На јужним падинама Ловћена, на 800 метара надморске висине у атару села Побори, код Будве налази се Манастир Свете Тројице – Стањевићи који ове године слави 680-годишњицу постојања.Име је добио по оближњем поборском братству Стањевићи.
У оквиру прославе јубилеја која је почела 14. септембра Светом архијерејском литургијом коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, одржан је и дводневни научни скуп “Седам вијекова манастира Свете Тројице – Стањевићи (1338-2018)“ на којем је учествовао велики број еминентних научника.
Централна свечаност је у суботу 22. септембра када ће се у 9 часова обавити Велико освећења ове обновљене светиње која памти седам вјекова. У складу са традицијом, црквено – народно саборовање наставиће се истог дана свечаним концертом у 17 часова групе „Легенде“.
Обиљежавање овог великог јубилеја наше Цркве, Стањевићи дочекују обучени у ново прилијепо рухо, какво и приличи светињи која је скоро 150 година представљала престоницу Црне Горе Петровића.
Присјећајући се свог првог доласка у Стањевиће, Митрополит Амфилохије свједочи да су 1994. године једва успјели, питајући сељаке, да нађу гдје се налазе рушевине манастира.
„То је све било зарасло, и сама грађевина, њени остаци, а и ови путеви до ње“, прича Митрополит Амфилохије.
Подсјећа да су представници државе задужени за културно наслеђе сматрали да Стањевићи треба да остану управо у таквом стању, као, како су још крајем седамдесетих година говорили – „најмонументалнија рушевина Црне Горе“ и радосно наставља:
„Нико није ни сањао у то вријеме да она може да се обнови. И била је заиста монументална рушевина. Али ево, хвала Богу, није више рушевина него је данас, ја бих рекао, љепша и обновљенија него што је икада била од времена Николе Стањевића, благодарећи онима који су овдје уградили себе у ову светињу кроз вјекове.“
Од давнина се преко овог манастира остваривала веза и комуникација између Старе Црне Горе и Приморја.
Према предању, манастир је основао, још у првој половини XIV вијека, угледни племић Никола Стањевић. Као велики добротвор и обновитељ манастира спомиње се и војвода Ђурђе Ђурашковић Црнојевић (дјед зетског кнеза Ивана Црнојевића, оснивача Цетињског манастира).
Војвода Ђурђе подигао је на на брду пред манастиром утврђење и цркву посвећену Светом великомученику Георгију, чији су остаци сачувани до наших дана, а на простору манастира свој дворац.
Крајем XV и почетком XVI вијека, продирањем турске војске, манастир је напуштен и скоро читав један вијек запустио, а у XVII вијеку се води као метох манастира Св. Петке у Подмаинима.
Нови живот манастир започиње у вријеме митрополита Данила I Петровића Његоша (1697-1735). Почетком XVIII вијека, послије разарања Цетињског манастира од стране венецијанске и одмах затим и турске војске, владика Данило се 1714. године сели у Стањевићки манастир, када уз обнову отпочиње и његов нови живот. Приликом свог десетогодишњег боравка у манастиру, владика Данило је, од новчане помоћи добијене од Русије, обновио манастирски конак и цркву посвећену Св. Тројици.
Обнову довршава владика Сава који је освештао манастирску цркву 1736, о чему свједочи запис у Љетопису Цетињског манастира. Са својим синовцем владиком Василијем, владика Сава је утицао да манастир од овог времена доживи велики духовни препород и процват. О висини умјетничког домета манастира, у то вријеме, свједоче двије главне иконе са иконостаса манастирске цркве, Свете Тројице и Пресвете Богородице, које је урадио знаменити иконописац јеромонах Максим Тујковић 1738.
У манастир Стањевиће, код владике Саве, долазиле су многе знамените личности, а међу њима 1764. и Доситеј Обрадовић, велики народни просветитељ. Недуго затим, венецијанска војска је опљачкала и разорила манастир, али га је вриједни владика Сава 1770. обновио.
У обновљеном манастиру отворио је и школу за описмењавање калуђера и свештеника коју је похађао и Петар I Петровић Његош.
Митрополит Сава упокојио се 26. фебруара 1781. у манастиру Стањевићи гдје је био и сахрањен а касније су његове мошти пренесене у Цетињски манастир.
У вријеме митрополита Петра I Петровића Његоша (1784 – 1830) – Светог Петра Цетињског, манастир је био један од главних духовних и народних центара.
