Старац је, у прошлој 2017. години, прославио 85. рођендан. Скоро никада не говори о себи, али је због празника направио изузетак. Ово је прича о Божићу испричана тако тешким, али и радосним животом. Кроз њу просијава двехиљадегодишња историја овог, заправо, најважнијег празника у људском животу...
– Оче Илија, како сте раније славили Божић? Да ли се сећате свог првог дочека Божића?
–Заправо, сећам се. Пре рата смо сви заједно чекали Божић. Отац је још увек био жив. Храмови су већ били затворени. Ипак, на Божић као и на Васкрс, увек је у души био неки посебан осећај, неко посебно расположење. Штета што тада нисмо могли да идемо у цркву... Да захвалимо Богу. Молили смо се како смо могли.
Одрасли су на овај или онај начин покушавали да обележе празник. Ми, деца, у то време, били смо стално гладни. Тада нам је мајка за празник – какав је обичај био – правила је ситнике,– обичне препечене хлебчиће. У колиби смо имали руску пећ. Мириси руске пећи напуњене дрвима, и тек испеченог хлеба не могу се ни са чим упоредити! Никакви миомириси, ма колико они коштали. Људи данас више не знају шта да измисле, чиме да се забаве. У тим временима хлеб на столу је већ била огромна срећа!
Бедно се тада живело, али је у души била радост. Имали смо малу колибу. Пре рата смо планирали да се скућимо. Каткад су родитељи имали такве жеље – али где! Прво раскулачење, после је почео рат, и оца су позвали на фронт. Тамо је и 1942. године погинуо. Мајка је нас, четворо, сама подизала.
Сећам се деде Ивана Семјоновича још пре рата, – много се молио. Био је плаховитог карактера, али се контролисао захваљујући молитви. Док је још Покровски храм у суседном селу Становој Колодез био отворен, деда је служио при том храму, био је старешина. Био је ту и за све што је требало да се уради. Имао је златне руке. Све је знао. Код куће је правио свакојаке бачве и каце. Врло темељно је све подешавао, стругао, шмирглао. Био је мајстор и за метал. Ако је коме требало штогод од посуда или другог инвентара да се поправи, одмах би се прихватао. Сам је ковао, калајисао, лемио. Саонице је правио. После, током рата, на тим саоницама смо се спашавали, док су нас немци из домова протеривали.
Цело село су уништили – претресали су колибе, да провере не крију ли се негде партизани. За везу са партизанима, мештани би одмах били стрељали на месту. Дакле, комшијама је остао још само коњ, а деда је направио санке, и сви смо се на њих натоварили, са најнеопходнијом старудијом. Кренули смо се где нас пут води. А тад је, узгред речено, исто била зима, божићни дани. И оваквог Божића се сећам. Био је мраз. Међутим, били смо срећни што смо имали коња. Куда да идемо – не зна се. Где ћемо наћи пристаниште? Али, пошто немци прогањају, – кренули смо...
Прошли смо наше село Редкино (од 1969.године, ушло је, као улица, у састав села Станова Колодез, у Орловској области – Ред.) Даље је ишло Хотетово – велико село, које се протеже на преко два километра. Идемо, гледамо како стоји много товарних кола – сва празна, без коња... и без људи. Вероватно су се са њима већ по домовима обрачунали. Све около су немци ускомешали. Зауставили су нас. Ко је имао коње, швабе су им их, како се испоставило, силом отимали, – тако су и нама испрегнули коња. Шта смо могли да урадимо?
Мраз је био велики, -30, најтоплије -25. Падало је вече, а скоро и ноћ. Никако нисмо могли да пронађемо преноћиште. Ма где да смо покуцали, све је било пуно. Све! Шта чинити? Препаковали смо најнеопходније из санки у ручне саонице и кренули пешице у следеће село ‒ Јеропкино. И тамо је у сваком дому било народа, није се могло ући. Нико није могао да нас прими.
–Тако и Господа пре 2018 година нико није желео да прими....
