У периоду после украјинског државног преврата из 2014. године посланици обласне скупштине Тернопоља су више пута покретали тему одузимања Почајевске лавре од Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата и предају те светиње и целог њеног поседа регионалном музеју.
Украјински посланици су овај потез објаснили тиме што сматрају да Лавра припада целој украјинској нацији и да у њој имају право да служе и унијати, и расколници лажне украјинске цркве Кијевског патријархата, као и друге неканонске цркве на подручју Украјине. Суштински, то значи да украјински националисти желе да од канонске Православне Цркве одузму велику светињу. На сву срећу, председник Украјине још увек није услишио молбе тернопољских политичара, иако у целој тој области, као и у другим деловима западне Украјине, долази до масовних напада на православне храмове од стране украјинских екстремиста и унијата, у чему им локалне власти пружају нескривену подршку. Укупно говорећи у периоду од три године отето је чак 40 православних храмова. Међутим, оно што највише забрињава јесте чињеница да су сви ти храмови после одузимања готово опустели, а многе отимаче храмова је, како сведоче мештани, после тих недела стигла тешка несрећа. То су теме о којима разговарамо са игуманом Почајевске лавре и митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим).
– Владико, намеће се историјско поређење данашњег прогона православаца у Украјини, подстакнутог украјинским национализмом, са периодом после Октобарске револуције када су бољшевици у складу са својим интересима подржавали разне расколнике унутар Цркве и предавали им храмове и манастире. Усто се већина напада на православне храмове у Украјини поклапа са ескалацијом разних политичких криза у тој држави. Колику претњу представљају такве опасне иницијативе поборника расколничког Кијевског патријархата?
– Знате, историја је најбоља учитељица. Све те «иницијативе» политичара неће ничему допринети, осим што ће начинити велику штету. Како је могуће очувати мир и јединство у нашој држави у којој се стално распирују расколи у јединој Цркви? Шта значи одузимање православних храмова и предају истих расколницима и инославнима? Па то је злочин. Али они који покрећу и подржавају такве поступке треба да упамте да се храмови не одузимају само од људи, већ и од Бога. Јер тако је речено у Светом Писму: «Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину хајдучку» (Мт. 21, 13).
Гледајте, у комунистичкој епоси деловала је једна врло моћна атеистичка машинерија, па ни она није успела да затвори Почајевску лавру. Присетите се 1960-их година, када су комунисти под вођством Хрушчова водили прави рат против наше лавре. Тада су монахе на силу избацивали из манастира, одузимали им документе, затварали их у затворе и луднице, водом из шмркова топили њихове келије. Али Мајка Божија није допустила да се лавра затвори и она је, упркос свему, опстала.
– Јер Почајевску лавру су у неколико наврата покушали да отму и Турци, и Татари, и унијати.
– На зиду Успенске саборне цркве представљен је један историјски догађај: опсада лавре, Татари одапињу на стотине стрела. Али над манастиром се јавља Пресвета Богородица и стреле се враћају откуда су дошле и погађају освајаче, а они се дају у бег. И то није бајка. То је реално сведочанство Божијег заступништва. Тај догађај је сачуван у летописима и другим документима. А радило се о следећем. У августу месецу 1675. године Мехмед IV, турски султан, наумио је да се освети Пољској због нарушења претходно склопљеног примирја и због пораза који је Турској нанет код Хотина на граници са Молдавијом. Он је послао војску која је бројала 50 хиљада војника и коњаника, састављену од Турака и Татара, под вођством Нуредина, татарског султана, а све у намери да нападне пољског краља. Као и раније, Татари су палили све крајеве кроз које су пролазили. И ето, на путу те крвничке војске нашао се мали и незаштићени православни Почајевски манастир. Док су се приближавали манастиру Турци су већ попалили све пропратне зграде, убили два монаха и почели да се спремају за јуриш. С војне тачке гледишта опсада манастира за њих није представљала озбиљну препреку: манастир тада није био опасан зидинама, није било ни одбрамбених кула, као што је касније представљан на разним литографијама, и иза високе дрвене ограде скривало се много сељака који су ту нашли уточиште од турског зулума. Помоћи није било. Игуман манастира отац Јосиф (Добромирски) је дао благослов братији да се обрати јединој Заступници – Матери Божијој – и Блаженом угоднику Јову.
У цик зоре 5. августа Турци су започели јуриш. Монаси су на то одговорили читањем акатиста пред чудотворном иконом Почајевске Богородице. И већ код читања првог кондака «Возбраној Војеводје» над црквом Свете Тројице се појавила Сама Царица Небеска с омофором у раширеним рукама, у пратњи небеских анђела и Преподобног Јова. Њих су угледали и Турци и почели су да одапињу стреле пут небеских заштитника, али стреле су се одбијале њима у сусрет и погађале стрелце. Нападачи су се од тога грдно уплашили и настали су хаос и паника, те су почели да беже. Судећи по летописима који се чувају у лаври неколико нападача је после заробљавања одлучило да остане у манастиру, примили су православље и све преостале године свог живота су провели у манастиру на послушању. За вјек и вјеков је тај догађај запамћен у Почајеву и целој Цркви. Свакодневно читамо благодарне молитве пред чудотворном иконом Почајевском и кивотом Преподобног Јова у знак захвалности за то чудесно спасење.
Безбројни су примери заступништва и помоћи Богоматери и до дана данашњег сваки ходочасник, парохијан лавре осећа ту помоћ. Мајка Божија се још 1240. године овде јавила у виду огњеног стуба и оставила у камену отисак Свог Стопала. Она је као Неопалима Купина посведочила да је ово место свето. Она је овде Игуманија, покровитељ овог краја…
– Владико, испричајте нам какве су све тешке несреће погодиле оне који су учествовали у нападима на Почајево за време Хрушчова.
