Реаговање Митрополије црногорско-приморске на текст „СПЦ признаје свјештенике који су 1998. хиротонисали митрополита ЦПЦ Михаила“
Поводом недавно објављених навода на порталу „Аналитика” (15. март 2018. године) да Српска Православна Црква, Митрополија црногорско-приморска и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије наводно признају „свјештенике” који су 1998. године „хиротонисали” рашчињеног и од Васељенске Патријаршије проклетству предатог бившег свештеника Мираша Дедеића, указујемо да се ради о ко зна којој по реду медијској подвали којом се, уз наводе под наводницима, покушава накнадно прибавити и јавности приказати наводни канонски легалитет и легитимитет за лице које се већ пуне двије деценије лажно представља као наводни „црногорски митрополит” и самопроглашени „поглавар” самопроглашене и у Православној Цркви непостојеће вјерске заједнице под називом „ЦПЦ”, која је основана у полицијској станици у Цетињу у јануару 2000. године.
Једина истина у наведеном тексту јесте да су бугарски расколници 15. марта 1998. године са самозваним и у то вријеме ни од кога у Православљу признатим расколничким тзв. „патријархом Пименом” упали у нови и ко зна који по реду канонски преступ у духовној вратоломији са Мирашем Дедеићем. Расколник Пимен и његови сљедбеници су у то вријеме у еклисиолошком и канонском смислу несумњиво били расколници и отпадници од Православне Васељенске Цркве. Сваки трезвени човјек то јасно и прецизно може да уочи чак и из вијести која је недавно објављена на порталу ”Аналитика”.
Бугарски раскол је, крајем 1998. године, трудом предстојатељâ Православне Цркве, а међу њима и блаженопочившег Патријарха српског Павла, а послије принијетог јавног покајања због тог душегубног и најтежег канонског преступа бугарских расколника, зацијељен. Јавни покајници су, материнским старањем Цркве, а по крајњем снисхођењу, примљени као покајници од канонске Бугарске Патријаршије и Патријарха Максима и то у почетку само у својству „титуларних” епископа. Треба имати у виду да самозвани „Патријарх Пимен” никада као такав није прихваћен и признат у Православној Цркви, а након покајања се већ 1999. године упокојио са својевољно прихваћеном титулом „бивши Митрополит неврокопски”. Канонски и од свих Помјесних Православних Цркава на челу са Васељенским Патријархом признати Патријарх Бугарски је био (од избора и устоличења 1971. године) и до свог упокојења (2012. године) остао Максим (Минков).
Свима је познато да пуноћа Православне Цркве никада, ни прије, а ни послије тзв. „хиротоније 15.3.1998. године у Софији”, Мираша Дедеића као рашчињеног свештеника Васељенске Патријаршије, који се, захваљујући одређеним свјетовним структурама и дијелу медија, пуне двије деценије лажно представља као „црногорски митрополит”, није прихватила као таквог. Ниједна Помјесна Православна Црква га, као што је познато, не признаје ни као парохијског свештеника, а камоли као митрополита, о чему и свједочи и писмо Патријарха васељенског Вартоломеја које прилажемо овом реаговању - прилог (pdf).
Сматрамо да у ове великопосне дане као дане покајне радости примјер бугарских покајника најбоље може да послужи Мирашу Дедеићу не би ли смогао људске и хришћанске снаге да се јавно покаје и од Мајке Православне Цркве затражи опроштај због канонских безакоња која је чинио и чини по Црној Гори. Такво поступање би му било много духовно корисније него што заварава јавност неистинама и обмањује неупућене преко појединих медија.
Извор: Српска Православна Црква