–Само један старац, осетили смо, како је благонаклоно одговорио. Мајка се заплакала, почела је да моли. Он нас је пустио. Сећам се, на поду смо се сместили. Нисам спавао. Ујутру смо побегли у Јаковљево, то је још удаљеније село, где смо имали стрица. Сазнали смо да је тамо слободан пут. Мислили смо да ћемо се једва довући, али родбина се није уплашила, на коњима нам је кренула у сусрет. Код њих смо остали око месец дана. Био је то почетак 1942. године.
–Вас су у Јаковљеву у детињству крстили? 1942. године, када сте се поново тамо задесили, Казањска црква је била отворена?
–Не, њу су већ затворили. Тамо, одакле су нас протерали, из Редкина, – тамо су при немцима, већ крајем 1941.године, поново отворили храм. Немци, наравно, нису били православни. Нису се досетили да су наши људи почели да се моле, и Господ им је помагао.
–Владика Јосиф (Чернов) причао је оцу Владимиру Дивакову, како се вратио почетком 1941. године из затвореништва, ушао у московски храм на Бадњи дан – а унутра свега 10-15 људи. Исто и на сам празник Рођења Христовог у Јелоховском катедралном храму, било је полупразно. Како је почео рат – људи су похрлили у храмове... Тако да је на Васкрс 1944. године у храму Васкрсења Словушчег у Брјусовој уличици у Москви, било већ 2500 људи!
–Да, Господ уразумљује. Шта ако другачије не може? Само је Бог, по молитвама оних што су се вратили у храмове, сачувао Русију. Безбожна земља би погинула, а Свету Русију су Небеске силе сачувале. Ионако је већ сву нашу територију поделио Хитлер.
–Како сте преживели остатак рата?
–Како? Биле су такве околности, живело се у страћарама. Сећам се, деда је некако залутао, – опет смо се селили из места у место, – и нису га пустили к нама. Свугде около су биле немачке патроле. Заустављали би: „Стој! Ко то долази?“ Ако не послушаш – стрељали су. Добро је, ако би дали знак, дешавало се да им буде жао чаура, па пуцају у ваздух. Могли су на месту убити. Тад су тек тако пуцали у људе.
Увече и ноћу смо седели без икаквог извора светлости, – сматрало се да, уколико упалимо ватру, дајемо сигнал партизанима. У детињству, наравно, никакву струју нисмо имали. Онако како сада палимо кандило, – то је било нешто најбоље што смо себи у најбољим временима могли да приуштимо. Слава Богу за све!
Глад је и у рату била. Када су нас вратили на место првобитног становања, одузели су нам башту. То је био једини начин да се прехранимо. При томе, сећам се, немци су имали овакву политику; раскулаченима су све вратили. Ако су се сачували домови, сељаке су поново усељавали. Тако су покушавали да придобију народ. Наш дом је, у тренутку када смо се вратили, био уништен. Само је мала барака остала, и њу су запосели неки људи. Деда је замолио нове власнике да поживимо у тој дашчари. Пустили су нас, и све до пролећа нису нас дирали: „За сада будите ту“. Али, када је стигло пролеће, башту нисмо смели да обрађујемо.
–Како сте преживели?
– Тако смо преживели. Некако. Божјом милошћу. Слава Богу! Наравно да је било тешко. На неком другом месту смо сејали, али је кромпир у земљи промрзао, па чак и оно што смо засејали, нисмо могли да пожњемо у јесен. Опет су нас немци с места на место гонили. Некако смо преживели. (Баћушка прави велике паузе, присећа се, пред очима му се враћа то време – прим.аут.)
Тада нас је било седморо у породици: деда, баба, мајка и нас, четворо деце. Отац је био у рату. Нисмо одмах сазнали да је погинуо 1942.године. У болници, у Владикавказу је умро. Одлазим тамо.
– Да ли је баба била побожна?
