Парастосом у Лисичјем Потоку на Задушнице 2017. године на достојанствен начин одат je помен свим невиним жртвама револуционарног терора и пружена подршка иницијативи за подизање споменика и уређење платоа са чесмом посвећеном убијеном краљу Александру Првом.
Сам догађај започео је химном Боже правде коју је отпевао хор раковачке цркве Светих Вартоломеја и Варнаве. Парастос је служио свештеник раковачки Александар Аздејковић са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. После парастоса, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у својству изасланика, обратио се протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода.
-Помолисмо се данас, на Задушнице, драга браћо и сестре, Господу Богу, Једином Животодавцу, за све оне што овде невино страдаше од оних који су мислили да могу градити будућност на туђој крви и несрећи. Као народ прошли смо у историји кроз многа и тешка искушења која су изнедрила свете мученике и страдалнике, чија жртвоносна сведочења снаже и јачају све оне који иду Христовим крсноваскрсним путем. Међутим, никада - ни у једном периоду мира и слободе - нисмо били више прогањани, хапшени и убијани, него у времену када су комунисти преузели власт и ударнички, револуционарно, жестоко, кренули у обрачун са онима из нашег народа који су Бога у срцу носили са жељом да њиховом крвљу „учврсте” темеље нове државе, истакао је прота Саво Јовић и подсетио:
-Хапсили су без разлога, судили без кривице и убијали без милости, у исто време проглашавајући тај период најбољим напретком у историји нашег народа, тврдећи да се тада слободно, лепо и добро живело, што неки, нажалост, још увек и данас понављају. Зар се може, браћо и сестре, лепо живети уколико се сећамо жртава само овог једног стратишта, а и преко 200 гробница које је комунистички режим „посејао” по Србији и у којима се претежно налазе кости цивила, тадашње елите напшег народа: епископа, свештеника, професора, лекара, песника, привредника, трговаца, занатлија, глумаца, адвоката, књижевника, студената, ђака... Сви су они страдали од оних који су се такмичили у убијању и прогону људи, у хапшењу, у ломљењу ребара, чупању брада, рушењу и обесвећивању храмова, спаљивању светих икона, растеривању литија, гашењу славских свећа и кандила. Богу хвала да је то њихово прошло и да је дошло време да ове жртве, као и оне широм Србије, имају исти третман као и све друге жртве. Ако то ми не урадимо, него дозволимо да њихова гробна места буду депоније, онда морамо бити свесни да и сами чинимо грех раван злочину.
-Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који због раније преузетих обавеза није могао данас бити овде, али који је у молитви са нама, и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве подржали су акцију Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима да се на овом месту обнови Краљева чесма и уреди мали парк у коме би се подигао у облику крста споменик овим жртвама. Било би добро да се ово богоугодно дело што пре заврши, на шта нас обавезују сви невино страдали. Молећи се Богу за њих, у исто време молимо се да и према онима који су били заслепљени једном безбожном идеологијом, и „чија је слава била у срамоти њиховој” (ср. Флп 3,19), Господ покаже своју милост, и да се овако нешто више никада и нигде не понови. Нека је свим невиним жртвама вечан спомен, поручио је прота Саво Јовић.
-Тужни саборе, ево нас на Задушнице 2017. године изнад једне од масовних гробница још неоткривеног великог српског подземног архипелага. Ваљало би рећи оно што се на гробљу говори, али ово није гробље нити гробница, или гробница јесте. Оваквих гробница нема више нигде у данашњој Европи. Ваљало би наћи реч коју би рекли они који овде леже већ више од седамдесет година, лишених живота и смрти, поручио је академик Матија Бећковић и додао:
-Верујем да би њихова реч, испаћена и блага, била сва заложена за правду и помирење, али ми још не знамо ни колико их овде има, ни како су се звали. Није случајно да су доведени и побијени близу Белог двора. Лењин и Стаљин су побили руску царску породицу, али се нису уселили у Петрограду у царске дворове, а Јосип Броз је најкраћим путем похитао у Бели двор, а домаћину забранио да се у њега врати. То наводи на помисао да овде није могао бити ликвидиран ко било, и лако би било погодити ко је волео да то гледа. Имена 104 стрељаних објављена су на првој страни 'Политике' два дана по ослобођењу Београда, све чувенији од чувенијих, а међу њима и главни уредник 'Политике' Јован Тановић," рекао је академик Бећковић који је подсетио да су ти људи само најмаркантније личности и представници 10 хиљада стрељаних Београђана и на стотине хиљада оних који су побијени у Србији.
-Кажу да је дрвеће највише тамо где расте из људских лобања и да земља никада није поравњана него заувек остаје улегнута тамо где леже побијени људи. Једно такво улегнуће видимо и овде, и утолико их је лакше наћи. Нас сваки час називају и данас фашистима, а и ми фашистима зовемо оне које су фашисти побили. Да споменем само Драгишу Васића и Павла Ђуришића - живи су запаљени у Јасеновцу, рекао је уважени књижевник и академики додао: -Земља се неће смирити док се ови људи не сахране, а немогуће је разумети како то до данас није урадила једино слободна Србија. Ниједан Србин није подигао руку на фашистички поздрав, а да је то истина, доказ је да је то било, та фотографија била би у свим букварима и читанкама и на билбордима, али пошто је нема, значи да таквог поздрава није ни било. Да немамо других грехова осим оног према својим невиним жртвама, то би било доста да смо заслужили невоље које нас сваки дан сустижу. Они који леже још несахрањени, опростили су својим убицама јер нису знали шта раде. Време је да и ми опростимо и њима и сахранимо невине жртве како би се вратили на оно место међу људима и народима које смо имали па изгубили. Мир њиховом пепелу, капе доле њиховом посмртном мучеништву!
Идеја о подизању споменика жртвама комунистичког терора у Лисичјем Потоку родила се приликом обиласка локација необележених гробница у априлу 2016. године , а подржали су је писци, академици, универзитетски професори и Српска Православна Црква.
На скупу је прочитано и писмо подршке престолонаследника Александра Карађорђевића, а потом се обратио председник Удружења жртава комунистичког режима г. Слободан Ђурић, који је подсетио да је тајна судбина ових жртава почела да се открива 2009. године, када је Влада Србије формирала комисију за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, којој је омогућен увид у архиве које су до тада биле под ембаргом.
-Комисија је у Србији пописала 59 хиљада жртава послератне партизанске репресије и лоцирала 215 масовних гробница које су до тада биле тајне. Због недостатка новца, ексхумирана је само једна масовна гробница, и то у Бољевцу, а осталих 214 није обележено, укључујући и ову у Лисичјем потоку. Министарство правде је пре годину дана укинуло комисију и вероватно је сматрало да је гробнице непотребно обележити, лишавајући тиме права човека на познати гроб, рекао је г. Ђурић и додао да је за подизање споменика послератним жртвама неопходна сагласност градске Комисије за споменике, називе тргова и улица, а потом и одлука Скупштине Београда.
Парастосу су присуствовали потомци жртава револуционарног режима, представници разних удружења који су подржали иницијативу за подизање споменика код Краљеве чесме, принцеза Јелисавета Карађорђевић, чланови Крунског савета: Драгомир Ацовић, Предраг Марковић, професор естетике Леон Коен, историчар Бојан Димитријевић, као и многе личности јавног и културног живота престоног Београда.
Извор: Српска Православна Црква
