Ма Раде С. Булајић
ВРИЈЕДАН ИЗДАВАЧКИ ПОДУХВАТ
(Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године, фототипско издање, приредио др Будимир Алексић, Буљарица: Манастир Градиште, 2016. године, 33 стране.)
Манастир Градиште (Буљарица) издао је 2016. године књигу Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године. Књига је издата у виду фототипског издања Буквара из 1597. године према примерку из Народне библиотеке Србије (сигн. И 37). Књига је штампана у тиражу од 500 примерака. Уводно слово написао је др Будимир Алексић, приређивач издања.
Приређивач је на почетку објаснио сам појам буквар, при чему је истакао значај буквара у описмењавању деце. Потом је дат детаљан историјат настанка буквара. Буквар инока Саве Дечанца и игумана Стефана од Паштровића из 1597. године први је српски ћирилични буквар, и кључно дело којим је означен почетак писмености у српским земљама. Објављен је и штампан (прво издање) 20. маја 1597. године у штампарији Ђованија Рампацета у Венецији, у виду мале књиге димензија 8,5 х 7 цм, на две стране. Једини примерак овог издања чуван је у Народној библиотеци у Београду, и изгорео је заједно са целокупним књижним фондом Народне библиотеке приликом немачког бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године. Захваљујући великом познаваоцу старих српских рукописних и штампаних књига, Ђорђу Сп. Радојичићу, који је годину дана раније (1940), проучио, описао и преписао текст, рашчитао га и приложио фотографије овог буквара, знамо како је изгледала прва верзија Буквара инока Саве Дечанца. Пет дана после објављивања првог издања буквара, 25. маја 1597. године, објављено је и друго издање буквара. Штампано је као четворолисно издање димензија 10,1 x 7,8 цм и чува се у Народној библиотеци Србије у Београду. Други примерак, коме недостаје први лист, налазио се у Народној и универзитетској библиотеци Босне и Херцеговине у Сарајеву, али је услед ратних дешавања изгорео у пожару 1992. године.
Аутори Буквара су двојица јеромонаха: Стефан, игуман храма Пречисте Богородице (претпоставља се да се храм налази у Боки Которској), и јеромонах Сава из манастира Дечана. Обојица јеромонаха су пореклом из Паштровића. Податке о њима налазимо у поговору на крају Зборника, који су они штампали пре Буквара – 19. маја 1597. године. Судећи по Бувару, јеромонах Сава је био један од образованијих Срба тога доба, који је разликовао рускословенски од српског и при писању буквара водио рачуна да уџбеник буде бар онолико српски колико је руски био за своје ученике. Такође, Инок Сава је данашњим филололозима омогућио да упореде оновременски рускословенски и српскословенски текст у штампаним књигама и уџбеницима.
Бурна историјска времена на простору Балканског полуострва утицала су на то да Буквар вековима буде заборављен, тако да за њега није знао ни Вук Караџић, писац једног од првих српсих ћириличних бувара, све док га током 1903. године Љуба Стојановић није пронашао приређујући Каталог Народне библиотеке Србије и унео га као Први српски буквар инока Саве међу дела српске писмености. Шира српска јавност са Букваром је упозната тек након репринт издања насталих у 21. веку. Једно од таквих фототипских издања објављено је у сарадњи манастира Градиште и Удружења Паштровића из Београда, 2009. године.
Значај приређивања фототипског издања Буквара је од велике важности за српски национални, верски и културни идентитет. Поред свега можемо да уочимо да Буквар има и својих мана, и то крупних, ако га меримо педагошком мерилима садашњице, али он је за своје доба био савремен и напредан буквар (онолио колико и су му били и извори). Међутим, када се узме у обзир да је у 16. веку мало која европска земља и светска култура располагала сопственим училима, писменима, азбучницима, значај овог буквара је тим већи. Буквар највише фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Такође, на првој страни Буквара штампана је азбука, потом следе самогласници, затим слогови, имена свих слова (аз, буке, вед…).
На основу изложених чињеница јасно можемо да закључимо да је основни циљ приређивача био да путем објављивања фототипског издања Буквара јасно прикаже колики је значај српског језика и ћириличног писма у очувању идентитета српског народа на свим просторима, а посебно на простору данашње Црне Горе где се име српског језика и ћириличног писма потискује из јавне свести.
