Са владиком је разговарала Оља Бећковић.
Читајте књиге да бисте били мање дивљи, тако би могла да се формулише „посланица“ владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија. Знам да нагли преокрети могу да буду опасни за организам, зато крените постепено: прочитајте овај разговор, па полако… Без обзира на то да ли себе зовете вјерницима или „невјерницима“.
*Имам утисак да има много људи који чекају неку вашу ријеч, плашим се да је не покварим првим погрешним питањем. Шта бисте им прво рекли?
Прво што ми пада на памет да кажем је да је много важно да непрестано учимо и да читамо. Сјећам се како ми је дјеловало необично када је владика Атанасије Јевтић у 68. години отишао у Јерусалим да учи јеврејски језик. Прије неки дан сам напунио 50 година и схватио да више него икад имам потребу да учим стране језике и да читајући књиге проширујем своје видике. Учење оплемењује. Миљенко Јерговић мисли да књиге служе да људи не би сасвим подивљали, ја му вјерујем. На нашим улицама често виђамо дивљање, а сигуран сам да су степен насиља и потреба за њим обрнуто пропорционални мјери у којој људи читају.
*Били сте учитељ вјеронауке, да ли сте икад помислили да би неко од те дјеце могло да заврши као убица друга, жене, бабе, навијача противничког табора… Да ли постоје зла дјеца?
Вјерујем да су људи потенцијално добри и потенцијално зли. Да ли ћемо се опредијелити за добро или за зло, то је питање наше воље. Испричаћу вам причу о седам грчких мудраца који су се једног дана нашли у најпознатијем грчком пророчишту Делфи, гдје је требало да напишу по једну мудру и кратку поруку – како би се то данас рекло – твит. Тако је један написао – „Спознај самога себе“, други – „Најбоља је мјера“, трећи пак – „Научи да слушаш и знаћеш да заповиједаш“, и тако сви редом. Једино је онај кога су сматрали најмудријим међу собом, Бијант, одбијао да напише поруку говорећи им „Боље ће бити за све да ништа не напишем“! Послије дужег умољавања ипак је дрхтавом руком узео камен како би и он уклесао своју поруку.
*Шта је написао?
Бијант је написао „Већина људи је зла“.
*Шта бисте му „ретвитовали“?
Рекао бих да је у праву, али да смо кроз историју научили и то да један добар вриједи више од 1.000 злих. Исус Христос је најбољи примјер тога.
*На чему би се усред општег ужаса заснивала наша нада да ће добри побиједити?
Добро има свој ток и могућност да буде вјечно, а зло има свој ток, али оно никад неће бити вјечно. У томе је разлика између добра и зла. Георгије Флоровски је изнио једну од најљепших теза: „Добро и зло функционишу у свијету истовремено, али синтеза између њих није могућа“! Другим ријечима, вара се свако ко чинећи зло мисли да то може бити у сврху неког вишег добра.
*Да ли срећете људе који су већ толико сити те приче да почињу да сумњају да је у току писање нове књиге у којој ће бити записано обрнуто – зло је бесмртно, а добро смртно?
Нису ти људи ничега „сити“, него бјеже од страдања. Ових дана читам Мартирологијум, својеврсни дневник Андреја Тарковског, у којем он, поред осталог, пише како му је његов отац читавог живота говорио да је зло активно, а добро пасивно. Тај генијални редитељ је заиста провео живот у подређеном положају пред моћним и активним злом Централног комитета и разних завидљиваца којима је сметало то што се његови филмови гледају и на Западу и на Истоку, и на сјеверу и на југу. Они су чинили све да га спријече д ради оно што најбоље зна. Издржао је зато што је разумио да оредјељење за добро подразумијева страдање. Није случајно што се његов посљедњи филм зове Жртвовање.
*Шта зовете страдањем?
Свако ко се опредијели за добро мора да страда и ви то знате из личног искуства. Човјек који се опредијели да говори истину, да буде објективан, у овом свијету ће страдати овако или онако.
*Опростите, владико, али има много људи којима је одузета могућност да раде оно што најбоље знају?