–Да, баба Домна, наравно да је веровала у Бога. Није јој било лако, деда је имао јак темперамент, – бака је, поред свега, и његове бурне моменте смиривала. Деда, Иван Семјонович, је био помало кратковид, можда од таквог склопа, какав је био у целости: било му је свеједно ко ће шта о њему помислити, увек је говорио истину, а тада то није било безбедно. Умро је током рата, као отац, 1942. године. Бабу је касније тетка одвела у Белорусију. У нашим крајевима и после рата је харала глад. Тамо се баба упокојила, тамо су је сахранили. Желела је, наравно, да се врати кући, али није успела.
Тада је свима било тешко, не само нама. Још пре рата, када су почели да одводе народ у колхозе, све трудбенике су отели. Плате нису плаћали, само су штиклирали – радни дани. Пасоше су одузели, да не би народ одлазио. Само је тетка, како је бежала од сукоба, успела да се сакрије у Москви. У селима су на помоћна домаћинства ставили порез: од сваке кокошке, ако би неко и успео да је има, морало се дати неколико јаја, – а ако кокошка не би носила јаја? Исто је било и са сваким дрветом јабуке, – а, ако је сушна сезона? Са сваке рибизле, итд. Изнуривали су народ. Чак и сламу, за покривање крова, – замислите, и њу смо морали да дајемо! Ко сада хвали онај живот при совјетским правитељима? Једноставно се не сећају више, како смо тада живели. Само за рад су и знали. Ни нама деци није било до игара и празника.
– Да се певају кољадке, за Божић, тога није било?
–Већина вршњака за то није ни знала. Али у неким верујућим породицама, где су се посебно трудили да се сачува црквена традиција, чак при затвореним храмовима, сећање је било присутно. Не знам, да ли је још увек жива Варвара Васиљевна, ‒ она се потом преселила у град Ливни. Заједно смо ишли у школу. Она је била из врло побожне породице. Ето, деца из те породице су ишла и прослављала Христа: „Христос се роди, славите!“ И ја сам ишао са њима, славио Христа, певушио.
–Школа је била адаптирана при самом Покровском храму, где је до револуције ваш деда био старешина? Да ли су учитељи били верници?
–Да, одељења су била у храму... Како су цркве уништавали, тако су и у школама нове власти посебно вршљале. Покушавали су да изроде своје, спроводили су идеологију. Завршио сам свега седам разреда. Тада је било овакво школовање: седмогодишња школа, у најбољем случају, негде у градовима десетогодишња школа.
Сећам се, наравно, било је верујућих педагога. Не сви, али било је. Географију нам је предавала врло побожна учитељица.
Док смо похађали школу, ништа нисмо имали: ни уџбеника, ни свезака. Сећам се да сам од цвекле правио мастило. Ни учитељи никакве приручнике нису имали. Све су нам по сећању предавали. Одлично памтим нашег учитеља из математике, Ивана Алексејевича, он ми је после документа за упис у средњу техничку школу вадио.
–Оче, док сте похађали техничку школу у Серпухову, да ли сте ишли у храм?
–Да. Храм је био одмах поред техничке школе. Сећам се у околини је било још три храма, истина, али је служба била само у два. Оци из Серпухова били су добри проповедници.
Код нас у техничкој школи су све били побожни професори. Само, често нису никако смели да искажу своју веру. Скривали су је, како не би изгубили радно место. Иако је у техничкој школи било мање идеолошког притиска на професоре, него у седмогодишњој школи, – нове власти су пре свега покушавале да изопаче дечије умове.
Премда су и на младе пазили. Сећам се да ме је једном један из органа безопасности прозвао: „Ти, – вели, – знам, на службе идеш?“
–Шта сте му ви одговорили?
–Ма, шта да му одговорим? Више сам на службе у Москву ишао. Ту ми је тетка живела.
–Која вас је од детињства водила у храм и учила молитве?
–Да, звала се Наталија. Била је врло религиозна жена. Када су бомбардовали Москву, она се ничега није бојала, остајала је у храму, молећи се за све.
