У недјељу, 5. новембра (23. октобра), на празник Светог апостола Јакова – брата Господњег – Првог Епископа јерусалимског, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Јаковљева Литургија – Литургија Светог апостола Јакова.
Јаковљевом Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић – ректор Цетињске богословије, а саслуживали су му протојереји : Далибор Милаковић, Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и презвитер Игор Балабан и протођакон Владимир Јарамаз.
Током Божије службе на Јаковљевој Литургији су појали и одговарали ученици Цетињске богословије.
Након читања паримија, апостола и Светог Јеванђеља, што је већ карактеристично за типик Јаковљеве Литургије, вјерном народу се пастирским надахнутим, поучним словом обратио парох цетињски и ректор Цетињске богословије – протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
Овом приликом отац Гојко је у својој бесједи говорио о смислу, поретку и поријеклу Јаковљеве Литургије као и о самом животу овога Божијег угодника повлачећи паралелу и говорећи о карактеристикама и одликама тих првих вјекова живота Цркве :
“Господо хришћанска, ево је Бог уредио да у овај васкршњи дан – у Свету недјељу ове године пада и дан када прослављамо Светог апостола Јакова – брата Господњег.
Задржао се до данас древни обичај у православној цркви да на појединим мјестима – у Јерусалиму и на појединим мјестима гдје је то могуће – гдје хришћани о томе брину – гдје је Бог дао услове за то, да се на овај дан служи Света Божија служба која управо сад траје и у којој учествујемо.
Ово је браћо и сестре Јаковљева Литургија.
Наша наука и литургика кажу нам да је овај текст Литургије који сада служимо из првих вјекова и да потиче управо од апостола Јакова брата Господњег који је био први Епископ града Јерусалима.” – подсјетио је отац Гојко.
Он је у даљем наставку свог пастирског обраћања указао и на три апостола који су носили име Јаков, а живјели су у отприлике истом временском периоду, међутим како је отац Гојко даље образлижио – не ради се о истој личности, истом апостолу Јакову, већ о три апостола:
“Најприје би требало да се сјетимо сви ми да наша Црква међу бројним људима – угодницима Божијим и међу апостолима Христовим разликујемо три апостола који се зову Јаков.
Прво да поменемо апостола Јакова Заведејевога – брата апостола Јована који је један о дона 4 прва призвана апостола (Петар, Андреј, Јован и он – Јаков).
Тај Јаков Заведејв можемо рећи да је он први од сва та три Јакова јер је први позван и први је са Господом у свим догађајима које Јеванђеље описује.
Он је онај који улази са Господом кад је нека тешка ситуација, он је онај кога Господ изабира да види неке нарочите ствари као што је рецимо Преображење на гори Тавору – каже тамо у Јеванђељу : “Остави Господ све ученике, а узе са собом Петра, Јована и Јакова.” и тако нешто слично налазимо да се описује у неколико даљих мјеста у Јеванђељу.
Тај Јаков Заведејев је онај апостол Јаков кога су одмах погубили кад је почео прво прогон Цркве, кад је почело прво страдање хришћана описано у Дјелима Апостолским – гдје стоји овако : “Подиже цар Ирод руке на хришћане и погуби Јакова брата Јовановог.” – то је тај први велики Јаков.
Други Јаков је свети апостол Јаков Алфејев и он као и апостол Јаков Заведејев припада дванаесторици Христових апостола.
Овога Јакова Заведејовог кога сам прво поменуо славимо у мају наредни дан (13. мај) послије празника Светог Василија Острошког (12. мај) – слава му и милост.
Док апостола Јакова Алфејевог – једног од дванаесторице славили смо прије неколико дана – 22. октобра.”
Све ово причамо да би вас подсјетили на то да Јаков брат Господњи епископ Јерусалимски није ниједан од те двојице (апостола Јакова).
Већ то значи да Јаков кога данас прослављамо, брат Господњи, Епископ јерусалимски не припада дванаесторици апостола, он је из броја оних седамдесет тако да кажемо – како Црква некад зове : малих апостола.
