Име новог листа Слобода мотивише на размишљање о ослобођењу. Ослобођење од сваке врсте спутаности. Прије свега, мислим на слободу од страха. А самим тим и на слободу од незнања.
Страх и незнање су тако блиски. А незнања је пуно, на све стране, и управо нас оно спутава. Незнање је један од кључних фактора нашег стагнирања. Оно нас спрјечава да будемо бољи, чини нас просјечнима и неплоднима. Ослободимо ли се од незнања, или ако макар радимо на томе – постајемо прави, они који имају веће могућности.
Ево једног примјера, како би то могло изгледати. Ако бисмо се, рецимо, као друштво (а посебно мислим на господу из државне управе) ослободили од незнања по питању вјеронауке (наставе о Богу и религији), можда би и ми, попут земаља у окружењу, ријешили ту образовну тему, на демократски начин, уз поштовање права грађана ове земље… да стекну, у својим школама, и такво знање.
Наиме, када овдје неком поменете питање вјеронауке у школама, углавном се реагује негативно, због предрасуде и незнања, да је учење о Богу нешто што уназађује школство, нешто што деградира концепт просвјете заснован на рационалном и чињеничном!? Људи имају страх (а самим тим њима влада незнање), да је ријеч о Богу и религији нешто што припада искључиво поповима и храмовима, док је школа мјесто за поезију, рачунаљке, епрувете и философске трактате.
Они мало слободоумнији кажу да немају ништа против изучавања религије у школама, али искључиво у виду социолошке дисциплине или неке врсте историје религије. По њиховом мишљењу, такав би предмет могли да предају искључиво социолози, а никако попови и теолози. Сјећам се, да је на такав предлог умни професор философије Саво Лаушевић одговорио како и музичко образовање може предавати неки физичар, који би о музици говорио као о кретању бројних електро-магнетних таласа; који би убједљиво проповиједао о фреквенцијама и густини ваздуха… итд, али да би, опет, о свему томе, љепше било чути каквог музичара.
Као прилог ослобођењу од незнања, а самим тим и страха, достављам читалаштву „Слободе“ неколико редака о историји вјеронауке, како на овим нашим просторима, тако и у Европи.
У суштини, не бих ишао даље од констатације да човјечанство готово да и не зна за школе, у којима није било озбиљне ријечи о Богу и религији. У времену прије Христа, а и дуго послије, у вјековима византијске историје, све до шестог вијека, и формално и суштински, као темељи савременог европског, рационалног школства, постојале су школе засноване на Платоновим и Аристотеловима принципима просвјете. Њих су, потом, замијениле хришћанске богословске школе, које су, посебно на Западу, опет пет до шест вјекова касније, доживјеле реформу и ренесансу, управо враћањем на античке изворе и узоре. Тако да су модерна наука и основи савремене просвјете незамисливи без античких мудраца. А они, нити су били попови, нити су могли бити хришћани (мада су поменута двојица надахњивали мисао хришћанских отаца, па су, чак, и осликани на зидовима многих хришћанских храмова, као претходници јеванђеља), али су били религиозни, изузетно вјерујући људи.
Њихове школе, и школе које су касније настајале по узору на њих, биле су незамисливе без теологије! Требало би нам доста простора да побројимо сличности и разлике између њихове и хришћанске теологије, али једно је сигурно, њихова се наука темељила на претпоставци да Бог постоји, и да је ријеч о Богу неопходан увод у сваку другу науку. Рећи ће неко да су они били пагани, многобошци, што је несумњиво и тачно, али је њихова наука суштински била наука о Једном, врховном Богу (Највишој Идеји, Првом Покретачу…).
Отуда су неке платонистичке форме мисли радо преносили хришћански оци, а многа Аристотелова дјела су нам сачували арапски, муслимански списатељи. Сократ је осуђен на смрт, не зато што је учио против Бога (богова), него зато што се његова „теологија“ разликовала од официјелне, државне. Нико тада, у тој врло рационалној, и врло правној, и врло демократској Старој Грчкој, није помишљао да ријеч о Богу уклони из друштва, или да право на њу одузме омладини.
Сви велики, савремени европски универзитети, потичу или још увијек имају предзнак древних средњовјековних теолошких школа. Чак су и они носиоци нововјековне енциклопедијске просвјете, из које су потекли и неки атеистички педагошки рукавци, гласно говорили да „кад Бог не би постојао, требало би га измислити“ (Волтер). Међутим, најмудрији међу нама, Његош, није био љубитељ „таквог просвјећења“, о чему подробно говори критикујући Доситеја и рационално просвјетитељство, у свом писму Милошу Обреновићу.