–У каквом вам је сећању остала православна Москва тих година.
–Тада је Москва била сасвим другачија!
Сећам се једне рабе Божје Александре, која је просто плакала за старом Москвом, за њеним заједништвом, за благочешћем народа. А друга старица се стално у сузама присећала како су дизали у ваздух Храм Христа Спаситеља. То су биле такве чисте, истински верујуће душе! Познавајући живот са Богом, колико је благодатан и радостан, оне су такав живот свима желеле и плакале су, гледајући, како људи сами себи уништавају шансу за миран живот, на земљи, и за блаженство у вечности са Христом.
–То је било до рата?
–И до рата, и после рата. Након свега што је народ преживео, репресија се наставила. Оне, које совјетска власт није могла да „преваспита“, истребљавала би. Или је развраћала народ својом безбожничком идеологијом, или убијала. Колико је на Бутовском полигону људи стрељано, на Соловках послато у гробове... Памтим да је пред рат било много скаредности. Обрађивали су омладину. Пропаганда је интензивно радила. Мада је у то време, наравно, много царских, дореволуционарних људи остало. Другачија је била Москва, другачија Русија!
–У који храм у Москви сте ишли?
–Васкрсења Словушчего на Успењском Вражке, – онај у Брјусовој уличици. Тамо ми је тетка живела. Помало је боловала. Без обзира на то, била је живахна, велики радник, много се трудила. Помогла нам је да преживимо најгладнији период. Она је била сама. После је желела да ми препише стан, а ја сам јој одговорио: „Шта ће ми?“
–У ком сте храму први пут били на божићној служби?
–Управо тамо, у Брјусовој уличици. Мада, наравно, из детињства се сећам како смо прослављали Божић на Орловшчини, у селу. А на служби сам први пут био у престоници. Тада је у храму био одличан хор. Многи познати певачи, уметници Бољшог театра, стајали су за певницом, певали. Генерално, то је био храм московске интелигенције.
–Ко је служио у храму?
–Сећам се настојатеља, оца Владимира Јелховског. Иако су многи свештеници тамо служили. Већина храмова у Москви је већ тада била разрушена или затворена. А онда су почела и хрушчовска гоњења....
Хрушчов је просто био хулиган, судећи по његовом понашању. Зар се смеју такви пуштати на власт? На државном нивоу наступио је са програмом: да покаже на телевизији последњег попа. Хтео је да уништи православну Русију.
Али су људи тада много ценили богослужења. И вукло их је у храмове. Моја тетка је често боравила у цркви. Сећам се да се, у левом параклису светог Николе, код иконе пророка Божјег Јелисеја – једној од најстаријих икона храма Васкрсења Словушчего, стално молила. Тамо ју је увек било могуће пронаћи, уколико није код куће.
–Знам да тих година није постојао појам духовника. У младости сте имали наставника?
– Отац Јован Букотник. То је већ у Камишини, на Волгоградској земљи. После техничке школе, тамо су ме послали да радим у фабрици за обраду памучног текстила. Он ме је и благословио на школовање у Саратовској семинарији. Написао ми је препоруку за упис. Када су при хрушчовском гоњењу по земљи затваране семинарије, мене су пребацили у Петроградску семинарију. (Отац намерно избегава да изговори совјетски назив града на Неви – прим.аут.) Док сам студирао у Петрограду, баћушка је већ служио у Боровичах, – не тако далеко, под Нижњим Новгородом. Одлазио сам му у посету. Посебно сам за празнике волео да боравим тамо. Дешавало се да, преседим са њим у разговору читаву ноћ. Молили смо се заједно.
2000.године када сам већ био у Оптиној пустињи, баћушка се упокојио у Самари, где је живео последњих година. Тамо, у Иверском женском манастиру се он и упокојио.
–У каквом вам је сећању остало школовање у семинарији, а потом и на академији?
