Свако време има своје бреме, говорио је српски народ одвајкада. Међутим, чини се да је данас искушење веће него икад, јер по први пут до сада имамо самоиницијативни предлог власти да се поделе Косово и Метохија. За неке изненађујући а за друге не, овај предлог се показао као преседан. Јер, једно је када се део територије силом освоји али је сасвим друго, и са далекосежним последицама, када се својом вољом дâ! Збуњеном народу није јасно како се власт изјашњава супротно Уставу Републике Србије.
Истовремено, опозицију чине странке које су показале како се узима од народа или странке удружене у неслози. Поједини интелектуалци се оглашавају, али уједињене памети нема.
Да ли власт заиста мисли да ће запад дозволити поделу територије која је већ окупирана или да ће Приштина испоштовати некакав споразум, кад није до сада? Све и да се срамна подела деси, власт у Приштини ће ићи и даље, што је њихов „стил“ грађења државе на отимању и крађи туђе територије и историје. Да ли актуелна власт заиста мисли да је паметнија од умних и славних предака који никада нису ни помишљали да се одрекну наше Свете Земље, нити да деле матично подручје које је сведок идентитета, порекла и трајања српског народа. Да ли онај ко би продао веру за вечеру зна да се вечера поједе, а да је вера заувек и да одржава здраво духовно ткиво народа? Када се исече корен и дрво се суши. Господ је дозволио да болест удари у наше тело – у територију, како би се Срби призвали Богу док није касно и како би спасавали духовно здравље које је битније.
И да омогући да наше светиње потом буду присвојене као културно благо такозване државе која празне стране своје књиге историје попуњава присвајањем туђих? Како да буде њихово оно што никада није било, ни постало упркос бројним освајањима? Велики Матија је велику истину изговорио: „Ако није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“
Они који кажу да су Косово и Метохија изгубљени још давно, изгубљени су и одметнути од Бога и рода, отпали са богатог српског родослова. Дужни потомцима и незахвални прецима чијим је гробовима Србија поплочана, за слободу у којој уживају. Они који су равнодушни или ћуте, чекајући да други донесе одлуку у њихово име, а онда и тренутак за накнадно паметовање и осуду, нису ништа друго до они који помажу у гурању свог народа у амбис.
Слушајући беседу Епископа Теодосија са молебана у Косовској Митровици, душа задрхти од радости што имамо овакве пастире који окупљају стадо и крепе га једноставном истином: „Не дајмо да нас поделе идеологије овог света, пролазне речи и обећања која пролазе као звоно које јечи (1Кор 13.1). Црква је увек била овде да нас повезује, као што се пшеница сабира и као брашно сједињује у један хлеб, као што се грожђе сабира у једну чашу вина.“
Небески суд је једина права утеха, Слава Богу! До тада, уздајмо се у чуваре наших светиња, нашу Свету српску православну саборну и апостолску цркву која је опет заузела јасан став, упркос свих напада на своје пастире.
Пружимо им подршку, помолимо се за наше свештенство, монаштво и народ, враћајмо се и одлазимо на Косово и Метохију што чешће, помажимо народ и светиње, противимо се подели Косова и Метохије пазећи све време да у том труду не изгубимо душу како би, кад дође време, пред Господа стали без стида. Да не будемо пасивни јер имамо велику личну одговорност! Да свако од нас говори где и колико може, без резерве, страха или двоумљења. Ово је испит за сваког појединца, шта му је у срцу, на уснама и у делима, јер је лични избор између страдања и одрицања, избор за улаз на Небеса или у пакао. Света Земља се брани на Косову и Метохији али и у Београду, широм Србије, у дијаспори. Мудро, смирено, али истрајно, бескомпромисно и упорно, са вером у Бога! Само тако ће Бог чути наша срца и отвориће пут спасења.
Лела Марковић, Призренка,
правник, књижевник и потредседник
Удружења књижевника Косова и Метохије
