Књига „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ аутора протојереја Слободана Јокића, представљена је, у недјељу 5. новембра 2017, у Парохијском дому у Никшићу.
Књига је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изашла као заједничко издање „Светигоре“, Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и „Свевиђа“.
Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела.
Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио.
„Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство.
Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело.
„Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“.
„Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије.
Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку.
„Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“.
„Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског.
У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило.
„Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић.
Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге.
„У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић.
Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу.
„Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић.
Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија.
„Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић.
На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана.
„Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић.
Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић.