–Тада је, наравно, било тешко. Почињали смо да учимо у једној школској установи, а нас су 1961. године пребацили из Саратова у Петроград. При Хрушчову су по читавој земљи затварали семинарије. Прво су нас, саратовске питомце, затворили. Било нас је пуно. Током школовања почели су са антицрквеном пропагандом, почели су нарочито ватрено да спутавају младе да се школују за свештенике. Знали су да нам у семинаријама преносе царске црквене традиције. Професори су, и у Саратову, и у Петрограду били из старих, дореволуционарних времена.
Ректор Петроградске семинарије био је протојереј Михаил Кронидович Сперански. Према нама је био очински настројен, не као друг према другу, што се већ практиковало у тим временима. Инспектор је био Лав Николајевич Париски. Он се, узгред, одмах после револуције нашао на осуђеничкој клупи, заједно са митрополитом Петроградским и Гдовским Венијамином. Владику су заједно са архимандритом Сергијем (Шеиним) и двојицом мирјана, Јуријем и Иваном, стрељали, – сви су они сада новомученици. А Лава Николајевича са многим другима, – само због једне клеветничке приче, ухапсили су 86-торо људи! – и осудили на пет година робије. Професори су прослављени као исповедници.
Власти су већ у Петрограду претиле да ће затворити и ову семинарију. Митрополит Никодим (Ротов), који је тада био одређен на катедри, свим силама се трудио да се не затвори семинарија. Чак је отворио и „факултет афричке хришћанске омладине“, како су га тада називали, позивајући да се тамо школују црнци. Хрушчов је, веле, волео афроамериканце. Њих је из неког разлога волео, а свој народ је презирао...Прошло столеће је, свакако, несрећа за Русију.
–Како се Господ пројављивао у тешким временима?
–Искушења је Он, безусловно, допуштао. Пошто су комунисти заузели власт, значи да је народу то допустио. Заборавили су Бога, зато је Господ то и послао. Пројављивао Се кроз живот верника. Бољшевици и комунисти су се на сваки начин трудили да разоре цркву. У то време, мрак је са свих страна опкољавао. Сећам се, било је страшно. Међутим, учили су нас молитвама. Од детињства сам знао „Оче наш“. Молио сам се. Видео сам помоћ Божју. Жив је Господ. Није допустио да разоре Цркву Његову. Речено је: врата ада неће је надјачати (Мт. 16, 18).
–Преподобни Порфирије Кавсокаливит је говорио: треба се обраћати Богу, а Господ ће Сам већ све проблеме Својих верника решити. Наводимо пример: када мало дете види неку сурову звер, оно не јури да уђе са њом у конфликт, већ истог трена пружа руке оцу: „Та-та!“
–Да, треба се молити! Отац Јован (Крестјанкин) је такође говорио: „ Људи на земљи се удаљавају од Бога, и немој се трудити да то зауставиш својом немоћном руком. Уклони се од тога, и Господ ће ти дати снаге, и храбрости и разума да живиш у Богу са Богом. А само то и јесте на спасење“. Наше је да се молимо Богу, а Сам Господ силан ће учинити све неопходно.
–Како у души да проведемо Рођење Христово?
–Да се молимо. Да будемо у храму. Да се причешћујемо. Господ нам у светој тајни Евхаристије даје Себе целог. Он је наше Рођење, Христос је наш Васкрс. Најважније је оно, ка чему је усмерена воља човека: шта ти сам желиш? Тражиш ли да се родиш за свет духовни? Господ куца свакој души. Зове у храм. Жели да спаси. Даје нам све за живот, не само овдашњи, него што је најважније и вечни. Чак нам и немоћи шаље да бисмо се замислили о томе шта нас очекује у будућем веку. Ако се човек разболео – ето подсетник: нека се помоли, припреми за причешће. Понекад смо толико заузети, да као да нам није до Бога. Одједном се разболимо, и одмах се сетимо! Тако је увек, када се појављује неки неред. Или започне рат, – народ појури у храмове.
Са Богом није страшно. Господ помаже.
