Трансплантације органа све више представљају свакодневну хируршку праксу, на коју полажу наде хиљаде људи широм света, и није мали број оних који верују да су оне будућност хирургије.
Већ је, од јануара 1988. године, па до априла 1994, у Сједињеним Америчким Државама 95.587 органа трансплантирано код 92.966 пацијената [JAMA 1998; 1153-1160], што значи да је у просеку на око 12.000 американаца годишње обављена операција пресађивања органа.
Све листе примаоца органа су попуњене. У новембру 1998. године, у Сједињеним Америчким Државама било је 11.687 пацијената на листи чекања само за трансплантацију јетре, у тренутку када је 1997. обављено 4.167 ових операција. У међувремену, 1996. године, 923 људи је умрло услед недостатка јетри за трансплантацију, у поређењу са 1991, када је умрло њих 434. [United Network for Organ Sharing, American Medical News, Jan. 4. 1999]
Најдуговечнијем пацијенту код кога је, у јануару 1970. године, успешно извршена операција трансплантације јетре, продужен је живот за око тридесет година! Од 1954. године, па надаље, у Сједињеним Америчким Државама је обављено скоро 200.000 трансплантација. Процењује се да данас у овој земљи живи око 70.000 људи који своје животе дугују пресађивању органа.
У области срчане трансплантације, према подацима из Аmerican Heart Аssociation, 1997. године је обављено 2.290 трансплантација, у односу на 2.345 операција у 1996. години. Да је на располагању био довољан број трансплантата, око 16.000 американаца млађих од 55 година, односно њих око 40.000 испод 65, на годишњем нивоу, могло би да буде подвргнуто трансплантацији срца, са могућношћу преживљавања од око 82,5% једну годину, 78,2% две, 74,4% три и 70,4% четири године. [AHA, Hearth and Stroke Statistical Update]
Ефикасност трансплантација органа, посебно након открића имуносупресива, значајно је порасла, јер проценат трогодишњег преживљавања трансплантираних у 742 центара у Сједињеним Америчким Државама, у односу на укупне трансплантације органа (изузев плућа и кардиопневмоније), тренутно износи око 91%. [JAMA 1998; 1153-1160.]
У Грчкој је 1998. године обављено 92 операције трансплантације бубрега, 12 срца, 18 јетре и 150 рожњаче – ово последње уметањем трансплантаната. Поред тога, обављене су трансплантације плућа, панкреаса, коштане сржи, коже или понекад двоструких органа, на пример срце – плућа. Док је у 1991. години укупан број трансплантација достигао 200, у 1994. години дошло је до њиховог наглог пада на 130, што се у последње две године показало као пролазни феномен.
Без обзира на све ово, у јавности је присутна одређена доза скептицизма и константног преиспитивања у односу на трансплантације органа, што последично доводи до ограничавања расположивости броја донатора орагана. На ширем Европском простору, ова празнина у трансплантацији бубрега се све више увећава. Раст броја извршених трансплантација много спорије прати ток умножавања броја особа које се уписују на листу чекања.
Фактори који негативно утичу на доступност донатора орагана су:
Емоционална, односно идеолошка потешкоћа да би некопостао донатор органа. Најчешћи одговори које су дали они који заузимају негативан став о идеји донирања органа су:
Могу да ми ураде нешто пре него што будем стварно мртав.
Лекари би могли да убрзају моју смрт.
Не желим да размишљам о смрти.
Не бих желео да неко после моје смрти сече моје тело.
Нисам никада размишљао о томе.
Желео бих да моје тело остане читаво за живот после смрти.
Можда ово неће желети моја породица.
Не дозвољава ми моја вера.
Ово је превише компликована тема да бих (тек тако) дао свој пристанак.
Остали фактори су:
Медицинска некомпатибилност примаоца и донатора.
Одбијање породице да да сагласност.
Неприпремљеност кључних лекара интензивне неге, анестезиолога и болничког особља да породици образложи идеју донирања органа.
Немогућност да се сви потенцијални донори испитају замождану смрт.
Неуспех медицинских јединица да одрже потенцијалнедонаторе у хемодинамски стабилном стању.
Пропуст кардиолошких клиника да релевантне трансплантационе центре на време информишу о постојању пацијената.
Непостојање или присуство недовољног броја тимова затрансплантацију како би могао да се преузме већи број органа.
Лоша информисаност и оглашавање у вези сатрансплантацијама органа у медијима.
Према међународним статистичким подацима који су у оптицају, проценат потенцијалних донатора у Шпанији и Сједињеним Америчким Државама је око 50 на милион становника годишње. У Грчкој, њихов број се једва приближава 10 на милион.
Поред тога, иако наша земља у посмртном донирању органа има најнижу стопу у Европи (5,5 донатора на милион становника), проценат донирања органа од живог даваоца је међу највишим у Европи (7,8 на милион); узрок овоме су тесни породични односи. Статистике показују да је проценат пристанка породице да донирају органе упокојеног сродника врло низак у нашој земљи – око 40%, док у земљама са развијеним здравственим системима овај број достиже 70-80% [Преузето из архиве Националног савета за трансплантацију. Сведочење проф. Ιωάννη Βλαχογιάννη].
Чини се да је у нашој земљи лакше да се донира свој орган од органа свог (преминулог) сродника. Ово је специфичност нашег народа која заслужује нарочиту пажњу, јер представља снажан показатељ да у нашој земљи кампања за тзв. „категоричку сагласност“ може да реши много више проблема од било ког покушаја за породичну или, још много више, „претпостављену сагласност“. У тренутку када сродници осећају да губе своју вољену особу, веома трагично и најчешће изненада, незамисливо је за грчку заједницу да један безличан ентитет, на пример Национална организација за трансплантацију (Е.О.М.), „претпостави“ сагласност умрлог даваоца, без узимања у обзир сагласност живих чланова његове породице.
Питање донирање органа је мање ствар политичке или правне природе; оно је углавном ствар идеолошког обликовања и адекватне информисаности. У Шпанији, земљи са иновативним праксама у области донације органа, у последњих неколико година смањен је број саобраћајних незгода и, последично, случајева мождане смрти, али је значајно повећан број донатора.
Наравно, у овој земљи, као и у Белгији, Аустрији и, од недавно, Италији, у законодавству је успостављена „претпостављена сагласност“ како би се превазишао проблем недостатка органа. Другим речима, сада се сматра да је донатор свако ко ово написмено не негира за живота.
Како пролази време, читав свет постаје свестан да је донација органа, када је у одређеним случајевима препоручује медицина, и у моралном и логичком смислу, потпуно оправдана. Тако би, у Сједињеним Америчким Државама, око 55% беле популације и приближно 33% популације црнаца и Американаца хиспано порекла, желело да понуди властите органе за своје сроднике, без обзира на то што је у пракси само две трећине њих изразило жељу да да писану сагласност за донацију органа.
Извор: Теологија.нет
