Отац Грегори Халам (Gregory Hallam) био је пастор Англиканске цркве, али се 1992. године разочарао у англиканство и прешао у Православље. После три године отац Грегори је постао свештеник Православне Цркве и већ 20 година служи у једном од највећих енглескох градова –Манчестеру. Налази се под јурисдикцијом Антиохијског Патријархата. Као православац на Западу који није из емигрантске средине он се превасходно занима питањем мисионарења и проношења истине Православног учења у већински протестантским и католичким срединама.
Прелазак у праву веру
– Оче Грегори, зашто сте прешли баш у Православље?
– Има неколико разлога зашто нисам прешао у католичанство, већ у Православље, када сам одбацио англиканство. Прво, нисам могао да прихватим учење о потпуном подчињењу папи Римском. Друго, почео сам све више и више да сумњам у западно латинско богословље нарочито у његово тумачење спасења и страдања на крсту нашег Спаситеља. Поред тога, спознао сам да је католичанство вера која је удаљена од Светих Отаца Цркве, а посебно од наше англикансе традиције.
– На шта конкретно мислите када говорите о англиканској традицији?
– Појаснићу. До Норманског освајања Британских острва 1066. године на овом простору се налазило на хиљаде и хиљаде светих, који су припадали православном свету. Али после 1066. године (за нас Енглезе је то важнији датум од 1054. године када је католичка црква отишла у раскол) па све до протестантске Реформације 1517. године извршено је свега 13 канонизација. Зар је могуће да у Енглеској за све то време није било људи који су посветили себе Богу? Разлог за такво стање је био тај да је процедура канонизације у католичкој цркви била веома скупа, због разних политичких интереса као и због централизације ватиканског система, што је наш народ лишило праведника. То је био велики проблем за енглеску цркву у Средњем веку.
– Желео бих на почетку да поставим питање о либералној пракси англиканске цркве, која је данас већ почела да разматра питање легализације хомосексуалних бракова и рукоположење хомосексуалних свештеника, али је у време када сте ви иступили из англиканства највећи проблем било питање женског свештенства
– Хајде да прво поразговарамо о питању рукоположења жена. Моје мишљење је следеће: решење о женском свештенству може бити донето само на Сабору који представља пуноћу целе Цркве. Стога је за мене неприхватљиво да једна шизматичка структура, која се претходно отцепила од расколинчке латинске цркве, узима на себе право да мења фундаменталне аспекте црквеног служења, не сачекавши притом да се спроведе свеопшти Сабор. Успут, присуствовао сам заседању синода англиканске цркве, које је претходило гласању по питању женског свештенства и наступу Васељенског патријарха по том питању. Он је био позван на заседање синода и рекао је да би пристајање на женско свештенство направило велике препреке у односима Православља и англиканства. Ипак, на речи патријарха се нико није посебно осврнуо и англиканци су донели ту одлуку, која нам је данас свима позната.
Одлука о рукоположењу жена је проблематична и због тога што је довела до раскола у самом англиканству. То је довело до ситуације кда су одређени канони и унутрашња организација англиканске цркве постали противречни и нелогични. Примера ради, у англиканској цркви постоји правило да се сваки рукоположени свештеник (па и «свештеница») морају поштовати и да нико не може одбити његову службу због тога што му се тај свештеник не допада. Па ипак, установљен је концепт «летећих епископа» који се не слажу са женским свештенством и који могу управљати парохијама које деле њихове ставове. Тако се дошло до парадоксалне ситуације где цела црква треба да призна женске свештенике, али сама црква такође даје право делу свештенства и парохијана да не признају женско свештенство, што очито противречи гореописаном канону о признавању свих свештеника.
Сматрам да када би англиканска црква заиста била убеђена да је рукоположење жена воља Божија или воља Цркве, онда би она поступила другачије. Прво би рукоположила жене за епископе, а не свештенике, јер свештеник добија свој чин и пуномоћје од епископа. Али у либералном протестантизму одлуке се доносе другачије. Прво се борите за права жена, после се људи на то привикну, затим почињете да хвалите неку од рукоположених жена и људи почињу да причају: «Заиста је Сара дивна особа, она је достојна да постане епископ.» Али то је неправилан приступ!
– Оче Грегори, рекли сте да поред женског свештенства постоје и други разлози за то што сте иступили из англиканске цркве?
– Да, женско свештенство јесте била кап која је прелила чашу, али било је ту и других проблема. Основни разлози због којих сам напустио англиканство су друге природе. Проблем није само у томе што је рукоположење жена и њихово вршење Светих Тајни порочно (како се изражавају конзервативци у редовима протестаната), већ због тога што то доводи до прекида узајамног односа Светог Писма и Црквеног Предања.
У пракси, рукоположење жена логично проистиче из темељног проблема англиканства – одсуства поимања да мора да постоји нека главна власт у цркви, која има право да доноси значајне одлуке. Како можемо знати шта је у цркви правилно, а шта није? Либерално протестантско становиште не може да пружи одговор на то питање. Али за мене је нешто друго било битније: општа концепција западног хришћанства о спасењу. Како су године пролазиле, све више сам био убеђен да се Православна концепција спасења увелико разликује од поимања тог појма код католика и протестаната. Суштински, католицизам и протестантизам су две стране исте медаље, и они се озбиљно разликују само по питањима Светих Тајни.
Проблеми англиканства и Православна мисија
– Хтео бих да се осврнем на дело архиепископа Сергија (Страгородског) «Православно учење о спасењу». Владика Сергије, а потом и патријарх Московски, подробно је описао кардиналне разлике учења у спасењу међу Православљем и западним богословљем.