–Које су вам најсветлије успомене, у вези са празником Божића?
–Саме околности празника увек радују дух. Када је човек уз Господа, за све слави Бога. Сва је слава кћери Цареве унутра (Пс. 44, 14). Светитељ Атанасије Велики објашњава да се овде говори о благочешћу, то јест о украсу унутрашње Цркве, духовне. Сама служба, узгред, различито се у детињству и одраслом добу проживљава. Чак и тропар се у детињству другачије проживљава. Сада се разликује.
–Како деци приближити смисао Рођења Христовог?
–Због њих је, свакако, важна спољашња лепота. Добро је да служба буде празнична. На проповеди је важно да им се изложи историја празника. Како се само они саосећају са Мајком Божјом у томе, што Она и Њен Син нису нигде могли наћи места. Све те околности су врло дирљиве за њих. Посебно, ако се са љубављу направи Витлејемска пећина. Ако се направе јасле. Ставе овчице. Кравице. Децу то радује. Она врло живо замишљају анђеле, дугачак пут мудраца, радост пастира који су такође дошли да се поклоне Богомладенцу. Деци, наравно, треба поклањати поклоне, јер ће тада и они Господу принети неке своје дарове, обећања. Њихов живот ће од малих ногу бити уређен са Богом.
Од нашег покољења су скривали сву ту радост. Тада сам већ отишао у Псково-Печерски манастир, где сам четири године имао послушање да водим екскурзије. Показивао сам пештере. Управо у овим божићним данима, када је у школама распуст, обитељ су посећивали учитељи са децом. Једни су ми узвикивали: „Само им немојте ништа о вери говорити!“ Други, супротно: „Испричајте им, молим вас, више о Богу, о Цркви“. По деци се могло приметити да су различита! Одмах се види да ли са њима ради побожни учитељ или не. Тада је у школама било уређено да деца ништа не треба да знају о Цркви. Какво је то убиство људских душа!
У то време сам на Псковшчини и на парохијама служио. Не само да ту био једини манастир за целу Русију, који није затваран, него је около било и 80 активних храмова. Нас, монахе, слали су тамо да служимо. Ето, када сам још из Петроградске семинарије одлазио оцу Јовану Букоткину, испрва ми се чинило да у Нижњем Новгороду мора бити посебно много храмова. Тамо је земља освештана подвигом таквих светитеља, као што су преподобни Серафим Саровски, Дивјејево је тамо, – четврти крај Пресвете Богородице. Тамо је било свега десетак отворених цркава! Тако је на тој земљи љути заступник владао. Затварао је све храмове за редом. Код нас на Псковшчини заступник државе је волео старину, па није дирао храмове. И владика Јован (Разумов) умео је са њим. Зато је тамо, на псковској земљи било много парохија.
– Како су прослављали Божић у Псково-Печерској обитељи?
–Слава Богу. Мене је још митрополит Никодим (Ротов) пре Печора рукоположио, па сам тамо дошао као јеромонах. Зато су ме на Божић често слали, служио сам негде на селу, по парохијама, да људи и у тим местима осете празник. Било је добро. А какве храмове имамо у манастиру! Успењски, храм Архангела Михаила, Сретењски.... (Баћушка се опет, мислима, враћа на вољена места, и лице његово постаје радосно и срећно – прим.аут)
–А на Атосу како се прослављали Божић?
–Сваки манастир другачије. Наравно, увек се служило посебно празнично свеноћно бденије, затим празнична литургија. У нашем Пантелејмоновом манастиру служба не траје дуго, чак и на велике празнике. А у Великој лаври може и по десет сати да траје богослужење.
–Како ви, монаси, честитате једни другима Божић?
–Свако од нас дели своја радосна осећања, и она се умножавају. Господ нам свима даје благодат: и монасима, и мирјанима. Делите радост.
Са схиархимандритом Илијом (Ноздриним)
разговарала Олга Орлова
Са руског Ива Бендеља
Извор: Православие.ру