– То је трагична прича. Био је у вароши Кременцу неки главни секретар окружног комитета Андреј Ичански, који је себи поставио за циљ да затвори лавру на било који начин. Прикупљао је податке о монасима, потказивао КГБ-у. Када су комунисти затварали монашки Тројицки скит, лично је присуствовао уништењу древног иконостаса, умало да није пљувао на иконе, хулио на свеце. Једна од присутних жена га је на украјинском упитала: «Зар се Бога не бојите, Његове казне?» «Ако Га има, нека ме казни!» – насмејао се и отишао. А истог дана његова ћерка, која је студирала хемију у Лавову, спроводила је експеримент у лабораторији и у рукама јој је експлодирао суд са киселином. Добила је тешке опекотине, затим је ослепела и напослетку умрла… Сахранили су је на сеоском гробљу недалеко од лавре. После тога је тај комуниста горко плакао и роптао: «Боже, Боже, зашто си ме тако тешко казнио…». Кажу да се тај после покајао и поверовао у Бога.
– Шта мислите, да ли они који данас нападају Цркву знају за те догађаје?
– Тешко да их то занима. Те људе можемо само да жалимо, јер они свесно чине злочине нападајући светиње. А такви поступци никада не пролазе некажњено. Поставља се питање какав је њихов циљ? Шта они заправо желе? Да се одају безакоњу, да понове пут својих претходника који су прогонили Христа? Ако су они верници (а они се представљају као такви), онда их Господ није научио да тако поступају. Поред тога, они мисле да су монаси безвољни, слаби. Али монаси уопште нису такви, они су исповедници који су спремни да у сваком тренутку свој живот дају за Христа.
Због тога ми је жао наших земљака, наших савременика, који су се дрзнули да дигну руку на Цркву Христову, јер се мешају у сферу духовног живота, у нешто о чему појма немају, и тиме на себе привлаче кажну Божију. Треба тражити духовно објашњење за све те антицрквене појаве и разне политичке иницијативе. По речима Достојевског, сатана се бори с Богом, а бојиште су људска срца…
– Упркос томе у последњих неколико година кренуо је нови талас отимања православних храмова у Украјини…
– Мени долазе свештеници из суседних округа, где су им отели цркве. И какав је резултат свега тога? Људи у те цркве престају да иду, оне су опустеле. Узмимо као пример село Катериновку где је била права битка испред храма, и о томе зна цела земља. Поборници Кијевског патријархата су, уз подршку неонацистичког «Десног сектора», заузели цркву Светог Ђорђа, 15. септембра 2015. године. У том нападу су применили тешку силу – палице, сузавац. Било је повређено 20 људи, међу којима су биле и незаштићене жене. До данас су мештани Катериновке изградили нови храм под јурисдикцијом каносне цркве Московског Патријархата у коме се моле. Ако одете тамо и поразговарате са свештеником, он ће вам сам рећи са каквим последицама су се суочили отимачи храмова, шта се све десило тим агресивним људима за последње три године. Неки од њих су умрли, други су обогаљени под различитим околностима, други су оболели од туберкулозе, жутице, трећи су тешко повређени на пољским радовима или у саобраћајним несрећама…
– Шта нам је чинити како би завладо мир, не само у верском животу, већ у целој Украјини?
– Господ је говорио: «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35). То је најважнији предуслов сваког мира – породичног, друштвеног, државног – испуњење те Христове заповести. Који је разлог за то што нема међусобног разумевања међу људима? Разлог се своди на то да је ишчезла наша жеља да разумемо једни друге, да се међусобно уважавамо, да волимо једни друге, да се заједно радујемо. Последица свега тога је пораст безакоња. Преподобни Серафим Вирицки је говорио да ће у наше време од зависти, грамзивости, користољубља, љубави према новцу људи страдати. Ради новца се продају породичне вредности, продаје се савест, продаје се морал, све оно што има истинску вредност се продаје ради користољубивости. Рекламира се комфор, као идеал људског савршенства, у коме сви ми желимо да живимо, и савремени човек духовно страда јурећи за тим комфором. Човек упада у такав ћорсокак на духовном плану да није више у стању да се самостално одатле избави, већ су му руке и ноге свезале силе зла, и сатана неће тако лако пустити своју жртву. Човек мисли – још један корак, још да прогурам неки посао, па ћу се онда осврнути на душу… И тако све до старости, а тад већ нема ни времена, ни снаге за такав преокрет.
– Владико, желео бих да завршим овај разговор с нечим оптимистичним. Како верници треба да се поставе у условима које сте описали?
– Треба да имамо на уму да је Господ увек с нама и да трновит и узак пут води у Царство Небеско. Дата нам је слобода, зато је треба више користити за молитву, чешће осењивати себе Крсним знамењем, како нас Господ не би лишио своје милости, како би нас Дух Божији уразумио, надахнуо, да бисмо памтили да пут трпљења, скрушености и љубави води у Царство Небеско. Данас је хришћанима јако тешко. Али Господ види и зна наше потребе и никада нас неће оставити без Своје заштите и помоћи. Није случајно Он говорио: «Не бој се мало стадо!» (Лк. 12, 32). Вера светих треба да нам буде вечити пример и, метафорички говорећи, треба да будемо глуви и неми пред искушењима овога света.
С митрополитом Почајевским Владимиром (Морозовим)
разговарао Сергеј Герук
Са руског Александар Ђокић
Извор: Православие.ру