Многи људи се се, у мањој или већој мјери, сагласили са тим. Ма колико то звучало болно и непопуларно, ипак има истине у изреци да људи заслужују оно што имају.
*Да народ има власт коју заслужује?
У томе има истине и то не можемо никако порећи. Не можемо рећи да нисмо ми криви зато што нам је „овако“. Не говорим само о политици, узмимо неке сложеније ствари као што су култура и некултура. Не ослобађа нас кривице то што смо ми против нечега лошег. Једино што нас може ослободити је спремност да страдамо у борби против укидања слободе, без обзира на цијену.
*Може ли човјек да буде слободан без пара за хљеб?
Један сам од оних људи који мисле да је материјална биједа врло често извор духовне биједе, као што вјерујем и да духовна биједа може бити извор материјалне биједе. У једном филозофском трактату из петог вијека прије нове ере двојица Атињана разговарају о новоуспостављеном режиму и један од њих каже: „… међу бољима (мањином) постоји минимум необузданости и неравде и максимум наклоности ка доброти; док у маси постоји максимум незнања, нереда и зла, јер их биједа гура у погрду, а ту је још и недостатак васпитања и простота која у неким случајевима настаје из биједе“.
*Знате и сами шта бих Вас сад питала…
Годинама сам у медијима врло смишљено и с јасним циљем представљан као бизнисмен у погрдном смислу. Орати виноград, претварати грожђе у вино, продавати га и за то уредно плаћати порез, живјети од свог рада а не од испружене руке, шта је у томе лоше? Сигуран сам да је много лакше представљати се врлим духовником и своју притворну побожност добро наплаћивати. Иза све те смишљене пропаганде стоје људи мрачних намјера, који имају за циљ да човјека блокирају, учине га некреативним и неслободним, и што је најважније у крајњој линији зависним од њих.
*Има ли Црква и у смислу материјалне биједе и у смислу залагања за слободе право да шаље поруку „жене су дужне да рађају дјецу“?
Немам намјеру да свој став проглашавам за став Цркве, али покушавам да говорим онако како мислим да је говорио Исус. Ако читамо Нови завјет, видимо да таквих ствари тамо нема, али има супротних. Христос има сасвим другачији приступ и не инсистира на билогији. Он инсистира на ономе што је најважније – а то су милост и праштање, а од свега највише осуђујем лицемјерје. Ако ја кажем „лијепо је бити сиромашан“, а сви знају да нисам сиромашан, то је лицемјерно.
*Да ли је ћутање врста „пасивног добра“ о коме сте говорили?
Не мислим да је ћутање увијек добро. Сматрам да је лош знак то што је данас у свијету све мање јавног противљења. Људи не смију да пристану да буду ућуткани, већ морају да дигну глас против сваке тираније. Добро не може да се деси без сукоба са злом, свеједно да ли је зло обучено у политику, економију, религију или неку врсту умјетности која није права. Апатија је заиста лош знак.
*Апатија или депресија?
Апатија је добар израз уколико разумијемо шта значи: „патос“ је страст, а „а-патија“ је недостатк страсти, равнодушност, незаинтересованост. Човјек без страсти је мртав човјек. Ако смо иоле нормални, не треба да угушимо ерос који нас покреће, жеље и страсти које су нам дате. Страсти не смијемо гушити, већ их треба преображавати и користити на добар начин. Њихово умртвљење свакако је и пут у депресију.
*А шта ако је наша страст да просто живимо и радимо оно што најбоље знамо неупоредива са страшћу наших вођа да нам то не дозволе? Шта као је апатија обичних људи нормална посљедица ненормалног „патоса“ оних који хоће да владају?
Управо о томе је ријеч. Не треба да се љутимо на то што они имају страст, боље је да се концентишемо на то да ми не изгубимо своју страст за животом. Они који се бјежећи од страдања не боре више ни за шта, пристају на добровољну смрт. Његош каже: „Страх животу каља образ често“, а Свето писмо нас учи да „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави.
*Да ли су зло и глупост синхронизовани?