– У енглеској цркви данас заиста има пуно проблема. Парохије се затварају, број парохијана се смањује. Али шта ми православци треба да радимо у таквој ситуацији? Зар ћемо само да посматрамо са стране како хришћанство у нашој земљи стагнира и како га замењује нека друга религија, на пример ислам? Јер то је питање спасења душа. Можда ми православци – и свештеници и мирјани – треба да се више бавимо мисионарењем и да се потрудимо да одустанемо од менталитета изолованих емигрантских националних заједница? Како ја то видим, једина Православна Црква која има могућности за мисионарење је Руска Православна Црква! Не могу, а да се не сетим овде Светитеља Николаја (Касаткина) који је основао Православну Цркву у Јапану, или оних мисионера који су проповедали Јеванђеље у Сибиру или на Аљасци. Они су имали добру представу о томе како треба међу људе различитих националности носити Благу Вест.
Наравно да разумем зашто Руска Православна Црква покушава да сарађује са инославнима по одређеним моралним питањима. Међутим, не мислим да је могуће да се Европа врати хришћанству кроз пуко усвајање заједничких резолуција против истополних бракова или еутаназије. Ми стално правимо конференције и усвајамо разне резолуције, али једино што може да спаси Европу је њен повратак Православљу. Али то ће се десити једино ако се у Европи појаве мисионари – православни свештеници и епископи – који се неће бавити само Русима већ и већинским нацијама западне Европе.
– Да ли мислите да зависност Руске Православне Цркве од протестаната и католика у разним државама на Западу може бити разлог за неодлучност по питању мисионарења међу западним народима? Мислим пре свега на то што су многи храмови РПЦ добијени на коришћење од западних хришћана.
– Тај аргумент није заиста битан, рекао бих да је то ситница. Ако би РПЦ желела да инвестира у изградњу храмова на Западу она би то могла да учини. Стање на терену је такво да је већина православних парохија на Западу – грчких, руских, румунских итд. – заиста финансијски одржива. На пример, наша парохија је купила здање у којем се ми сада налазимо – дакле не изнајмљује га, већ га поседује. А почели смо без икаквих пара, а у парохији није било више од 20 људи. За годину дана смо купили своју зграду, а кроз 20 година парохија броји 200 људи, и ја, као свештеник, такође примам плату. Притом немамо никакве спољне изворе финансирања. Мишљења сам да би Русија могла да изгради шест великих храмова у најважнијим енглеским градовима и да пошаље свештенике-мисионаре који би служили на енглеском и црквенословенском. Ако има воље то је оствариво.
– Зашто, по вашем мишљењу, нема воље за тако нешто?
– Сматрам да проблем није у томе да се неко плаши да не увреди протестанте од којих изнајмљује просторије за богослужење. То није одговор. Одговор треба тражити на другом месту. Питаћу ја вас: шта ви мислите у чему је проблем?
– Проблем је, по мом мишљењу, у одређеном богословском менталитету неких архијереја и свештеника који не виде принципијелну разлику између Православља и инославних конфесија. За њих је сасвим прихватљиво да католик остане католик и да протестант остане протестант. За те клирике је главно да је човек хришћанин, а сматрају да конфесија није најбтинија.
– Али да ли они разумеју да врло мало људи на Западу данас иде у цркву?
– Мислим да разумеју.
– И како онда Европљани могу да спознају истину, како ако жетеоци не дођу на жетву?
– Изгледа да неки православни јерарси сматрају да на Западу тиме треба да се позабаве католички и протестантски свештеници.
– Али зар православци не желе да Европљани сазнају за истински пут спасења и да се приближе Христу? Зар не постоји потреба за изградњом православне културе на Западу? Да ли можемо да достигнемо добар резултат ако се сведемо на неприметно постојање у оквирима католичког и протестантског културног простора који је у стању одумирања? Мислим да ће на Страшном Суду православни јерарси морати да положе рачуне не само о томе како су се бринули о својој пастви, него и да ли су се дали у потрагу за изгубљеним овчицама. Јер Добри Пастир у Јеванђељу се не брине само о својих 99 оваца, већ иде у потрагу за једном једином изгубљеном овцом. Нажалост, тренутно не видим да ту изгубљену овцу неко сада заиста тражи.
Сасвим разумем бригу Руске, Румунске, Бугарске и других Цркава о њиховој пастви, о Русима, Румунима, Бугарима. Нико не пориче да је то њихова обавеза. Ипак, упоредо са том обавезом, мора да постоји и расположење према мисионарењу између оних људи који окружују те Русе, Румуне или Бугаре. У Британији постоје парохије где се богослужење држи искључиво на црквенословенском или румунском, али с друге стране постоје и парохије где има пуно Енглеза који су прешли у Православље и тамо је служба готово сва на енглеском. Проблем је у томе што та два примера живе у потпуно паралелним световима који се не додирују. Неопходна нам је сарадња, нека златна средина. Поновићу, морамо се избавити од менталитета изолованих емигрантских заједница и од концепције да су православне парохије на Западу само продужетак матичне Цркве. У супротном, бојим се да ће нас то неизбежно одвести у јерес етнофилетизма.
Такође, проблем није само у језику богослужења. Постоје и друге потешкоће – неки православни свештеници из различитих Црква не показују никакву жељу за заједничким трудом и сарадњом.
Мислим да у сваком великом граду где има неколико православних заједница, свештенство (а затим и лаици, али почињем од свештенства) треба регуларно да се окупља зарад молитве, разговора о црквеном животу или да се просто окупи на заједничкој трпези. Треба да пређемо на модел отвореног Православља. За нас је важно да Православна Црква делује у јединству, без подела на националне групе. Али да би таква сарадња на локалном нивоу постала реалност морају да постоје одговарајуће инструкције од архијереја, који имају надлежност на Британским острвима.
Извор: Православие.ру