Јаков брат Господњи је један од дјеце праведнога Јосифа.
Јосиф је онај који је заручио Пресвету Богородицу, који је члан Свете Породице како то наша Црква памти и говори.
Управо он је имају своју дјецу из првога брака који су већ били поодрасли у тренутку кад је правдени Јосиф заручио Пресвету Богородицу.
Једно од те дјеце Јосифове је апостол Јаков.
Њега је Црква изабрала да буде Епископ јерусалимски иако није био међу дванаест апостола.
Желим вас подсјетити да се дванаест апостола након силаска Светога Духа на апостоле одмах разишло на четири стране свијета да проповједају незнабожцима и да проповједају Јеврејима који су живјели у свим познатим градовима средоземља.
Како и наводи један чувени грчки географ : “није било града у Римскоме царству – а то значи у тада познатоме – знаноме свијету – све од Вавилона па до Шпаније у коме није било јеврејскога народа.
Тако да кад кажемо да су апостоли пошли да проповједају на све четири стране свијета то значи да су најприје пошли да проповједају по Господњој заповјести – изгубљним овцама стада Израиљева, а самим тим пошто су Јевреји живјели свуда – почели су да проповједају и многобожцима.
Стога је потпуно логично да нико од дванаест апостола није Епископ јерусалимски, него баш Јаков брат Господњи – он је Епископ града Јерусалима.
Он управо предсједава оном првом Епископском сабору у граду Јерусалиму који се одржао 50. године послије Христовог рођења.
Тај Први апостолски сабор можемо слободно рећи јесте и Први Васељенски сабор Цркве, а њиме Јаков предсједава и има прву и задњу ријеч на том Сабору.
Јакову се јављају и апостоли : Павле и Варнава када одлазе на и враћају се са мисионарских својих путева.”
Такође, отац Гојко се у наставку осврнуо детаљније на лик и дјело Светог апостола Јакова – брата Господњег али је и говорио о суштини служења Јаковљеве Литургије :
Него, шта још о њему знамо ?
Знамо и то да је он писац Јаковљеве посланице, једне од оних Саборних посланица које читамо у Новом Завјету, а које се налазе одмах након Дјела Апостолских, а прије Посланица Светог апостола Павла.
Управо из Посланице Светог апостола Јакова је на овој Литургији читао чтец текст његов који је написан свим хришћанима на све четири стране свијета.
Ова Литургија браћо и сестре написана је макар пар вјекова прије Златоустове коју служимо сваке недјеље и свакога дана и исто тако је настала прије оне Василијеве Литургије коју служимо на Васиљевдан (празник Светог Василија Великог) и коју служимо у току Великог поста.
Ово је један од најстаријих богослужбених литургијских текстова које наша црква има.
Мислим да свакоме нормалноме човјеку памет стане при мисли да ове молитве које данас изговарамо јесу старе двије хиљаде година – дакле двадесет вјекова је стар текст ове Литургије.
Па зашто је онда служимо ?
Зашто служимо Јаковљеву Литургију ?
Несумњиво, лијепо је да има тога текста и лијепо је да се на овај дан – празним овога угодника Божијега и апостола њега сјетимо и на тај начин.
Али, прије свега покушавамо да овом свештенорадњом као што већ видите до сад је у неколико различита од оних радњи и оних молитава у Литургији Светог Јована Златоустог, покушавамо да се вратимо у оно вријеме – али не само подсјећањем, не да ми само овдје обављамо неке радње па да као личи на нешто што је некада било.
Него духом и ријечју и молитвом да се вратимо у ону прву хришћанску вјеру, а то увијек добро дође нама данас који смо двадесет вјекова одмакли од њих.” – закључио је он.
Светим Тајнама Тијела и Крви Христове је приступио и присајединио се већи број присутног и сабраног вјерног народа у овоме Светоме храму.
