У руском Духовно-културном центру у Паризу 29. новембра 2018. године одржана је Међународна богословска конференција посвећена 60-годишњици смрти угледног руског богослова Владимира Николајевича Лоског (1903-1958). Прво предавање је изложио митрополит волоколамски Иларион, који је истакао да је богословско дело поч. Лоског унело значајан прилог развоју хришћанског богословља у 20. веку. И данас, у 21. веку, његови радови и даље су очували актуалност и значај. Као што је познато, управо позив „напред ка Оцима“ лежао је у основи богословског метода водећих представника Париске богословске школе у коју спадају протојереј Георгије Флоровски и Владимир Лоски.
Рад Владимира Лоског је захватао више тема, као што су догматско и мистичко богословље, патрологија, еклисиологија, религијска философија, црквена уметност. Међу најпознатијим његовим делима су „Мистичко богословље Источне Цркве“ (преведено на више светских језика), „Догматско богословље“, „Боговиђење“, „По обличју и подобију“ и друга. Не мање од значаја је његов фундаментални рад о Мајстору Екхарту, немачком мистичару из 12. века, чији радови су допринели проучавању католичке мистике.
Дела Владимира Николајевича не одликује стављање нагласка на схоластички рационализам, већ на живи опит општења с Богом. О животу и делу Владимира Лоског је познати црквени публициста и новинар Анатолије Васиљевич Ведерников објавио књигу под насловом „Владимир Лоски и његово богословље“, у којој је истакао да је Лоски био склон сазерцатељној молитви. „На свеноћним бденијима Владимир Лоски је често прислуживао: носио је свећу или додавао кадионицу свештенику. И то је чинио сасвим једноставно. Без обзира на то, никада није испуштао молитву из вида. Према мишљењу свештеника, у њега је било „литургијско сазерцање“ и он би се понашао као мало дете које трчи по храну. Понекад је читао шестопсалмије. И у његовом снажном гласу осећао се древни призив на молитву.“
Склоност ка сазерцању, постизању Бога кроз молитву одразило се и на карактер богословске мисли Владимира Лоског, коме је нарочито била блиска мистичка страна богословског сазнања. Без мистичког опита, сматрао је он, истинско богословље је немогуће.
Силом прилика Владимир Лоски је био призван да о Православљу сведочи, пре свега, у западном свету. Писао је на француском језику, а руском читалаштву су му радови познати у преводима. Његово обраћање светим Оцима, мистичком доживљају православног богословља, насупрот схоластичкој традицији, било је веома значајно за западног читаоца који је могао да често превиди битне карактеристике православног богословља.
Митрополит Иларион истиче да је актуалност православног сведочења на Западу очувана је и у наше дане. Опит међухришћанског дијалога показује да је православно богословље у западној мисли и даље умногоме замагљено и није до краја јасно. Многи западни хришћани су слушали о суштини Православља, а нису се упознали са њим непосредно, тако да радови Владимира Лоског за многе представљају увод у православно богословље, приручник за изучавање источног богословског предања које се ослања на светоотачко наслеђе.
Догматско богословље не треба сводити на сувопарно изучавање историје догмата. У предању источне Православне Цркве постоји круг тема, као што су боговиђење, сазерцање Божанског Савета, обожење људске природе, које имају како догматску тако и мистичку компоненту. Све ове теме које су од кључног значаја за поимање правосланог богословља, није могуће искључити из истраживачког рада уколико желимо да га у потпуности упознамо.
Радови Владимира Лоског, нарочито његов уџбеник из Догматике, могли би послужити као показатељ како се предаје Догматика, која је код нас била увелико под утицајем западног богословља. Завршавајући своје излагање, митрополит Иларион истиче да је наслеђе Владимира Лоског универзално, пошто се обраћа непосредно опиту живог општења с Богом.
Карактеришући ту богословску карактеристику Лоског, протојереј Јован Мајндорф је написао. „И као историчар и као богослов, Владимир Лоски нас позива на дијалог, на такав дијалог који води дубоко у суштину ствари, тражећи истину која обједињује и ослобађа: истину, не византијску, не латинску, него само ону која происходи од Духа истине, од Онога који исходи из Оца.“
На овом симпозијуму обрађене су теме: „Примери пријема богословља В. Лоског у савременој Русији“ (А.И. Кирлежев), „Ново обраћање Оцима Цркве: неопатристичка синтеза В. Лоског“ (П.Б. Михаилов), „Учење Светог Максима Исповедника у богословском наслеђу В. Лоског“ (П.Ј. Малков), „Схватања општења у правном, социолошком и еклисиолошком контексту“ (Стефан Домушћи), „Рецепција радова В. Лоског“ (патролог и богослов Жан-Клод Ларше), „Мистичко богословље између Истока и Запада“ (Горан Секуловски), „Наводи Светог Григорија Паламе код Владимира Лоског“.
Конференцијом су руководили др филолошких наука на Католичком институту у Паризу, предавач Московске духовне академије свештеник Сергије Ким и др филолошких наука на Париском универзитету Сорбона, научни саветник Лувенског универзитета (Максим Венецков).
Извор: Српска Православна Црква
