова) одбио је да се потчињава митрополиту Сергију (Страгородском). Атонски манастири су након што је патријарх Атинагора 1965. године самовољно „скинуо“ анатему бачену на католике, престали да помињу његово име на литургији. Ипак, Атон данас признаје канонску јурисдикцију патријарха Вартоломеја (Архонтониса) који понекад води ризичну екуменистичку политику. Већина светогорског братства предност у односу на реторику ултиматума даје тону братског саветовања свог првојерарха.
Није тајна да екуменизам и опортунизам представљају проблем Руске Православне Цркве. Падају нам на памет нејасне формулације у вези с црквено-дипломатским и црквено-политичким питањима, изјаве либерално настројених свештеника и појединих званичника. Наравно, не треба се слагати с оваквим изјавама и треба им опонирати. Међутим, подједнаку забринутост изазивају наметљива расколничка агитација и демарш „оних који не помињу“. Необично је лакомислено и опасно одважити се на раскид с Црквом у условима кад оних који дозвољавају себи модернистичке изјаве које се разилазе с духом предања чине мањину, а саборни глас Помесне Цркве изражава здраво учење.
Пример решавања дилеме тешког моралног избора у црквеној историји даје светитељ Јован Златоусти. „Цркве своје не остављајте, будите у општењу (са свештеноначалијем) да не бисте изазвали раскол у Цркви, а (сумњива документа која противрече учењу и канонима – А. Р.) не потписујте,“ – говорио је својим ученицима уочи незаконитог изгнања из Константинопоља. То је опште правило за православне хришћане за то како да ревнују за веру не одлазећи у раскол. Добар избор хришћанина састоји се у томе да се истовремено заштити од лажног учења и од саблазни самовоље.
Извор: Православие.ру