Хитлер је посљедњих дана рата, кад је већ знао да је рат изгубио, убио Дитриха Бонхефера, евангелисту, свештеника и професора који се побунио против њега и јавно изражавао страшан очај што су многе његове колеге изразиле лојалност Хитлеру. Бонхефер је написао и једно поглавље о глупости, гдје је рекао да ће будућност свијета зависити од тога да ли ће вође хтјети да имају као своје сљедбенике слободне људе или глупе и покорне поданике. Само ако буду хтјели слободне људе будућност свијета ће имати неку наду.
*Кад погледамо гдје смо, да ли је Бонхефер у својој нади испао „глуп“?
Када данас сагледамо подручје политике, видимо да се ту траже бројеви, не траже се људи, траже се бирачи. Умјесто личности које имају свој став и своју слободу, говори се о „бирачком тијелу“. Тај поремећај је видљив у цијелом свијету.
*Како се људима може одузети право да буду у праву када кажу „ја не вјерујем више никоме“, па да одбију чак и ту улогу да гласају?
Велики јеврејски народ има изреку – „Проклет је сваки човјек који вејрује у човјека“. Како год да поставимо ствар, надајући се у човјека ми ћемо бити разочарани. Једини поуздан основ наших надања је Бог.
*Али ми гласамо за људе! Ако ћемо свакако бити разочарани, каква је разлика да ли гласамо за Вучића или за „Мучића“?
Не би требало да се изјашњавамо као што нам се стално намеће – да ли си за или против некога? Морамо да размишљамо не о вођама, него о друштвеним појавама и да се онда боримо против неких од тих појава.
*Против којих појава?
Против тога да цијели свијет гледа људе који се звјерски туку на фудбалској утакмици и против тога да се то упорно не спречава; против тога да је све мање емисија у којима се слободно говори; против пошасти коју нам неки ТВ канал емитује 24 сата; против сензационализма који је нажалост постао стандард упркос томе што разара и загађује јавно мњење; против све мање истински културних садржаја доступних широј јавности. Кад разумијемо појаве против којих смо, онда ћемо лако доћи и до тога ко је за њих крив, те за кога (не) треба гласати.
*Како може бити крив онај који народу даје оно што највише воли, макар се то звало и пошаст и простаклук?
Није поента у томе да се удовољи људима. Цјелокупна историја свијета је подијељена на оне који су угађали нечему узвишеном и бесмртном и на оне који су угађали пролазном и смртном. Марко Аурелије је својим стремљењем ка добру учинио Рим моћним. Послије његове смрти на власт је дошао његов син Комод. Из своје неспособности и жалости што је живио у сјенци свог оца, великог Марка Аурелија, несретник је измислио чувену и неријетко практиковану мисао: „дајте народу хљеба и игара“! Међутим, римски сенатори су узвикнули: „Не може!“, и Комод је по налогу Сената убијен. Ми живимо у времену у коме владари радије иду Комодовим неголи стопама Марка Аурелија. Међутим, Комода се данас нико и не сјећа, а Марко Аурелије је остао запамћен као образац просвећеног владара. То је оно што улива наду.
*Остало ми је у ушима да сте малоприје изговорили „ако смо иоле нормални“- шта за Вас значи бити нормалан?
Углавном – ићи средњим путем у коме нема екстремизма. Народ је збуњен зато што га стално гурају из крајности у крајност. Он никако да стане на пут, увијек иде поред пута, увијек је изгребан шибљем, увијек је у неком блату и никако не може да нађе свој правац.
*Шта предлажете?
Предлажем ентузијазам и то у смислу коју та ријеч има у грчком језику у којем ентузијаста значи богонадахнут или Богом обузет човјек. Наш народ је у доброј мјери слуђен зато што је изгубио ентузијазам, а са њим и везу са Богом. Ако и даље остане окренут површним вриједностима и буде опијен заборавом Бога, неће имати будућности. Крајње је вријеме да се прене, сабере и своју судбину узме у своје руке.
*Шта сте рекли Вашем старом саборцу са протеста 1992. Драгану Ђиласу на идеју да се кандидује за градоначелника?
Питао сам га да ли је још увијек спреман на лудост као што је то био 1990. Ако јесте, онда нека се бори; а ако није, онда је боље да се и не кандидује.
