Са интернет странице Човек и технологија доносимо интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је објављен у Православљу - новинама Срспке Патријаршије (бр. 1055/2011).
-Пред којим се изазовима глобализације налазе чланови Православне Цркве у савременом свету и каква решења постоје за мисију Цркве?
Глобализација је у ужем смислу процес који настаје после Другог светског рата под утицајем формирања великих војно-политичких блокова, економских савеза, широком употребом интерконтиненталних транспортних средстава и развојем информационо-комуникационих технологија. Сматрам да је кључни глобализациони изазов за Цркву временско-просторна компресија, која се односи на превазилажење просторних дистанци и изражена мобилност људи, као и свеопште учешће у сфери глобалних комуникација. И други изазови, попут културне хомогенизације, транстериторијалности и слабљења суверенитета националних држава су важни, али су у неком виду постојали и у претходним историјским епохама, док је временско просторна компресија par excellence глобализациони феномен. Ови феномени несумњиво отварају нове могућности за мисију Цркве, али упоредо стварају и нове проблеме.
-Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве?
Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију.
-На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације?
Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5).
-Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви?
Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве.
-Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота?
Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане.
-Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију?
Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака.
-Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве?
Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање.
-Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама?
Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни.
-СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“?
Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву.
-Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана?
Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања.
-Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији?
Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва.
-Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности?
Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку.
-При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања.
Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи.
-На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос?
О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни.