Свети Петар је у њему боравио од 1790-1809. У Стањевићима је као духовни и народни вођа, написао велики број посланица свештенству и народу Црне Горе, Брда и Приморја, од којих је 29 сачувано до наших дана. Под сводовима овог манастира Свети Петар је са народним представницима срочио и уобличио први дио „Стеге“ законика од 16 чланова и објавио га народу на празник Преображења Господњег, 19/6. августа 1798. То је била објава првог Законика у нашем народу послије средњовјековног периода.
И Митрополит Петар II Петровић Његош (1830 – 1851) је у почетку своје службе често боравио у Стањевићима. Ту је написао и свој знаменити спјев „Луча Микрокозма“ и имао сусрете са угледним људима из Приморја и других страна, међу којима је био и Вук Караџић (1835).
Притиснут историјским недаћама и силом дипломатије Хабсбуршке (Аустро-Угарске) монархије, 1839. уступио је манастире Стањевиће и Подострог под њену власт. Од новца који је му је Аустрија исплатила за ова два манастира и њихов земљишни посјед, подигао је 1839. нови дом за митрополите – Биљарду на Цетињу.
Запис ђакона Саве Пламенца, писан у Стањевићима 1788. године, на једној руској штампаној књизи која се данас чува у Цетињском манастиру, говори да су све покретне ствари из Стањевића, приликом његовог уступања Аустрији, пренесене у друга вјерска средишта.
Аустријска власт је од 1839. претворила манастир Стањевиће у пограничну караулу са 20 војника а манастирски објекти, црква и конак, дозидани су и стављени у функцију фортификацијског објекта. Приликом Бокељског устанка против аустријске власти 1869. домаће становништво (Побори, Маини и Грбљани) минирали су и разрушили Стањевићко утврђење, пазећи да не страда црква Св. Тројице,тако да је она остала најбоље очувани дио манастирског утврђења. У таквом стању био је бивши манастирски комплекс следећих 120 година. Земљотрес 1979. године тешко је оштетио ионако руинирану грађевину.
Доласком и ступањем у митрополитску службу владике Амфилохија, децембра 1990. године, отпочиње свеобухватна обнова духовног и црквеног живота у Митрополији црногорско-приморској са више стотина богослужбених објеката, међу којима и Стањевићи.
Савремена обнова манастира отпочела је 1994. именовањем јеромонаха Димитрија Благојевића који је десет година водио обнову манастира, све до преране смрти, 2004. године. Његов рад наставио је вриједни јеромонах Јефрем Дабановић, садашњи игуман манастира, чијом је заслугом уз Божију помоћ и несебичну жртву и труд монашког братства, помогнутом од честитих људи, стручњака и добричинитеља, обнова приведена крају.
Старешина манастира је игуман Јефрем Дабановић (од 2004), а манастирско братство чине тројица монаха: монах др Павле Кондић, јеромонах Јован Шљиванчанин, монах Данило Бабић.
Упоредо са обновом манастира обнавља се и богослужбени живот ове светиње кроз свакодневно (јутрења и вечерња), недјељно и празнично богослужење а посебно је свечана прослава манастирске славе Тројичиндан.
Од самог почетка игуманства оца Јефрема, уобличила се чврста духовна заједница од око 200 душа, везана за олтар манастира Стањевићи. Они чине језгро духовне заједнице која је стално присутна на богослужењима, али и преко недјеље, када притичу у помоћ за испуњавање манастирских потреба. Просјечан број вјерника присутних на недјељним и празничним богослужењима је око 70 – 80 особа, у зимском периоду и нешто мање, али нема правила. Међу њима увијек има доста дјеце.
Од 1997. године братија Стањевића сваке године, на Ђурђевдан, 6. маја врши богослужење међу сачуваним зидинама Цркве Светог Ђорђа на Ђурђевцу јужно од остатака тврђаве. Црква је такође обновљена а освештао је уочи Велике Госпојине, 27. августа 2017. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
Основно послушање које се врши у манастиру јесте израда воштаних свећа. Манастир има свој пчелињак, винарију чији производи подмирују потребе манастира и даривање.
Имајући за узор Аврамово гостопримство тројици анђела Божјих, оно што су, како истичу, научили од духовног оца и путовође, митрополита Амфилохија на Цетињу, оно што су понијели из родитељског дома и оно што су изградили у себи током монашког и духовног стасавања, Игуман и братија ове светиње испуњавају кроз гостопримство у Стањевићима, према свакој души која ступи на праг манастира.
Тако да уколико до сада нијесте били у прилици да посјетите овај манастир и учествујете у богослужењима, то нека буде повод да дођете у овај светионик православља у чијој се обнови пројавила сила Христовог Васкрсења, а Велико освећења у суботу 22. септембра разлог да се саберемо и заједно прославимо догађај по коме ће нас памтити и спомињати будућа покољења.
Весна Девић