*Шта је за Вас лудост?
Лудост је сестра храбрости, али у нашим годинама храброст мора бити праћена мудрошћу.
*Рекли сте да се са Вучићем нисте слагали „од 1992. па све до данас“, у чему се данас не слажете с њим?
Рекао сам и нема потребе да то понављам. Генерално, имам потребу да искажем свој бунт против свих људи који су наметнули себе као најважнију тему, при чему је најмање битно како се зову и коју функцију обављају, као и то да ли се ради о држави, цркви, универзитету или некој другој институцији.
*Шта сте мислили када сте Вучића описали као „опасног“ човјека?
Нема потребе да се враћам на ствари које сам већ рекао. Додао бих да је патријарх московски Алексеј Други једном приликом изјавио да је најтеже на свијету бити на првом мјесту, а из личног искуства схватам колико је сложено за сваког човјека кад је на било ком руководећем положају. Патријарх је ово изјавио са свијешћу о томе какву и колику одговорност носе лидерске позиције. Чини ми се да се у новије вријеме само неупућени у тежину тога шта значи бити „први“ слијепо боре за та мјеста. И то није случај само са Балканом.
*Да ли је Бакир Изетбеговић опасан човјек?
Људи сами по себи могу бити мање или више опасни, али када се налазе на водећим положајима, значај тога се вишеструко умножава. Ријечи које Изетбеговић изговара понекад могу да звуче опасно, али треба имати у виду и то да он, као и већина људи који се баве политиком, мисли прије свега о онима који гласају за њега, и у складу са тим се и понаша. Веома често се те „опасне“ ријечи више упућене управо тим бирачима него онима на које се наводно односе.
*Како сте разумјели цртање граница предсједника Додика? Да ли је то било опасно?
Колико сам упућен, то се није десило на неком тајном састанку, него пред камерама, што цијелој ствари даје другачији тон у односу на цртања мапа и испијање вискија у тајности, у тренутку кад су се људи јавно убијали под командом тих истих „цртача“. Колико га ја познајем, он није човјек који ће ћутати ако мисли да има рјешење за неки проблем. Да ли су та рјешења увијек добра, о томе се може дискутовати. Важно је да он није човјек скривених намјера.
*Да ли сте пресуду Хашког трибунала Ратку Младићу доживјели као „дјело ђавола“?
Сваки земаљски суд је свакако несавршен, али није тешко замислити какакв какав би био свијет да нема макар таквих судова. Имам утисак да све то што се збило за наших живота, па и Хашки трибунал, потребује дистанцу за боље разумијевање. Једини који засад има ту потребну дистанцу је онај Једини Праведни Судија.
*Предсједник Србије је најавио да ће у априлу изаћи са приједлогом за рјешење питања Косова. Шта очекујете?
Као баштиник косовског мита растужим се увијек кад замислим каква је то позиција. Шта год да уради он је у невољи и некога ће учинити незадовољним. Не бих му био у кожи, јер „Косово је грдно судилиште“.
*Хоћете ли учествовати у том унутрашњем дијалогу?
Нико ме није позвао да учествујем у том дијалогу.
*Не умијем да завршим овај разговор, учините то Ви…
Постоји прича о разговору који је Микеланђело водио неке бесане ноћи са својим извајаним кипом: „Ах, како ти завидим! Ти спаваш и не бринеш што је свуда около биједа и јад“. А кип му одговара: „Ах, не буди ме!“ Ради се, дакле, о томе да чак и ако смо постали кипови – ми можемо да се пробудимо! Божић је радостан празник у коме нас додирује бесмртност – додир бесмртног Бога оживљава природу и кипа и човјека. Додирнувши нас и оживјевши нас, он нас ничим више не малтретира, не тражи да гласамо за њега, само двије ставри од нас тражи – да волимо њега зато што нас је љубављу оживио и да волимо један другога зато што ћемо само тако истински бити живи. То је сва његова заповијест. Зато морамо да рушимо све друге идоле, и тиме покажемо сваком ко би хтио да нам заповиједа и ко сматра да је неко божанство, да то не само да није, него да, док је истинскога Бога, то никако не може бити.
